Куда иду дивље свиње? У сусрет последњим месецима владавине Александра Вучића

Почела је велика, последња распродаја преостале имовине грађана Србије, приписане у власништво јавним и друштвеним предузећима. Америчке и немачке компаније, попут хијена, злоупотребљавајући психичку лабилност српског премијера, отимају све што се отети може од најсиромашније државе у Европи. За време Хитлера у Србији се боље живело, грађани су имали више права и слободе, него што нам данас дозвољава Мајкл Кирби, који као проконзул подстиче Александра Вучића да компанијама из њихове државе уступа српска јавна и државна предузећа, да им из буџета исплаћује стотине милиона евра, као поклон. Спрема ли се Вучићево окружење да премијера жртвује, зарад својих стотина милиона које су опљачкали, штитећи се капом овог ментално поремећеног човека. А, ко су те дивље свиње које роваре Србијом, покушавају да одговоре новинари Магазина Таблоид

Српски премијер тумара као луда Мара по свету, поносно истичући да странци у Србији, послујући преко њега и његовог кума Николе Петровића, могу јефтино да купе фирме, грађевинско земљиште, а још јефтиније, најјефтинију радну снагу на планети, коју је он, и законски потпуно обесправио и понизио.

– Александар Вучић је исти Зоран Ђинђић – тврде Горан Весић, Братислав Гашић, Вук Драшковић и други умови.

У праву су, има много сличности. Попут Ђинђића, Вучић реформе спроводи искључиво у строго контролисаним медијима, привреду је подредио интересима страних спонзора и подобних домаћих тајкуна, а све на штету грађана и државе коју води, спољну политику прилагодио је условима капитулације, влада у условима незваничног али реалног ванредног стања, политичке противнике подмићује, или застрашује, креира и шири атмосферу страха…

Фатална сличност види се у избору најближих сарадника и саветника. Ђинђић се, својевремено, окружио похлепним и агресивним екстремистима. Не себе је преузео сву одговорност, њима је препустио моћ, утицај и паре.

Исти рецепт за самоуништење применио је Вучић, чак је висока места у властитој пирамиди лажи, преваре и зла доделио најгорим сабластима из ђинђићевске прошлости.

Тумарајући тим лавиринтом, Вучић прави исте грешке. Са уверењем да је најзаслужнији за успон на власт, ужива у привиду своје свемоћи. Пред њим дрхте сви – чланови дворске свите, богаташи, стране дипломате, судије, лекари, обични поданици… – свесни да само од његове милости зависи њихов статус, без проблема манипулише свима, аплаудирају му, воле га, брину се за његову безбедност, многи би се, као пас Рекс за Тита, жртвовали за њега, Александар Вулин, пре свих…Тако то њему изгледа, бар док чита свој билтен Информер и гледа Пинк.

Кроз то време, из Вучићеве извитоперене сенке, Србијом, као и у Ђинђићево време, влада група паразита, које повезују само три мотива: 1. паре, 2. паре и 3. паре. Из тмине, свог природног окружења, они управљају друштвеним и политичким процесима, згрћу имовину, застрашују и компромитују конкуренте, уништавају свакога ко им се препречи на путу ка следећој провизији или приватизацији.

Вучић зна ко су и шта раде. Сам их је бирао и позајмио им је моћ коју је освојио на изборима. Зна све, само не и како да их спута. Као што Ђинђић није мога да изађе на крај с Владимиром Бебом Поповићем, Чедом Јовановићем и Гораном Весићем, тако ни Вучић нема начина да се реши кума и консиљереа Николе Петровића.

Господин Петровић је исплео савршену сарадничку мрежу и направио паралелне структуре власти. Окупио је себи сличне ликове из најважнијих институција – министра здравља Златибора Лончара, директора БИА Александра Ђорђевића, и чланове њиховог криминалног друштва…..

Структура тог удружења перфектно је постављена. Петровић и Лончар креирају све акције, Ђорђевић обавља логистичку подршку. Група није повезана само заједничким интересима, него и приватним везама.

Весна Лончар, супруга министра здравља, радила је у адвокатској канцеларији са Ђорђевићем, а данас је правни заступник Николе Петровића и његове клике. На предлог Српске напредне странке, постављена је у Управни одбор ПТТ Србија. Њен брат, Горан Андрић, у медијима је помињан као нотар који је за месец дана остварио највећу зараду у Србији, чак 180.000 евра. Лончар је доскорашњу жену Александра Ђорђевића поставио за директора Института за вирусологију Торлак.

