- Европљани се праве да је све у реду, али им је игра лоша. Кризне појаве захватају све већи број земаља. Немачка локомотива можда неће моћи да вуче гомилу „вагона“ источно-европских и медитеранских земаља. Уверен сам да ЕУ без кардиналних промена неће изаћи из кризе
- Проблеме економског, политичког и међунационалног карактера имају и САД. Уколико Американци не буду у стању да изађу на крај са тим проблемима, онда у свету можемо очекивати и потресе
- Русија је прошла фазу стабилизације након деструктивних ’90-тих, али мало касни са уласком у нову фазу – фазу решавања основних питања развоја, одређивања свог магистралног пута и реализације конкретних корака на том путу
- Потребне су нам озбиљне кадровске промене, практично потпуна смена елите која је настала ’90-тих година. Крајње нам је неопходно да оздравимо морално-духовну атмосферу у земљи која је у задњих неколико деценија пала на најниже гране
- Потпуна ликвидација нуклеарног оружја у свету омогућила би Сједињеним Државама више него значајну војну предност у односу на било ког потенцијалног противника, обзиром да САД имају (и у средњорочној перспективи ће тако и остати) очигледну предност у конвенционалном оружју у односу на Русију и Кину, и то у првом реду кад је реч о прецизном оружју, систему ПРО, информационим технологијама и у неким другим областима
- Хилари Клинтон је, у суштини, Русији објавила политичко-економски рат на простору Заједнице Независних Држава
- За Кину би било крајње неповољно слабљење Русије, а још више њен распад. И Кина има своје проблеме и за њу би било непромишљено да одбаци поузданог партнера и сигурну позадину каква је Русија
ИНТЕРВЈУ „КРАСНОЈ ЗВЕЗДИ“
НА ИСТЕКУ 2012. године многи од нас су размишљали шта нас чека у будућности: да ли ће свет успешно превазићи насталу турбулентну ситуацију или ће се стрмоглавити у политички и економски хаос. Новинар „Красне звезде“ разговарао је на ову тему са једним од најкомпетентнијих људи из области међународних односа – директором Руског института за стратешка истраживања Леонидом РЕШЕТЊИКОВОМ.
Леониде Петровичу, у свом годишњем обраћању председник Владимир Путин рекао је да „ступамо у епоху кардиналних промена, а можда чак и потреса“. Руски институт за стратешка истраживања један је од челних центара који се баве питањима рата и мира. Како оцењујете: у чему могу бити промене, а где можемо очекивати потресе?
Мислим да наш лидер није имао у виду само Русију кад је говорио о епохи. Погледајте какав је развој ситуације у Европи. Иако се Европљани праве да је све у реду, игра им је лоша. Кризне појаве захватају све вићи број земаља. Немачка локомотива можда неће моћи да вуче гомилу „вагона“ источно-европских и медитеранских земаља. Уверен сам да ЕУбез кардиналних промена неће изаћи из кризе. А ту треба додати и праве проблеме економског, политичког и међунационалног карактера у САД. Уколико Американци не буду у стању да изађу на крај са тим проблемима, онда можемо очекивати и потресе. У задње време видимо одређене проблеме и у Кини. Русија је на овај или онај начин повезана са овим државама и регионима у свету. Њихови проблеми се обавезно одражавају и одражаваће се на наш развој.
Испољавају се и искључиво руски проблеми. У принципу, прошли смо фазу стабилизације након деструктивних ’90-тих. А сада мало каснимо са уласком у нову фазу – фазу решавања основних питања развоја, одређивање магистралног пута Русије и реализације конкретних корака на том путу. Потребне су нам озбиљне кадровске промене, практично потпуна смена елите која је настала „90-тих година. Крајње нам је неопходно да оздравимо морално-духовну атмосферу у земљи која је у задњих неколико деценија пала на најниже гране. Без тога нису могуће озбиљне позитивне промене у економској области, као и у свим областима друштвеног живота наше државе. Узгред, на то је ставио акценат Владимир Путин у свом обраћању Федералној Скупштини.
Украјина нам је најважнији партнер. Бжежински је рекао да без Украјине Русија није држава. Последњи потези Виктора Јануковича најављују тешњу сарадњу Украјине и Русије. Које проблеме бисмо могли, по Вашем мишљењу, отклонити у односима са Украјином?
О партнерским односима са Украјином може се говорити дуго, али и кратко. Развој сарадње омета стално освртање Кијева на Брисел и Вашингтон. Кијев то чини у нади да ће му Запад помоћи и због веома агресивног става националистичких кругова у Украјини који су у задње време због меке политике Партије региона дошли до ваздуха. Виктор Јанукович има веома узак маневарски простор, посебно због жеље да добије дивиденде и на Западу и на Истоку, што је нереално, пре свега, због става САД и ЕУ. Они су снажно иступили против зближавања Украјине и Русије. На тему интеграције на постсовјетском простору недавно је веома оштро говорила Хилари Клинтон. У суштини, објавили су нам политичко-економски рат на простору Заједнице Независних Држава. Тако да партнерски односи са Украјином пролазе озбиљна искушења.
