Игре са избеглицама у изиграној Србији

Избегличка катастрофа је ушла у нову фазу и на хоризонту се јасно оцртавају таласи правог цунамија после кога ће се, највероватније, обистинити она народна – ко преживи, причаће. За то време слуђивање и обмањивање српског јавног мњења не да не престаје, већ је попримило нове форме бешчашћа.

Где је главни проблем и које су то озбиљне нејасноће и поступања у које нас је плански, по налогу својих западних ментора, увукла српска марионетска власт?

Одговор – решавање избегличког егзодуса, незабележеног у модерној историји, је смишљено преведено, односно пребачено, са правног (уставног и законског поља) на политички терен, где је основни циљ – реализовати планове империјалних владара света.

Како све то изгледа у пракси и како ће нас овај феномен дефинитивно завити у црно, стварајући услове не само за реадмисију избеглица из западноевропских земаља (видети текст „Избегличка криза – како смо увучени у минско поље“), већ и за потпуни колапас државе, када још неколико стотина хиљада ових злоупотребљених мученика ускоро нагрне у Србију, а границе европских држава буду у већој или мањој мери затворене [i]?

Да стога консултујемо (и обелоданимо) чињенице и да се манемо испразног филозофирања. Време је.

Досадашњи прихват (и испраћај) избеглица обележило је нешто што су с пуним правом све земље на Балканској рути избегавале, а што је Србија, потпуно неразумно (и противно сопственим законима) чинила. Реч је о издавању званичних и међународно признатих докумената – потврда избеглицама да су поднели захтеве за азил (члан 23. став 2. Закона о азилу).

Затим су брзопотезно пропуштани (и инспирисани да илегално прелазе) у Мађарску, чиме је не самодевастиран међудржавни споразум са том земљом, већ и домаћи Закон о азилу и други закони и прописи, као што су Закон о заштити државне границе, Уредба о ближим условима за одбијање уласка странаца у Р. Србију и др. И, наравно, међународно право оличено пре свега у Повељи ОУН и бројним конвенцијама, протоколима и декларацијама.

Да би се проблем дефинисао и у потпуности разумео, неопходно је темељније образложити поједине делове наведених закона и прописа – од појмова који су пресудно важни, који су широј јавности углавном непознати, до начина поступања суверене државе.

У Закону о азилу („Службени гласник РС“, бр. 109/2007) [ii], у поглављу „Значење израза“, у члану 2., поред осталог, стоји и следеће:

„ – Азил је право на боравак и заштиту које има странац коме је на основу одлуке надлежног органа који је одлучивао о његовом захтеву за азил у Републици Србији одобрено уточиште или други облик заштите предвиђен овим законом;

– Поступак азила је поступак, уређен овим законом, за стицање и престанак права на азил и других права лица која траже азил;

– Лице које тражи азил је странац који поднесе захтев за азил на територији Републике Србије о чијем захтеву није донета коначна одлука;

– Избеглица је лице које се, због оправданог страха од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, не налази у држави свог порекла и није у могућности или због својих политичких уверења, или због тог страха не жели да се стави под заштиту те државе, као и лице без држављанства које се налази изван државе свог претходног сталнног боравка и које не може или због тог страха не жели да се врати у ту државу;

– Уточиште је право на боравак и заштиту која се даје избеглици на територији Републике Србије за кога надлежни орган утврди да је његово страховање од прогона у држави порекла основано;

– Сигурна држава порекла је држава са листе коју утврђује Влада, чији је држављанин лице које тражи азил, а ако се ради о лицу без држављанства, држава у којој је то лице имало претходно стално боравиште, која је ратификовала и примењује међународне споразуме о људским правима и основним слободама, у којој не постоји опасност од прогањања из којих разлога који представља основ за признавање права на уточиште или доделу субсидијарне заштите, чији држављани не напуштају своју државу из тих разлога и која дозвољава међународним телима увид у поштовање људских права;

– Сигурна трећа држава је држава са листе коју утврђује Влада, која се придржава међународних начела о заштити избеглица садржаних у Конвенцији о статусу избеглица из 1951.године и Протоколу о статусу избеглица из 1967.године, у којој је тражилац азила боравио или кроз коју је пролазио, непосредно пре доласка на територију Републике Србије и у којој је имао могућност подношења захтева за азил, у којој не би био изложен прогону, мучењу, нељудским или понижавајућем поступку или враћању у државу у који би његов живот, безбедност или слобода били угрожени;“

Обратимо пажњу на појмове: (1) Сигурна држава порекла (то би требало да буду Сирија, Ирак, Авганистан…, које, на жалост, то нису или су делимично сигурне) и (2) Сигурна трећа држава (то би, у овом случају, биле Турска, Грчка и БЈР Македонија), кроз коју(е) су избеглице протутњале и настављају још већим интезитетом, и у којима је морало да буде поступано као у Србији.

А то значи, ако већ нису могли бити задржани у избегличким камповима (што је једина и права мера са онима који беже од ратног пожара), онда су морали да добију неки од докумената (а нису), пандан нашим потврдама о азилу, које би гарантовале Србији, да ће у поступку будуће реадмисије, након стабилизовања кризе, прихватити избеглице које су хаотично пропуштене (и гурнуте) на нашу територију.

У више наврата је недвосмислено тако нешто – да арапске избеглице не добијају никаква документа у транзитним балканским земљама, па чак нису ни регистроване – потврдио самољубиви и свезнајући премијер Вучић, као и пратећа дружина његових министара, који се хвалишу нечим, за шта би најадекватнији израз био – колективно самоубиство са предумишљајем.

Дакле, ко је одобрио њему и члановима Владе и на основу ког закона су, игноришући међудржавне уговоре, прихватили, а да ниједном нису званично протествовали нити алармантно иницирали расправу пред Саветом безбедности (а не у Бриселу, Бечу, Берлину и другим ЕУ центрима, за ову врсту проблема апсолутно ненадлежним адресама) и захтевали поступање према Повељи УН и другим заштитним механизмима, тражећи да се са избеглицама од стране суседних земаља, на тзв. Балканској рути, поступа на начин устаљен и предвиђен у међународној пракси, а рат у државама порекла, као и масовни егзодус, заустави ради њиховог повратка?

Уколико су дошли до закључка да је тако нешто узалудна активност (непознато на основу чега су евентуално могли да усвоје такву оцену), због чега нису применили истоветну тактику суседних земаља, а то је – прихватати избеглице у избегличке кампове, интерно их регистровати, предузети безбедносне, здравствене, хуманитарне и остале мере, све до организованог испраћаја у Мађарску на легалан начин, али им не уручивати било каква документа која се односе на азил?

Зашто је ово од круцијалне важности а догађаји који се одвијају убрзано као на филмској траци, то и потврђују?

Зато што наш северни сусед, као и све остале европске земље, признају српске потврде о захтеву за азил и на основу тога врше биометријско и остало регистровање, а то значи – сравњују наше папире са избеглицама и воде прецизну евиденцију. Управо то ће им послужити не само за одбијање евентуално новог (нелегалног) захтева за азил (уколико избеглице затраже тај статус у Мађарској или Немачкој као крајњој дестинацији), већ и као основни доказ за будућу реадмисију у складу са важећим споразумом,[iii] чији смо потписници и који је и те како на снази.

Изјаве, ставови, процене, нагађања, које се све чешће чују не само од властодржаца, већ и од бројних аналитичара и геополитичких „умова“, типа – неће ваљда Мађари да нас прогласе сигурном трећом земљом (што је потпуно легитимно према међународним стандардима и зависи искључиво од њих) и да нам врате стотину хиљада избеглица, јер то не би било коректно… – заиста, да нису наивне (а од представника бројних новоизниклих прозападних НВО циљано пласиране) и да не носе са собом озбиљне последице, биле би крајње комичне. Заправо, догађаји су их већ демантовали: како за „Политику“ наводи мађарска активисткиња  Анастина Калијус: „Још крајем јула, мађарска влада је усвојила нову листу „трећих сигурних земаља”, у коју је, кад је реч о тражиоцима азила, укључила и Србију. На основу новог амандмана, мађарска канцеларија за имиграцију може да одбаци све тражиоце азила који су у Мађарску пристигли преко „треће сигурне земље”. А 99 одсто свих миграната стигло је ове године преко српско-мађарске границе“.[iv]

Та наивност је у оној истој равни, ако не и погубнија, од вулгарног нуђења (у ствари извршавања агентурних обавеза) Александра Вучића, када свакодневно и громогласно износи – како је Србија спремна да прихвати политику ЕУ у вези избеглица па чак и предњачи на том плану, како ће извршавати све додељене задатке и, између осталог наглашава: „шта је то што ми треба да урадимо – желимо да се понашамо европски, да дамо свој допринос и преузмемо свој део одговорности. Ми не бежимо од те одговорности, али ЕУ мора да нам каже шта су наше обавезе“.[v]

С којим правом премијеру, када нисмо чланице ЕУ нити ће се то званично догодити наредних неколико година, а незванично – неће никада?

Тако и дежурни министар за све и свашта, Александар Вулин, не прође дан да не избаци неку од изјава, које не само да нису у сагласју са законима и међународним прописима, већ ни са логиком као таквом. Ево једне карактеристичне, приликом недавног обиласка Суботице:[vi] „Србија је евидентирала преко 96.000 тражилаца азила, што ни једна друга земља на њиховом путу није ни приближно толико, и то говори да се Србија понаша изузетно одговорно, у складу са свим међународним правилима“.

Нема се шта додати – такмичарски, и крајње „одговорно“, у складу са „реформском“ политиком Владе.

Као и бројне изјаве (и тврдње) разноразних аналитачара да „избеглице нико нема право да заустави!“, што је у овом случају, апсолутно нетачно. Јер, ратови од којих су они побегли, не воде се на територији Европе, већ на Блиском истоку и даље у Азији. А тамо постоје избеглички кампови и регулисан је, у складу са конвенцијама, прихват и заштита цивилног становништва које не учествује у борбама.

Они су – избеглице које пролазе кроз Србију, најпростије речено, економски мигранти, који користе гужву и индуковани хаос. И ништа више и ништа мање.

Идемо даље.

У члану 6. Закона о азилу се наглашава да „ниједно лице не сме бити протерано или враћено против његове воље на територију где би његов живот или слобода били угрожени због његове расе, пола, језика, вероисповести, националности, припадности одређеној друштвеној групи или политичких ставова.“

Да ли су БЈР Македонија, Грчка или Турска, одакле су нам без икакавих папира и валидних докумената прослеђени, територије из претходног става? Наравно да нису. Оне припадају категорији „сигурне треће државе“, али, ми немамо никакав доказ да су кроз њих прошле избеглице. Једноставно, немамо, или је то незнантан број случајева. У вези овако осетљивих тема, у међународној пракси важе искључиво докази, не испразна политичка реторика и жалопојке по разноразним регионалним помиритељским скуповима и сесијама.

У поглављу „Канцеларија за азил“, у члану 19. стоји да „ поводом захтева за азил и престанка тог права, у првом степену поступак води и све одлуке доноси надлежна организациона јединица Министарства унутрашњих послова…“, коју чине овлашћени службеници посебно оспососбљени за вршење тих послова.

Док се у члану 20. третира „Комисија за азил“ и наглашава да то тело „одлучује у другом степену по жалбама на одлуке „Канцеларије за азил“, те да га чини председник и осам чланова које именује Влада на период од четири године. У ставу 3. се истиче да је „Комисаија за азил независна у свом раду и одлучује већином гласова од укупног броја чланова“.

И, сада, питање за Владу Србије и свемоћног премијера – како је могуће и с којим правом, ако се узму у обзир напред наведени чланови Закона о азилу, било ко од министара и осталих званичника излеће у јавност са проценама, предлозима, одлукама и разним ставовима у вези азиланата, уколико ниједном до сада нисмо чули било шта од једино меродавних и, требало би, потпуно независних државних тела?

Ко је то одлучио и на бази чега да игнорише рад стручних органа који су према закону једино надлежни да се баве овим проблемом? Да ли је српским властодршцима познато (наравно да јесте), да питање азила није само хуманитарног карактера, већ и безбедносног, те да постоје јасне процедуре ко може остварити то право?

Да ли ли је неко до сада чуо саопштења Канцеларије за азил или Комисије за азил? Где су првостепени и другостепени поступци и издавање решења о одобравању или одбијању азила? Како су могле избеглице да се организовано и плански упућују у Мађарску, са папирима који потврђују да је започет званични поступак? Ко је и када завршио такав поступак, ако знамо да су рокови за решавање од 15 дана па до више месеци, а такве папире је добило намање 96.000 људи? Где су бар решења о обустави поступка?

Шта ћемо уколико се азил одобри (а тиме и значајна права) оним избеглицама (нико жив не зна прецизну структуру и биографије истих), које су евентуално окрвавиле руке чинећи озбиљне злочине у ратним сукобима, о чему се врло јасно говори у члану 31. Закона о азилу? Да ли се о тако нечему може политички одлучивати на дневним (ноћним или викенд) седницама Владе, или на истрошеним европским и регионалним скуповима, или у западним НВО буџацима који су у служби притисака инсталирани у српској престоници, без консултовања (и последње речи) стручњака и професионалаца? И наравно, без података који би се прикупили од званичних органа држава порекла.

Погледајмо зато законску одредбу о азилантима у поглављу „Неоснован захтев за азил“, члан 30. где се врло прецизно наводе разлози због којих лице које је поднело захтев за азил, исти неће добити, и посебно наглашава у тачки (ставу) 2. између осталог и следеће „…ако се, насупрот наводима из захтева, током поступка утврди да је захтев за азил поднет са циљем да се одложи депортација, да је лице које тражи азил дошло искуључиво из економских разлога и слично.“

Да ли „наше“ избеглице и фиктивни (већ одбегли, а ускоро и враћени назад) кандидати за азил, сви до једног изјављују да им је циљ да се докопају Немачке и скандинавских земаља искључиво из економских разлога?

Апсолутно је баш тако. И о чему онда говоре властодршци и плаћена интелектуална артиљерија, о ком то рату, борбама, националној, верској и свеколикој нетолеранцији? О којој то хуманитарној катастрофи, када је општепознато да просечан економски мигрант (то је права дефиниција) располаже са бар дупло више новца на свом конту, него просечан грађанин Србије?

Захтев за азил (а то значи и сам избеглички статус као такав) ће се без испитивања одбацити од стране Канцеларије за азил, стоји у члану 33. тачка 1., ако се утврди „ да је лице које тражи азил могло да добије ефикасну заштиту у другом делу државе порекла, осим ако се, с обзиром на околности, не може очекивати да то учини“, а у тачки 6. истог члана, прецизира да ће се исто догодити уколико је „лице које тражи азил дошло из сигурне треће државе (то су у нашем случају Турска, Грчка, БЈР Македонија), осим ако докаже да за њега није сигурна.“

Познато је, бар за Сирију, да тзв. „други део“ државе из наведене тачке 1. (најмање једна трећина те суверене земље) пружа сигурну заштиту својим грађанима и као таква функционише, јер функционише власт наведне земље. И зато је господин Бранислав Ристивојевић потпуно праву када војно способне избеглице назива, једноставно, дезертерима, у сјајном тексту: „Три карте за емигранте, или како Србија плаћа амерички цех“. [vii]

Што се тиче „сигурних трећих земаља“ из тачке 6., недвосмислено је да су нам избеглице у госте стигле, и све више пристижу у виду стампеда, управо преко тих територија. Међутим, Србија је саму себе довела у ситуацију да то пред међународном јавношћу (и будућим арбитражним органима) не може доказати, онда када буде, евентуално, потегла реадмисионе активности.

И шта ћемо са наведеним, Владо Србије, али и интелектуална и аналитичарско-коментаторска и геостратешка елито јавне српске сцене?

Наметнута је парадигма да је Европска унија централна тачка око које се све врти.

Нетачно, односно, делимично је тачно. Европска унија или, прецизније, поједине њене чланице, као (још увек) суверене државе, јесу циљ избеглица, али није тачно да та међународна организација држи кључеве решења проблема, осим што располаже огромним финансијама.

Једноставно то није тако, зато што Европска унија не располаже изворним већ изведеним субјективитетом у међународним односима (праву).[viii]

 

Само су суверене државе изворни субјекти и као такве власне да предузимају законске мере у циљу заштите од безбедносних, демографских, социјалних и осталих потреса.

 

Отуда Мађарској[ix] пролазе (и нико их у томе не може зауставити, осим ако не доживе свој пети октобар) радикалне (али изнуђене) мере које предузима. И то с пуним правом. Неко је морао да каже и симболично и конкретно – доста је. Макар резултати били недовољни и краткотрајни у правцу спречавања диригованог хаоса.

Овако сложено питање, као што је питање енормног броја избеглица, тј. масовне и вешто организоване сеобе (где руља поставља правила у ходу одређујући начин понашања држава и организација) је примарно у надлежности Уједињених нација. Прецизније – Савета безбедности, а затим и тзв. специјализованих агенција, као што је Високи комесаријат за избеглице (УНХЦР), с тим што је неопходно нагласити, да ова агенција нема мандат да одлучује и да се меша у одлуке суверених држава.

На жалост, ни то није случај са нама. Разумљиво, колонијални статус омогућава да нам разни чиновници деле лекције и налажу оно што је мимо било какве праксе и овлашћења. Тако, рецимо, Ханс Фридрих Шодер, шеф Представништва УНХЦР-а у нашој земљи, изјављује пре неколико дана[x]: „Србија би могла и требало би да додели избеглички статус мало већем броју тражилаца азила“, и злоупотребљавајући своју функцију и износећи неистине, наглашава: „избеглице, као и држављани, имају слободу кретања и избора места становања на територији неке земље па, према томе, не би требало да буду примораване да се населе било где.“

Једино Савет безбедности може, у складу са Повељом УН која је обавезујућа за све земље света, компетентно да решава питања очувања мира у свету (тзв. превентивне мере), све до употребе оружане силе (тзв. принудне мере), ради заустављања ратних дејстава која угрожавају цивилно становништво и изазивају избегличке таласе.

