Многи се питају како је дошло до тога да Вучић, који се по свему судећи спремао за обрачун са сопственим народом, ипак призна изборни пораз и мирно преда власт. Бивша амбасадорка Белгије у Београду Денис де Хауер изјавила је пре неки дан да је снаге из Пионирског парка повукао под притиском Европске уније. Та верзија Бриселу приписује заслугу која му не припада.
Према нашим сазнањима, Вучић се повукао после позива званичника америчке администрације. Саопштено му је да ће одговорност за свако насиље над студентима и народом сносити он лично, и предочено му је где би у том случају завршио. Разлог је једноставан: насиље у Србији дестабилизовало би цео југоисток Европе управо у тренутку када Вашингтон преговорима покушава да оконча рат у Украјини. Делу европских лидера, напротив, наставак тог рата одговара, јер скреће пажњу јавности са политичких и економских проблема у којима се налазе Немачка и Француска.
Ако је притиска из Брисела и било, његов циљ није био да заштити грађане Србије, већ да спасе човека који је 14 година био главни бриселски играч у Београду. За то време Србија је у региону по правилу пристајала на подређен положај, било да је реч о односима са Хрватском, БиХ, Црном Гором или Македонијом. На Косову и Метохији, од Бриселског споразума до Охридског анекса, Приштина је за преговарачким столом добила оно што заједно са НАТО-ом није успела да оствари на бојном пољу.
У том светлу треба читати и најновије поруке из ЕУ да „није време за одмазду“. Њихов смисао није помирење, него очување Вучића и СНС-а као полуге преко које Брисел и убудуће може да утиче на Србију и прави јој проблеме, као што је то чинио и до сада.
Србија у структурама ЕУ нема пријатеља, јер су њихови интереси у кључним питањима супротни српским националним и државним интересима. Према Бриселу зато треба бити уљудан, али га држати на великој дистанци од унутрашњих послова Србије. Његове експоненте на домаћој сцени, пре свега Вучића, СНС и Српску листу, треба трајно уклонити из политике. Не из освете, већ због корупције и криминала у које су огрезли, и то тамо где се такве ствари једино и решавају: пред тужилаштвом и судом.
Унија је данас толико заузета сопственим кризама да ни сама не зна шта ће са собом. На њу зато не треба трошити више времена него што заслужује.