У том контексту питање везано за САД. Ми одавно нисмо противници, имамо много пријатеља преко океана, односи су ресетовани, желели бисмо да сарађујемо и развијамо односе. Међутим, има и сметњи – амандман Џексон-Веник и „закон Магнитског“. Обама се за време предизборне кампање са тешкоћом бранио од напада неоконзервтиваца због свог меког става према Русији. Можете ли да објасните шта је у основи америчке друштвене свести што доводи до тако снажаног антируског набоја?
Можда и нисмо противници, али нисмо ни пријатељи. У САД Русију доживљавају као конкурента, потенцијално веома снажног конкурента и на економском, и на политичком, и на духовном плану. У Сједињеним Државама многи су убеђени да су они једини светски лидер и да имају мисију да предводе читав свет. То мисле и конзервативци и демократе. Разликују се само у прилазу стварима. Ко, по мишљењу Вашингтона, може бити конкурент САД?Поњиховој логици (територија, становништво, природна богатства и сл.) то могу бити само Русија, и наравно, Кина. САД за сада успешно контролишу „Уједињену“ Европу. Због тога не треба очекивати пуноправну сарадњу на релацији Русија – САД. Наравно, ако бисмо се ми, не дај Боже, распали, онда би нас Американци веома заволели. Неку Централно-Руску Републику или Источно-Сибирску. То су закони конкурентске борбе. Због тога са једне стране не треба стално бити у конфронтацији, а са друге стране – не треба се заносити надама о тесној сарадњи.
У нашем друштву постоји, макар на нивоу увређености, мишљење: Америка и ми смо се већ сасвим довољно разоружали. У тај процес треба увући и треће земље, на пример Кину, Велику Британију и Француску. Ово не противречи америчким настојањима. Истовремено, Обама, планира нове иницијативе за разоружање, али само са Русијом, о осталима се не говори. Шта ми треба да радимо?
Говорећи генерално о перспективама разоружавања, а посебно даљег смањења нуклеарног наоружања, треба поћи од тога да је разоружање/смањење могуће и пожељно само под условом да тај процес не нарушава однос снага његових учесника и не доводи до једностране предности неког од њих. Потпуна ликвидација нуклеарног оружја у свету омогућила би Сједињеним Државама да остваре више него значајну војну предност у односу на било ког потенцијалног противника, обзиром да САД имају (и у средњорочној перспективи ће тако и остати) очигледну предност у конвенционалном оружју у односу на Русију и Кину, и то у првом реду кад је реч о прецизном оружју, систему ПРО, информационим технологијама и у неким другим областима.
Зато не можемо беспоговорно да подржавамо сваку америчку иницијативу у области даљег смањења нуклеарног наоружања. То се односи и на америчке предлоге о међусобном смањењу тактичког (нестратегијског) нуклеарног оружја које за безбедност Русији има далеко већи значај него за безбедност САД. Руско тактичко нуклеарно наоружање фактички остварује улогу „компензатора“ у односу на америчку предност у конвенционалом наоружању. Због тога његово смањење представља крајње осетљиво питање за нашу земљу. Осим тога, Русија је принуђена да узме у обзир околност да даље смањење нуклеарног наоружања утиче на однос снага са другим званичним нуклеарним државама – Великом Британијом, Француском и Кином. Прве две су савезници САД и чланице НАТО, а ову војно-политичку организацију никако не треба схватити као благонаклону према Руској Федерацији. Не треба заборавити ни постављање система ЕвроПРО.
Све поменуте нуклеарне државе, не показују ни жељу ни спремност да приступе преговорима о смањењу свог нуклеарног арсенала. Тако да је тешко очекивати значајан напредак у области даљег смањења нуклеарног оружја. У таквим условима било би крајње сврсисходно да Русија уверљиво и недвосмислено аргументује свој став у области даљег смањења нуклеарног оружја. При том, неопходно је нагласити да Москва, у принципу, подржава такво смањење, да је спремна да иде у датом правцу, иако не може да дозволи ситуацију у којој би даље смањење нуклеарног оружја, као пристанак на америчку иницијативу, имало више него негативно дејство по националну безбедност Русије.
Русија се, као што је познато, окреће према Тихом океану и Азијско-пацифичком региону (АПР). Међутим, само технички пренос акцента на Далеки Исток може разорити земљу и поделити је на Запад и Исток. Наше могућности да постанемо саобраћајни коридор за сада су далеко од жељеног, иако тај коридор није важан само за транспорт робе из Европе у Азијско-пацифички регион и обрнуто. Јер, повезао би и саму Русију. Да ли смо у стању да не дозволимо такво цепање?
Не слажем се са проценом да стављање акцента на АПР може поцепати земљу на Запад и Исток. Са Источним Сибиром наша земља може само да се богати. Још је Николај ИИ крајем XИX века, добро схватао да су могућности да Русија економски напредује на Западу ограничене. Он је то објавио и почео реализацију курса на Исток. Тада је изграђена Транссибирска железничка пруга, насеља су претварана у градове, у Сибиру и на Далеком истоку грађена је индустија, у тамошње регионе селиле су се стотине сељака, што није разорило земљу. Сада имамо више могућности – на Далеком Истоку су се појавили озбиљни економски партнери – Кина, Јужна Кореја, Јапан и сл. Зато са разговора треба прећи на дела и не плашити се никаквих чуда. Русија је земља која се налази и у Европи и у Азији и зато је сам Бог наложио да развијамо односе у оба правца.