Када је директор БИА у своје срце пригрлио Јелену Триван, бившу портпаролку Демократске странке, Петровић је наложио Вучићу да је постави за в.д. директора ЈП “Службени гласник”. Јелена Триван нема ни дана радног стажа у привреди, али је постала члан паралелне структуре власти, у којој је и њен брат Милан Марковић, судија Уставног суда Србије, чији глас је пресудио да Уставни суд Србије одбије иницијативу за оцену Брислеског споразума. А отац госпође Јелене је још увек професор на Правном факултету у Крагујевцу, и даље је на оптуженичкој клупи у афери ”Индеx”, а њен брат, кога оптужују за насиље у породици, судија је Основног суда у Крагујевцу.

О тој спрези недавно је говорио и Војислав Шешељ.

– За Златибора Лончара, званог Тиби, сведок-сарадник Багзи је рекао да је био задужен за медицинске егзекуције. Багзи га је директно оптужио за убиство Веска Божовића, познатог криминалца из београдског подземља. Златибор Лончар је чест гост у престижним београдским кафићима попут „Митологије” у Бирчаниновој улици. Најчешће је у друштву са Николом Петровићем, директором Електромреже и Александром Ђорђевићем, шефом БИА. Састају се с представницима фармацеутских компанија с којима уговарају стављање одређених лекова на листу. Наравно, све то раде за провизију. Петровић, Ђорђевић и Лончар обећали су швајцарској медицинској кући „Новартис” стављање лека „Ђиленија” на листу коју финансира наше здравствено осигурање.

Тај „Новартис” је познат по томе што одавно подмићује лекаре широм света, а радио је својевремено и овде с Томицом Милосављевићем у вези вакцина против грипа. Не зна се, али сазнаћемо колико је пара за тај посао добио Златибор Лончар – рекао је Шешељ, уз напомену да је Никола Петровић недавно купио „Ролекс” сат за 480.000 евра! (Одмах потом, на седници Главног одбора СНС-а Александра Вучић је изјавио да странка неће дозволити да њен углед компромитују они који носе сатове од по 480.000 хиљада евра, очигледно мислећи на кума Николу Петровића).

Иако је Дејан Миленковић Багзи у судском поступку за убиство Ђинђића оптужио Лончара за смрт Божовића, полиција и тужилаштво никада нису спровели истрагу о тим наводима. Ни медији, овакви какви су, нису заинтересовани за спорне активности министра којег су мафијаши од миља звали „Доктор Смрт”. Као што су 2001. медији ћутали о Беби Поповићу, данас не помињу ни Николу Петровића. Ко, услед недостатка информација или опреза, помене владара из сенке, одмах се суочи с најжешћим осудама.

Моћ и интимна патологија

Пре две године, док СНС још није распространио параноју, „Блиц” је у неком небитном контексту поменуо Петровића и његове трговачке послове с електричном енергијом. Ауторка тог текста остала је без посла. Магазин „Таблоид” објавио је неколико текстова о Петровићу, од тада му је онемогућено штампање у Србији, а највећи дистрибутери свесно крше закон, не поштују судску привремену меру и одбијају да га износе на киоске, док су уредници и новинари изложени медијском и судском прогону.

Недавно, када се у Мајданпеку и још неким местима, становништво смрзавало без струје, Велимир Илић је за кривца означио Јавно преузеће Електромрежу. Одмах је на најбруталнији начин сатанизован у многим режимским медијима. Још жешћи удар претрпео је БИРН, због истраживачког текста у коме је оспорен тендер за радове у руднику „Ресавица”, чије последице Србији наносе штету од око 30 милиона евра месечно. И иза тог посла наслутио се лик Николе Петровића. Довољно за удар на неподобне новинаре.

На исти начин на који су Ђинђићеви медији својевремено бранили лик и злодело Бебе Поповића, сада Вучићеви штите Петровића.

Кад је схватио да га најближи сарадници вуку у пропаст, Ђинђић је покушао да их одгурне из кобног загрљаја. Најурио је Бебу Поповића, дистанцирао се од Чеде Јовановића, спутао гестаповца Горана Весића и кренуо у обрачун са мафијашима из земунског клана. Прекасно!

Да ли за Вучића, можда, има још времена и наде? Но, да би кренуо у акцију мора да схвати откуд опасност вреба. Довољно је да се осврне око себе. Петровић је пресудно утицао на Вучићеву трансформацију из великосрпског радикала у евроатлантског фанатика, гурнуо га је у наручје Станка Суботића Цанета, научио га је како се паре намичу и троше, и како се презентује моћ. Уз политичке сугестије, Петровић се и јавно заклињао у верност „вођи”, био му је кум на тајном венчању и посебно се истакао у санирању последица сукоба брата Андреја и „Кобри” са жандарима. На место несреће, док је млађи Вучић још јецао у сузама, нису случајно први стигао Никола Петровићев и другар му, министар Лончар. Као што је Ђинђић Поповића, тако и Вучић на сва државничка путовања води Петровића.

У том идиличном пријатељству и саучесништву у злочину над Србијом, понекад је ипак долазило до неспоразума. Прошлог пролећа, у време чистке у врху Министарства унутрашњих послова, Вучић је обавештен да се Петровић меша у кадрирање. Премијер је тада истерао своје. Велико је питање да ли ће то успети у финалном мечу.

Ипак, неке олакшавајуће околности постоје. За разлику од Ђинђића, компромитованог и усамљеног, Вучић има неки рејтинг, политичку подршку и слабу опозицију. Да би то искористио, не сме да одлаже почетак борбе, без обзира колико она била непријатна и неизвесна. Иако на челу најважнијих институција – полиције и војске – има лојалне људе, Стефановића и Гашића, због њихових карактерних и професионалних недостатака, они му неће донети предност над неформалном структуром коју предводи Петровић. Пошто је за сараднике бирао некомпетентне несрећнике, за опстанак на политичкој сцени мораће да се избори сам. Мораће и себи и својим противницима да докаже да није онакав каквим га они доживљавају – као уплакану марионету с комплексом више вредности, који се заснива искључиво на празној машти.

Вучић нема много шанси за победу, али не би било први пут да савлада јачег противника. Надшешељио је Шешеља, с лакоћом је демолирао Ђиласа, с Томом Николићем се и сада игра као мачка с мишем. Међутим, сви политикантски трикови, који су му доносили тријумфе над фаворитима, неће бити довољни у сучељавању с Петровићем. За тај вирус похлепе мора тек да смисли праву вакцину.

Ђинђић није успео. Он 12 година труне на Новом гробљу, Беба Поповић ужива у богатству, моћи и интимној патологији. Вучић ће, кад-тад, бити оборен с власти и осуђен да труне у опозицији, где му је и место. Ако пре тога не најури Петровића, Србија неће смети да му опрости тај грех, не највећи, али свакако најпрљавији.

Вучићев кум Никола Петровић није посебно интелигентан и образован човек. Растао је испод Вучићевог шињела, пуштајући њега да се експонира и прихвата одговорност, а да он, са својом групом, сабира новац.

Петровић је уз крајњи напор стекао диплому Више пословне школе у Београду. Даље није мрднуо. Интересовао га је провод, коцкање, блудничење, сабирање новца. Покушао је да купи и диплому једног факултета, али није ишло. Књиге учи, с књигама се мучи. Али, он је суров, бруталан, и ником не прашта.

Упорно покушава, преко дневног листа Информер да смени директора полиције Милорада Вељовића, да потпуно заокружи своју моћ. Преко Информера, Наших новина и других медија, Петровић напада бизнисмене. Прво их, преко полицијских служби, и БИА недељама уходи и проверава, потом се огласи преко новина, најавивши хапшење и мучење, и сам се појављује код прозваних, са фактуром коју оставља да је плате. Ко не плати, кампања против њега се наставља несмањеном жестином, и жртви остаје само да плати, или да се спреми за затвор и на мућење.

Најпознатија Петровићева жртва је Мирослав Мишковић, од кога би Никола Петровић да узме сву имовину.

