И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца Мога дом трговине.

УЛАЗ у све храмове Српске православне цркве се не наплаћује и апсолутно је неприхватљиво да се верницима и другим посетиоцима продају улазнице. Епархије, међутим, могу да донесу одлуку о плаћању одређеног износа уколико су у питању организоване туристичке туре.

Наплаћивање улазница за посету верским објектима, међутим, православље не познаје. У оваквој одлуци београдског саборног храма препознаје се тренд комерцијализације, који већ годинама буја у СПЦ. Због масовне производње алкохолних пића, хране, луксузних и уметничких предмета Српска црква редовно је на мети критичара, којима је трн у оку чињеница да упркос томе – није порески обвезник.

– Производња манастирских вина и ракије одавно је превазишла ниво сувенира или црквених потреба – подсећа социолог религије Миодраг Аврамовић. – Поједине епархије поседују десетине хектара винограда, а набавиле су и производне линије за индустријску производњу. У готово сваком супермаркету може да се купи тврдошко, дечанско, епархијско, патријаршијско, литургијско, манастирско и ко зна још какво црквено вино. То је акцизна роба, на коју СПЦ не плаћа порез и која не би смела неконтролисано да се продаје.

* Обавештење на улазу у Саборну цркву

Аврамовић се слаже с тим да Црква не би требало да плаћа порез на богослужбене предмете, манастирске сувенире, иконе и слично, али и да то не треба да важи за алкохол и луксузну робу. Боце црквеног вина нема за мање од 500 динара.

Дух бизниса осећа се у отварању продавница црквене робе, али и у онлајн продаји, преко интернет-сајтова епархија. Осим вина и ракије, у понуди ових тржница су и луксузни сиреви, уља… На продају су и луксузне иконе са позлатом чија цена премашује и 100.000 динара.

Чињеницу да је и Црква играч на тржишту у СПЦ тумачи се као легитиман извор прихода.

– У Србији не важи концепт да држава финансира рад верских заједница, који је примењен у многим европским земљама – кажу у врху СПЦ. – Она помаже делимично, али то свакако није довољно. СПЦ, нити остале верске заједнице, још нису добиле назад сву национализовану имовину, која је била основни извор прохода свештенства и монаштва. Епархије су зато принуђене да производњом својих производа допуњава своје приходе чији је циљ финансирање основне мисије Цркве.

* Патријаршијска продавница у центру Београда

ТАРИФЕ

ИЗНОСИ које верници дају свештеницима за обреде редован су “трн у оку” народу. Ово питање у СПЦ није системски уређено, а износи који су прописани или се подразумевају понекад се и драстично разликују. Проблем је посебно изражен у мањим местима, где локални свештеници самостално, често бахато сами кроје тарифе за верске обреде. Најчешће су жалбе на превисоке накнаде које поједини клирици наплаћују за опела и парастосе.

Р. Драговић, Новости