Крваве руке Тонија Блера

У време најжешћег бомбардовања Србије – на дан 4. маја 1999. – Весли Кларк, командант НАТО на Косову, јавља у Пентагон да је, на његово задовољство, Тони Блер коначно “преузео водећу улогу” у кампањи на Србију и да је фактички “једини човек међу савезницима, који је у стању да убеди Европљане и приволи их и за копнену инвазију”.

Уверен је да ће и неодлучни Бил Клинтон попустити и пристати да обезбеди најмање 50.000 америчких војника. За осталих стотинак хиљада ће да се побрине Тони Блер.

Мировне идеје као сметња

Алистер Камбел, Блеров директор за пропаганду, описује овај тренутак у његовим мемоарима “Сила и одговорност”, а дан раније, 4. маја, бележи у свој дневник да му је Блеров саветник за Србију Џулијан Брајтвајт пренео како је са Блером управо имао “интересантну дискусију о Србији” и како је “јасно да Тони Блер нимало не воли Србе”. У тој фази конфликта на Косову Блер је – бележи Камбел – био забринут како да сломи неодлучност Клинтона који и даље оклева да се определи за копнену инвазију уколико ваздушна кампања не доведе о капитулације Србије и обарања Милошевића.
Те исте ноћи, са 4. на 5. мај (1999), Блер, према Камбелу, није спавао целу ноћ радећи на томе како да придобије “мале земље” у НАТО-у за копнену инвазију, након што придобије Американце.

“Имао сам великих тешкоћа са небританским и нејенкијевским медијима. Стварали су нам тешкоће некаквим мировним комбинацијама. Немци су причали о некаквим мировним корацима и слали сигнале да желе мирно решење; док су Французи тражили од Блера да им тачно и прецизнао објасни шта ми хоћемо и докле смо спремни да идемо”, бележи Камбел након што је добио од Блера налог да “среди ствар” око придобијања савезника за копнену инвазију на Косово и, евентуално, Србију. Налог Блера Камбелу јесте да Французима и Немцима одговори “на најуљуднији могући начин – да се носе у….”

Амери “врдају”

Шестог маја (1999) Камбел бележи како је Блер био “ван себе” када је видео да је Клинтон, на питање: да ли да оставе Милошевића “да преживи” после инвазије, одговорио позитивно.

На дан 27. маја, Тони Блер – уноси Камбел у дневник назива Клинтона да га посаветује како да пред јавношћу правдају копнену инвазију, а затим лети у Париз на састанак са премијером Жоспеном да би од њега добио чврсто обећање “да Милошевић не може да остане лидер Срба ни под каквим околностима”.

При самом крају косовске афере, 2. јуна, Камбел који директно учествује у прављењу “мировног уговора” бележи да Американци желе текст којим би “Руси били задовољни, а наши захтеви испуњени”, на шта Блер примећује да Американци “опет нешто врдају” и да “Камбел не сме да прихвати ништа мање од пуних наших захтева (Британије и НАТО)”.

Вучић: Добар разговор

Премијер Александар Вучић изјавио је да је имао добар разговор за Србију са бившим премијером Велике Британије Тонијем Блером.

Вучић је на конференцији за новинаре, одговарајући на питање да ли влада планира да ангажује Блера или његову фирму, рекао да је са Блером разговарао о плану Србије за Европу и европском путу.

– То што они данас о Србији говоре веома позитивно чини ми се да је добар знак за нашу земљу – шта ћемо да радимо у будућности, о том потом – рекао је Вучић.

На концу, Блер је добио што је тражио. А добио је зато што је, како је Блер објаснио, “иза наше дипломатије стајала истинска претња копненим трупама” и што су “Американци, на крају, прихватили нашу линију према Србима”. Десетог јуна, после седнице владе, Блер узима на страну Камбела и неколико кључних сарадника и генерала: “Никада се не бих упуштао у ово да сам знао колико нам савезници могу да буду слаби и неодлучни”.

А да се не би изгубили “слатки плодови победе”, Тони Блер одмах ради на пројекту за будућност и шта “после слатких плодова победе” треба да се уради са Србијом. Пројект шаље на увид Клинтону у Вашингтон. У њему је кључна линија да савезници сада треба да прекомпонују регион, да убаце новац у суседе Србије, али да “Србија не сме да добије ни пару”.

Речено – учињено. И 15 година касније, злочинац стиже на место злочина. Председник тужне Владе Србије дочекује га с осмехом и стиском руке. Рука јесте крвава до лаката, али Србија није злопамтило. Мада сумњам да ће (му) ово руковање заборавити. Још мање опростити.

 

Д. Лукић, Вести