Николино подметање: Андрејеве лажне фирме

Према Петровићевом налогу, Виши суд у Београду сменио је председника већа – судију Владимира Вучинића, и поставио болесницу, широкопојасну Мају Илић, од двеста кила живе ваге, којом манипулишу као са лутком. Ипак, чини се, Никола Петровић се прерачунао када је наредио судији да Мишковићу не дозволи да оде на Молитвени доручак у Белу кућу, на позив америчког председника Барака Хусеина Обаме, и поред чињенице да је господин Мишковић на име јемства платио 12 милиона евра у судски депозит, и да се враћао на суђења, када му је судија Вучинић вратио пасош. Никола Петровић показује суровост и демонстрира насиље, а Вучић му све то аминује, уверен да Петровић то ради и за његово добро, или није способан да му се одупре.

Данас Никола Петровић живи на Дедињу, кријући ту чињеницу од Вучића. Два вода војне полиције прате његово кретање. Прикрива се и његово насиље над супругом Мајом, а пријатељи из полиције га свакодневно обавештавању о стању у којем се налазе његове жртве. Тај задатак има Александар Ђорђевић, директор Безбедносно информативне агенције, који налаже да се ”на црно” прислушкују они који су интересантни за Петровићеву групу. Господин Ђорђевић је напустио адвокатску канцеларију, коју је делио са Весном Лончар.

Њих двоје су добијали предмете одбране оних који су желели да плате, па да изађу на слободу. Његова доскорашња супруга, директорка Института за вриуслогију Торлак постављена је на то важно место, мада није имала никаквог искуства. Дошла је из Службе хитне помоћи, са места лекара.

Директор БИА Ђорђевић је спрдња за службу. Долази на посао већ под гасом, а рад наставља по ресторанима и кафићима, у којима кроји пословну политику своје дружине. Функционери БИА, који су због страначких заслуга за СНС себе видели на тој позицији, јер су деценијама радили у овој служби, описују Ђорђевића као човека кога занимају мушкарци, а не жене, и као обичног марионету у рукама Николе Петровића. Ђорђевић је толико увукао Агенцију у криминал, да ће то једва Сава и Дунав опрати. (За неупућене – скраћеница БИА значи – Браца и Андрија, од оснивача службе Милорада Брацановића и Андрије Савића).

Никола Петровић без икаквог стручног искуства, радног искуства и формалних квалификација је на челу Јавног предузећа Електромрежа. На ову функцију поставила га је Влада Србије, на Вучићев предлог. За његов избор, мада то налаже Закон, није расписан конкурс јер Николић нема формално образовање и радно искуство, као магнет га привлачи ово радно место, јер има фирме које се баве хидроенергијом. У директном је сукобу интереса, али га Вучић, већ трећу годину, држи незаконито на директорском месту, са којег његов кум Никола пљачка као луд, и спрема се, као кобац, да са директором Електропривреде Србије опељеши ова јавна предузећа вредна десетине милијарди евра.

Истраживачка мрежа БИРН открила је само неке мутне послове у пословању у Рударском комбинату Колубара и руднику Ресавица, али је Николић истурио Вучића, запретивши му да мора да се супротстави шефу мисије Европске уније Мајклу Денверпорту, и да га оптужи, како он, наводно, руши премијера и српску Владу.

Уствари, Никола Петровић вешто манипулише Александровим братом Андрејом. Андреј је, уместо кума Николе, постао премијеру камен око врата.

Изгледа да је Петровић вешто подметнуо Андрејеве лажне фирме, преко којих је пословао и згрнуо милионе евра, а онда се премијер клео да је његовом брату Андреју, наводно, замењен идентитет. У прање Андрејеве биографије потом су укључени министри Владе Србије, тужиоци, разни ”експерти” који су се трудили да докажу да вода није мокра!

Српски премијер има невиђене проблеме и са братом Андрејом. Осим ”замене идентитета” и фиктивних фирми преко којих је опрао милионе евра, остајући дужан држави и за неплаћени ПДВ, Андреј се ”прославио” и у нападу на кордон Жандармерије, која је прошле године обезбеђивала Параду поноса. Тада је на светлост дана изашао и доказ да Андреја обезбеђују, без икаквог правног основа, припадници војне полиције, по налогу премијера! Да је оваква злоупотреба откривена у некој другој европској земљи, премијер и његов брат би одмах били ухапшени.

И поред чињенице да свакодневно сазнајемо да велики број припадника Војске Србије обезбеђује, без икаквог законског основа, Вучићеве пријатеље, почевши од Снежане Маловић, бивше министарке правде, коју скоро три године обезбеђује више од 60 војних специјалаца, и која је доскора, бесплатно, становала у војној резиденцији. Војни специјалци обезбеђивали су Миодрага Ракића, све до његове смрти, а сада обезбеђују и бившег председника Бориса Тадића, Чедомира Јовановића, и још десетину бивших функционера Демократске странке. Буџет Србије је оптерећен десетином милиона евра за њихово чување, а све по личном, самовољом и незаконитом одлуком Александра Вучића.

Коме служи Ковница новца?

Андреј Вучић послује под будним оком Николе Петровића. У многим су пословима заједно, нарочито послују са државним предузећима, која имају новца, попут РК Колубара, ЕПС и ЕМС, рудници и пословним банкама. Брат Андреј, постаје брату Александру терет који га може потопити.

Поред свих побројаних афера, у којима је, бранећи брата, премијер морао да изрази своју љубав према њему, две су афере, чини се, толико тешке да се ни премијер не може извући. Није случајно што је он најавио да ће се у априлу догодити нешто значајно, и да ће доћи до реконструкције Владе Србије, у којој можда и њега смене. Ко ће га сменити, није рекао. Можда очекује извештај који ће поднети израелска и америчка делегација, које су дошле трагом ”Случаја Андреј”.

Брат премијера Владе Србије запослен је у Ковници новца у Топчидеру. Има велику плату, и неконтролисану моћ.

Израелска делегација у Београду истражује улогу Анедреја Вучића и његових покровитеља око штампања пасоша за чланове Ал Каиде и њихових помагача. Наиме, у Ковници новца у Топчидеру штампа се новца других држава, па и новчанице евра, возачке дозволе, личне карте, пасоши. У Ковници новца се штампају и словеначки пасоши, и израелске обавештајне службе откриле су да су чланови и симпатизери Ал Каиде, који у Србију уђу из Уједињених Арапских Емирата, Саудијске Арабије и других исламистичких земаља, у европске државе и САД-е одлазили са словеначким пасошем, које су куповали, за велике паре, од Андреја Вучића. Пасоши су оргинални, и целокупна технологија прављења завршавала се у Ковници новца у Топчидеру. Оперативци израелских тајних служби располажу са необоривим доказима, који Андреја Вучића доводе у везу са овом опаком криминалном акцијом, којом се угрожава безбедност европских држава и САД-а.

Друга група истражитеља, из Сједињених Америчких Држава истражује отимање хероина од косовских Албанаца, у режији Андреја Вучића и Николе Петровића. Америчке тајне службе свој рад и тајне операције које не пријављују Белој Кући, између осталог финансирају и осигурањем транспорта и продајом наркотика. У Србији, на месту директора српске полиције опстајава Милорад Вељовић, јер најоданије служи америчким обавештајним службама, јер Албанци, транспортери хероина, који из Авганистана стиже на Косово, а одатле, преко Србије иде у Европу, а српска полиција им у пролазу пожели ”срећан пут”. Отуда и не чуди што се нарко бос, Ћазим Османи башкари у Србији, са лажним пасошем издатим на име Милош Петровић, и да у Немачку, Холандију, Аустрију и скандинавске земље убацује тоне хероина.

По наговору Николе Петровића, а уз помоћ подјармљеног дела српске полиције, која се одметнула од Милорада Вељовића, Андреј Вучић је организовао отимање товара хероина од косовских Албанаца, и пустио га на тржиште Србије, згрћући, без имало уложеног труда и новца, милионе евра. Амерички истражитељи, уз помоћ дипломатског особља из Амбасаде САД-а, трљају нос српском премијеру, захтевајући хапшење Андреја Вучића и Николе Петровића.

Српски премијер увек прво пружи отпор, па онда подвије реп, све прихвата. Можда ће овог пута радије прихватити да поднесе оставку, уверен да ће ”народ у Србији да га устанком врати на то место”. Барем он тако мисли. За сваки случај, припремио је своје страначке војнике у градским одборима Новог Сада и Београда, за митинге и контрамитинге.

И док чека шта ће ”виша команда да одлучи”, српски премијер је кренуо да својим господарима све преда у руке.

Шокантно је да нам он и јавно показује како о продаји смедеревске Железаре разговара са америчким амбасадором Мајклом Кирбијем, јер то излази из оквира његове дипломатске мисије.

Вучић ће из буџета поклонити мафији из Есмарка милијарду евра, а они ће Кирбију напунити џепове. Јер Есмарк није америчка, већ холандска компанија, и чуди улога господин Кирбија који тера српског премијера, да од уста гладних грађана Србије отме још једну милијарду евра. Захваљући таквима, као што је господин Кирби, амерички грађани су свуда у свету омражени, и на мети су Ал Каиде, и других покрета.

С друге стране, аустријски политичар Осwалд Кесслер, један од вођа Велике Немачке ложе, отвара Вучићу, свом брату, врата немачких привредних комора, а он имовину Србије поклања немачким хохштаплерима, да у Србију израбљују најмизерније плаћену радну снагу на планети.

Круг око српског премијера се затвара. Шта ће бити са његовим кумом, Николом Петровићем, вођом паралелних структура власти у Србији, и једним од најбеспризорнијих људи? Господин Петровић је држављанин Француске, има пасош ове земље. Он верује да у сваком тренутку може побећи из земље, као што то чини, када му загусти, и бивши потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић.

Дуг је списак оних који испод шињела премијера Вучића и испод капе СНС-а пељеше Србију, износећи милионе евра, попут гувернерке Јоргованке Табаковић. Дивље свиње које роваре Србијом, ипак, неко мора укротити.

А. 1 Британски медији о “српском Палестинцу”

Србија је сваким даном све више на лошијем гласу у Европи. Шуровање српског премијера са мафијом из Уједињених Арапских Емирата и Саудијске Арабије, осуђује се са страница најутицајнијих новина. Тако је, захваљујући министру иностраних дела Ивици Дачићу, који председава ОЕБС-ом, на видело изашла и чињеница да је Мухамед Дахлан и његова криминална група добила држављанство Србије, а да то српској јавности никада нико није саопштио.

Овај податак нам открива лондонски лист “Гардијан”.

Главни ривал палестинског лидера Махмуда Абаса, Мухамед Дахлан, који је недавно добио држављанство Србије, ових дана је описан у више британских медија као човек “из сенке”, који одлично сарађује са Владом Србије. Лондонски дневни лист “Гардијан” је посветио највише простора овој теми, па је између осталог објавио и то да је Србија дала држављанство Дахлану, које он планира да искористи за почетак политичке борбе против Махмуда Абаса.

“Гардијан” је, у извештају у којем се позива на податке из “Службеног гласника”, навео да су Дахлан и још 11 Палестинаца – који су чланови његове најближе породице добили српске пасоше. Али, каже “Гардијан”, пасоше Републике Србије добило је и пет кључних Дахланових политичких присталица. Сви они су добили држављанство Србије у периоду од фебруара 2013. до јуна 2014. године.

На овај начин, Србија се умешала у вишедеценијски израелско-палестински сукоб. “Гардијан” је цитирао и изјаву Ивице Дачића који је дословно рекао да је Мухамед Дахлан добио српско држављанство “због свог ангажовања на успостављању добрих односа између Абу Дабија и Београда”. Такође, цитиран је и његов одговор на питање новинара око Дахлановог новог пасоша. Дачић је том приликом рекао између осталог и ово: “…Ми се веома трудимо да имамо избалансиран однос према актерима политичких односа у свим регионима, укључујући и Блиски исток. А, и не знам како би му наш пасош могао помоћи или нешто променити у његовој политичкој каријери или у свему ономе што се дешава на Блиском истоку”!

Британски лист је пренео и да је Дахлан, кога су многи сматрали наследником Јасера Арафата, 2011. године избачен из Фатаха и да је после тога живео у егзилу у УАЕ, као и да је у марту 2014. године осуђен у одсуству због клевете на две године затворске казне.

Истина, “Гардијан” је навео да Влада Србије, по закону, има право да заобиђе уобичајени процес натурализације и да одобри држављанство странцу за којег оцени да је служио “државним интересима” Србије, без обавезе да износи било каква јавна објашњења за такву одлуку. Али, и други листови у Великој Британији, као и британска јавност, запањени су овим открићем, које, изгледа, једино у Србији никога не брине.

 

мајор Горан Митровић, Предраг Поповић

Таблоид