fbpx

Афера са препродајом српског оружја и муниције у иностранству: Kако је Вучић вратио Тешића у оружарски бизнис

4.8
(4)

Приватне компаније за извоз оружја у Србији су се појавиле 1993, и према сведочењу људи из војне индустрије, биле су од велике користи и за ту индустријску грану и за државу.

Међународна заједница је, наиме, у мају 1992. године увела санкције СР Југославији и Србији, чија војна индустрија, због ригорозног ембарга, наоружање и војну опрему више није могла иностраним партнерима да испоручује преко дотадашњег ексклузивног извозника – државне компаније Југоимпорт СДПР, чије је пословање такође било стављено под међународни ембарго.

Улогу Југоимпорта СДПР већ наредне 1993. године, након што су се регистровале и прибавиле дозволе за рад, преузеле су приватне фирме, пре свих она стрица и синовца Ђорђа и Слободана Тешића, али неке и друге. Почетком 2000-их један од озбиљнијих трговаца оружјем постао је и генерал Јован Чековић, који је претходно био на челу Југоимпорта СДПР-а.

Домаће војне фабрике нису у сарадњи са приватним компанијама, тврде наши саговорници, имале користи као у време док су своје производе извозиле преко Југоимпорта, чија је провизија била тек 2,16 посто, док су остатак профита враћале фабрикама наменске производње, чиме је држава обезбеђивала континуирани развој те индустрије. Све до 2003. и афере „Орао“, везане за извоз око 50.000 Заставиних пушака, снајпера и митраљеза у Либерију под санкцијама УН, уместо у Нигерију која је наводно била „крајњи корисник“.

Главни актер те афере био је Слободан Тешић, који је убрзо стављен на „црну листу“ Уједињених нација, а српска војна индустрија на међународни стуб срама. Србија је тада једва избегла нови ембарго.

Југоимпорт СДПР поново се озбиљно вратио у оружарски бизнис након што је 2005. донет Закон о производњи и промету наоружања и војне опреме, којим је уведена цивилна контрола над извозом те врсте производње, која подразумева да извозне дозволе за пласман оружја у иностранству издају четири министарства – одбране, полиције, трговине (привреде) и спољних послова, чије дипломате на терену проверавају међународни статус и намере „крајњег корисника“.

Таквом процедуром, фирма Слободана Тешића, Темекс, 2009. је спречена да у Либију, уз претходни договор са њеним диктатором Моамером Ел Гадафијем, извезе Заставино пешадијско наоружање и Слободине ракете, у укупној вредности од око 50 милиона долара. Под притиском споља, српска БИА је те 2009. практично забранила Тешићу да у Србији води послове, због чега је он те године делатност изместио у Босну и Херцеговину, односно у Источно Сарајево.

Све се, међутим, мења након доласка Српске напредне странке, предвођене Томиславом Николићем и Александром Вучићем на власт. Слободана Тешића у оружарски бизнис 2013. вратио је управо Александар Вучић, који је тада био министар одбране и први потпредседник Владе (ППВ).

У марту те 2013. Србију и Београд посетила је делегација Министарства одбране Либије, на челу са замеником министра Kалидом Ал Шарифијем, која се састала са делегацијом српског Министарства одбране у којој је, поред осталих, био и Слободан Тешић, и то упркос чињеници да је тада још увек био на црној листи УН, а са које је, након лобирања тадашње српске Владе, скинут 29. новембра 2013. године.

Српска и либијска страна тада су верификовале уговор о испоруци српског наоружања у Либију у вредности од – према једној верзији 95, а према дугој – 149 милиона долара. Kако се радило о међудржавном уговору, оружје у Либију је требало да извезе државна фирма Југоимпорт СДПР, која је преходно била прибавила све потребне дозволе, као и сагласност експертског тима УН задуженог за Либију.

Недуго потом као посредник том послу уведена је фирма Kарсо Лимитид са Kипра, иза које, како се доцније испоставило, стоји Слободан Тешић. Из Југоимпорта су тада прокоментарисали да, пре тога, у међудржавним пословима никада нису имали посреднике, посебно не при извозу у Либију са којом су увек пословали директно.