У архиви Државне Думе нашао сам интересантан материјал. Пре сто година у Думи је вођена расправа о кинеском насељавању Сибира. Ето, била је и тада таква опасност. Тада је препоручено послодавцима да Кинезе запошљавају само у случају да не могу наћи руску радну снагу. Сада је Народна Република Кина наш важан партнер у АПР. Неко сматра да ће Кина, са толиким становништвом и динамиком економског раста, једноставно прогутати Сибир и наш Далеки Исток. Какву политику треба да водимо у односу на тако моћног суседа да не бисмо зависили од њега?
Одлично питање. Заиста, ми из године у годину слушамо о опасности која Сибиру и Далеком Истоку прети од Кине. А ви сте још нашли и материјал о томе, стар сто година. То иде само у прилог чињеници, да тешко да су оправдане сталне претње Кином. Можда оне потенцијално и постоје, али за Кину је сада крајње неповољно слабљење Русије, а још више њен распад. Кина има своје проблеме, као и оне политичког карактера. Било би непромишљено да Кина одбаци поузданог партнера и сигурну позадину каква је Русија. При томе не треба губити из вида да је „гутање“ Далеког Истока и Сибира – суперзадатак и за Кину. Да би то остварила потребни су јој велики ресурси, ангажовање свих снага, а то претпоставља и одређено време. Да ли је Кина сада или за неколико наредних година спремна за такав суперзадатак?Илијош прецизније, да ли је она у стању то да уради? То је веома проблематично. Уверен сам да је линија Кремља према Кини пажљиво проверена и исправна у оквиру могућег. Њу треба само унапређивати.
Сви говоре: да је АПР најприоритетнија зона. Не треба губити из вида да САД пребацују у Азијско-пацифички регион 60 одсто својих подморница и ратних бродова. Војне расходе повећавају Кина, Индонезија и земље АСЕАНА. Јапан жели нову динамику војног савеза са САД. Да ли ми, уколико имамо озбиљну намеру да ојачамо присуство у АПР, треба тамо да повећамо нашу војну и војно-поморску моћ?
У вашем питању садржан је и одговор. Нема сумње да треба јачати војне и војно-поморске снаге на Далеком Истоку. Добро сте приметили да то чине све земље у Азијско-пацифичком региону. Била би велика грешка да то не примећујемо и да седимо скрштених руку.
По свему судећи, руску политику очекују озбиљна искушења на Блиском и Средњем истоку. Американци повлаче своју војску из Авганистана, иако је ситуација крајње тешка. На дневном реду остаје ирански атомски програм који посебно плаши Израел. Земље Персијског залива удружују снаге. Почињу нови сукоби са непредвидљивим исходом – било би довољно да Иран бомбардује Саудијску Арабију, Кувајт или Катар… Да ли смо ми у стању да не дозволимо овакав негативан развој догађаја?
Сматрам да нема основе говорити даИранможе бомбардовати Саудијску Арабију, Кувајт или Катар. Таква варијанта се не уклапа у спољну политику коју Техеран води последњих деценија. Пре ће бити да је реалнији удар по Ирану који не жели да одустане од свог атомског програма и тешко да ће одустати, без обзира на претње споља. Нема уверљивих доказа да ирански атомски програм има војни карактер. Ради се о потенцијалним могућностима Техерана у том правцу. Са Ираном треба радити на добијању чврстих гаранција да неће његов атомски програм неће имати војну компоненту. Међутим, ни у ком случају не треба дозволити војну агресију било које земље против Ирана.
Оружани војни сукоб у Сирији попримио је размере грађанског рата. Опасан је и зато што захвата идентичне политичке и конфесионалне структуре у суседним земљама, на пример Либану. По свему судећи, САД саме неће ући у конфликт, али је велика могућност да у њега буде увучена Турска на страни наоружане опозиције. Ово је тренутно најозбиљнији проблем у међународним односима. Шта можете рећи тим поводом?
Догађаје у Сирији многи експерти доживљавају као прелудиј за удар по Ирану. Генерално, крајње је непожењно било које страно војно мешање у унутрашње сукобе у било којој земљи. Сматрам да су оправдани само хуманитарна помоћ и посреднички напори.
Мешање трећих земаља или коалиције земаља, као што је то било у Ираку, Авганистану и Либији, води само огромним жртвама међу цивилима и фундира основу за нове конфликте у будућности. Да није било спољног мешања, опозиционе снаге у Сирији, а пре свега исламски радикали, не би успели да остваре било какве резултате против владе. Сматрам да је линија коју Русија заступа у односу рема Сирији – линија одговорног приступа, а да су се такве линије придржавале и друге земље, конфликт не би попримио оволике размере.
Краснаја звезда
Превео: Горан Шимпрага
Факти