Наравно, овако нешто ретко ће се чути у српској јавности или су тумачења површна и најчешће тендециозна. Односно, намеће се теза о неефикасности и тромости СБ ОУН, што је лукави изговор да се приступи решењима којима ће се, наводно, доћи до позитивног исхода, а то је, подразумева се, деловање Европске уније. Апсолутно ненадлежне асоцијације. С тим у вези, унапред је жртвован суверенитет државе Србије и општепризнато право да се штити пред изнимном непогодом.

Уколико се не поштује међународно право и устаљене процедуре – од бројних конвенција, протокола и декларација, до норми Повеље УН, посебно Главе 6. и Главе 7, где су регулисана бројна, па тако и питање заштите цивилног становништва и избеглица, онда следе политичке и остале егзибиције, безакоње, тумачења догађаја по принципу како коме одговара, затим, бесмислене иницијативе и предлози (најсвежији примери су управо оно што чини неуморни премијер Србије, али и бројни други европски званичници), који немају везе са међународним и прописима суверених држава и устаљеном праксом.

Но, шта то све вреди у перфидно окупираној земљи Србији.

Рецимо, када би се потегла питања појма цивилног становништва у рату и када би се појаснило да су обавезе ратујућих страна да се старају о цивилима који су држављани противничке стране и да у вези са тим постоје значајне обавезе, таква разматрања би представљала праву јерес у јавности, без обзира што је разним међународним документима наведена област баш тако постављена и разрађено спровођење истих.

Као и када би се помињале „зоне и места безбедности“ и „демилитаризоване зоне“, којима се спречава страдање цивила на ратним подручјима – ратиштима и војиштима. Баш као што се међународно право бави и третира појам „интернирања цивилног становништва“ у тзв. „логоре за интернирце“ који се у рату обележавају са IC (Interment Camp), постављеним тако да могу да се јасно уоче чак и из ваздуха.

Да ли би свет имао овакав програмирани избеглички (економски) егзодус, да се напред наведено минимално спроводи у пракси, да се предузимају превентивне али и „пост фестум“ акције, и да се од стране суверних држава енергично захтева управо такво поступање? Али, тамо, где је права адреса.

Можемо ли очекивати такве активности од стране српске власти? Наравно да не. Они су одавно савили главу и препустили се стихији. И, у том амбијенту ишчекујмо оно што је неминовно, а биће жестоко.

УПУТНИЦЕ

[i] http://www.nspm.rs/hronika/madjarska-potpuno-neprihvatljivo-da-zemlje-balkana-pomazu-migrantima-da-dodju-do-sengenske-granice.html

http://www.nspm.rs/hronika/gabrijel-oprea-rumunija-pojacava-bezbednosne-mere-na-granici-sa-srbijom-kako-bi-sprecili-priliv-migranata.html

[ii] http://www.mup.gov.rs/cms_cir/sadrzaj.nsf/zakoni.h

[iii] http://www.seio.gov.rs/upload/documents/sporazumi_sa_eu/readmisije.pdf

[iv] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Madjarska-ce-vratiti-u-Srbiju-99-odsto-migranata.sr.html

[v] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-ne-bezimo-od-odgovornosti-ali-eu-mora-da-nam-kaze-sta-su-nase-obaveze-prema-migrantima-beata-merk-srbija-se-odgovorno-ponasa-prema-migrantima.html

[vi] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vulin-u-narednih-mesec-i-po-otvoricemo-prihvatni-centar-za-migrante-u-subotici-sredstva-za-uredjenje-obezbedice-donatori.html

[vii] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/tri-karte-za-emigranteili-kako-srbija-placa-americki-ceh.html

[viii] „Основе међународног права и међународног ратног права“, професор др. Миодраг Старчевић, Центар војних школа Војске Југославије, Генерлаштабна школа, 1998., Београд, Библиотека ЦВШ ВЈ.

[ix] http://www.nspm.rs/hronika/madjarski-zvanicnik-tranzitne-zone-za-migrante-bice-otvorene-u-pravcu-srbije-a-u-pravcu-madjarske-hermeticki-zatvorene.html

[x] http://www.nspm.rs/hronika/hans-fridrih-soder-srbija-da-dodeli-izbeglicki-status-malo-vecem-broju-trazilaca-azila-ekstremisti-zloupotrebljavaju-patnje-izbeglica-za-podrivanje-demokratije-i-stabilnosti.html

Горан Јевтовић, Фонд Стратешке Културе