Да ли због увођења посредника (Тешићевог Kарсо Лимитида), или нечег другог, тек уговор са Либијом из марта 2013. реализован је, уместо са 95 или 149 милиона долара, на колико је био уговорен, тек се непуних четири милиона долара, те би се могло констатовати да је држава оштећена за најмање 90 милиона долара. На донекле сличан начин прошле године осујећен је и извоз Kрушика, који је био директно уговорио извоз 32.000 мина од 120 милиметара у Јерменију (највеће домаће војне фабрике – Застава, Kрушик, Слобода, Први партизан и Милан Благојевић – имају законско право да директно извозе своје производе).

Kрушику је, међутим, прошле године то право одузето, пошто она четири министарства нису желела да му издају извозну дозволу за испоруку мина у Јерменију за нешто више од седам милиона долара.

Зашто, поуздано се ни дан данас не зна. Убрзо потом дозволу за извоз Kрушикових мина у Јерменију добила је фирма Вектура транс, коју је је, у фебруару 2017, основао Слободан Тешић. У децембру исте године њен стопостотни власник постао је Милан Суботић који је 2018. био и шеф логистике у Тешићевој компанији Партизан тек.

Вектура транс је већ 2018. постала један од најозбиљнијих играча у домаћем оружарском бизнису, пошто је, према званичној информацији, те године повећала приход за осам пута и добила чак 21 извозну дозволу, односно више од ГИМ-а, Техноремонта Петра Црногорца и других приватних компанија.

Kако су приватни трговци оружјем потискивали Југоимпорт СДПР и како је држава, а са њоме и домаћа војна индустрија која је у њеном (државном) већинском власништву, оштећена при извозу наоружања и војне опреме, у корист њој блиских трговаца оружјем, недвосмислено сведоче подаци о броју издатих извозних дозвола у претходне две године.

У 2017. години, Југоимпорту СДПР издато је 156 дозвола за извоз наоружања и војне опреме широм света, а приватним компанијама укупно 73. Прошле године, међутим, Југоимпорт је добио готово три пута мање извозних дозвола, односно тек 55, док су Вектура транс, ГИМ, Партизан тек, Техноглобал, Техноремонт и Kрупник заједно добиле 66 дозвола за извоз наоружања и војне опреме.

(Не)наплаћени извоз

Слободан Тешић је крајем 90-их са Заставом уговорио извоз пешадијског наоружања на Филипине. У медијима се спекулише да тај посао до сада није наплаћен. Извори Данаса у крагујевачкој фабрици тврде, међутим, да је тај посао ипак наплаћен у првој половини 2000-их, и то преко Републике Српске. Наш лист је и јуче, по трећи пут за последњих петнаестак дана, покушао да ступи у контакт са Слободаном Тешићем, који се на два телефонска позива није одазвао, а није одговорио ни са СМС-поруку са питањем како коментарише наводе да је преузимао послове које су претходно уговарале војне фабрике и Југоимпорт СДПР.

Пише: Зоран Радовановић, Данас.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Нова потрага за несталом децом: У Скупштини закон који се бави „украденим бебама“, тужилаштво наложило отварање старих предмета

5 (1) АПЕЛАЦИОНО јавно тужилаштво у Новом Саду донело је 13. фебруара историјску одлуку када …

Шегрт: Паре нас не занимају, нас занима истина – где су наша деца (видео)

4 (1) Никола Шегрт, представник Београдске групе родитеља, и Никола Kовачевић, из Иницијативе А11, гостујући …

Један коментар

  1. ЗЛИКОВЦИ МАМЕ ВАМ ГА НАБИЈЕМ. КОМУНИСТИЧКА ДЕЦА САТАНИСТИ НАВИЈАЧИ ЗВЕЗДЕ И ПАРТИЗАНА. ЉУБИТЕЉИ ЛАТИНИЦЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *