Америчка стратегија је: разбити Кину и освојити Европску унију
САД је пацифичко партнерство потребно да из региона протерају крупнији кинески бизнис, а земље партнерства ће добити слободан приступ америчком тржишту, замењујући на њему Кину као добављача јефтине робе. То ће САД осигурати социјалну стабилност, а истовремено ће решити проблем зависности од Кине, што је за многе у САД категорички услов за обезбеђење суверенитета
Американци желе да лишавањем Кине приступа свом тржишту униште њену данашњу економију и, гурајући је у хаос, да се ратосиљају стратешког конкурента
САД ће са Европом урадити исто оно што су урадиле са Источном Европом: извршиће велику деиндустријализацију и њено стављање под спољну управу (што су, у суштини, већ постигле у односима са Европском унијом) и тиме ће јој укинути не само перспективе, већ и сам идентитет
САД планирају да покрену реиндустријализацију и да форисирају технолошки напредак, подижући га на нови ниво који ће бити недостижан, па чак и незамислив за остатак човечанства
Запад жели разбијање Русије на велики број малих квазидржава које се боре за право да испоручују природне ресурсе Западу
Власт у САД у оквиру ове стратегије требало би да преузму представници условне „Рокфелерове групе“ коју данас предводе лидер демократа Хилари Клинтон и републикански аутсајдер Џеб Буш. За Русију би ово значило привремену освету, а затим потпуни колапс либералног клана
ГЛАВНЕ активне снаге савременог света, које комбинују изузетну моћ са јасним стратешким планирањем су – глобални монополи и америчка држава (а САД су – њихова приоритента базична зона).
Садашња криза је изазвана труљењем глобалних монопола и пословичном неодговорношћу глобалне управљачке класе која заступа интересе ових монопола: јер, они су исувише моћни да би зависили од било кога осим од самих себе.
Непосредно се криза манифестује као смањивање тражње. Како би се изборили са њом, глобални монополи и САД као њихов омотач настоје да:
– прошире своје тржиште протерујући са њега корпорације које им не припадају (профит мора да буде искључива привилегија глобалног бизниса);
– униште или потчине своје конкуренте, пребацујући њихову имовину у своје ресурсе;
– пређу са економије новца на економију технологије, у којој власт диктира директно технологија;
– максимално смање трошкове без дестабилизације система минимума.
Активности за постизање ових циљева су – основа савремене историје.
У економском смислу, ови циљеви су првенствено изражени кроз жељу САД да закључе споразуме о трговини услугама (TISA), пацифичком партнерству и трансатлантској зони слободне трговине.
Колико можем видети, без обзира на тајност већ усвојеног пројекта, TISA регулише не само комерцијалне услуге, већ и егзистенцијалне услуге (нпр. водоснабдевање) и социјалне услуге (укључујући образовање и здравство).
При чему ниво спољног утицаја на привреде земаља чланица умногоме превазилази правила СТО, која обухватају само правила међународног поравнања трговинских спорова, углавном између компанија различитих јурисдикција.
А TISA излази не само изван домена у споровима у сектору услуга, већ дефинише и процедуре развоја и кориговања правила и њихову примену, уништавајући самим тим национални суверенитет као такав.
Слична процедура се уводи и у екномским односима свих држава чланица пацифичког партнерства: одлуке о решењима спорова доносе спољни арбитри, који ће, готово увек, штитити интересе глобалних монопола, у првом реду САД.
Слобода одређивања правила и њихово тумачење ће им омогућити да постепено успоставе контролу над привредама држава овог партнерства (у оквирном року од 5 година) – протерујући из њих крупнији кинески бизнис. У замену за ово, дате земље ће добити слободан приступ америчком тржишту, замењујући на њему Кину као добављача јефтине робе.
Сједињене Државе ће и даље имати приступ јефтиној роби за широку потрошњу, што ће им осигурати социјалну стабилност, а истовремено ће решити проблем зависности од Кине (што се доживљава као егзистенцијална претња: све њихове унутарелитне групе се слажу да је ослобађање од ове зависности – категорички услов за обезбеђење суверенитета САД).
Штавише: лишивши Кину приступа свом тржишту, они уништавају њену данашњу економију и, гурајући је у хаос, решавају се стратешког конкурента.
Нови импулс развоја очекују да добију на рачун појефтињења робе која долази из пацифичког партнерства, а ценовно се може поредити са кинеском робом, и што је најважније – освајањем европског тржиште кроз стварање зоне слободне трговине са Европском унијом.
Очекује се да ће овај споразум бити коначно постигнут већ 2016. године, након чега европски бизнис, оптерећен бирократијом и социјалним трошкова, неће издржати конкуреницију са САД.
САД ће са Европом урадити исто оно што су урадиле са Источном Европом: извршиће велику деиндустријализацију и њено стављање под спољну управу (што су, у суштини, већ постигле у односима са Европском унијом) и тиме ће јој укинути не само перспективе, већ и сам идентитет.
Овај процес би требало да траје 5 до 10 година, током којих ће се Сједињене Државе убрзано развијати захваљујући експанзији тражње у Европској унији за америчком хај-тек робом.
Ослањајући се на јефтину робу широке потрошње и индустријску робу из земаља пацифичког партнерства, на бесплатне или крајње јефтине сопствене кредите, и јефтину енергију (благодарећи револуцији шкриљаца или покушају Саудијске Арабије да јој парира јефтином нафтом), САД планирају да покрену реиндустријализацију и форисирају технолошки напредак, подижући га на нови ниво, који је у принципу, недостижан, па чак и незамислив за остатак човечанства.
Ширење тржишта високотехнолошких производа (укључујући и технологије управљања – метатехнологије, које омогућавају контролу корисника) на Европску унију, омогућиће Америци да подржи своју економију и да финансира свој дуг новим спекулативним капиталом, добијеним у процесу разарања Кине и Европе (одмах након Северне Африке и Блиског Истока), и да значајно одложи клизање у глобалну депресију.
Истовремено, технолошки пробој не само да ће учврстити лидерство САД у глобалној конкуренцији, већ ће их превести у стање посткапитализма и постдемократије, у којем ће се друштвом управљати на основу технолошке и инфраструктурне, а не финанскијске и политичке контроле.
Средња класа, са својим тражњама и политичким деловањем више неће бити потребна и, разорена, сићи ће са историјске позорнице.
Ова стратегија, нарочито технолошки скок, неће предупредити глобалну кризу (за то је неопходно гурнути глобалне монополе у конкурентско окружење, што је за њих неприхватљиво), већ ће само трансформисати савремено друштво, на начин да криза престане да угоржава власнике монопола.
Наравно, нови Средњи век неће остати задуго компијутерски (јер ће лишавање народа слободе довести не само до социјалне, већ и до технолошке деградације), али овај проблем не дотиче господаре глобалног бизниса, и они се њиме не баве.
Лако је приметити да Русија у описаној стратегији не постоји.
Организовањем украјинске катастрофе САД су отклониле претњу стварања новог субјекта глобалне конкуренције – комбинацијом европске технологије са руским ресурсима, и, гурајући Русију ка тесном савезу са Кином, намеравају да нас ликвидирају заједно са њима.
„Ништа лично – само бизнис“: глобална криза захтева смањивање трошкова, укључујући и трошкове сарадње са државама.
Ако је нека земља глобалном бизнису потребна једино као добављач сировина, – онда из те чињенице произлази да је добијање сировина од моћног господара или локалног лидера много јефтиније него добијање и од најслабије националне државе.
Зато логика смањење трошкова захтева уништење државности као такве, – и објективни задатак Запада у односу на Русију своди се на разбијање Русије на велики број малих квазидржава које се боре за право да испоручују природне ресурсе Западу.
Опасност од преласка под кинеску контролу целе територије источно од Урала они, изгледа, третирају као прихватљиви ризик – иако би за Кину освајање ових територија могло бити спасоносно ако у случају протеривања са америчког и европског тржишта буде приморана да се преоријентишр на сопствено унутрашње тржиште.
Уз сву, за Кину, драматичност овог процеса (профитабилност на домаћем тржишту је значајно нижа од рада на страним тржиштима), одређени број аналитичара овај процес види као једини начин да Кина избегне клизање у период хаоса и распада (који, у складу са циклусима кинеске историје треба да почне већ 2017-2020. године) у случају губитка страних тржишта.
Описана америчка стратегија има цео низ слабости, које ју чине неостваривом.
Пре свега, стварање пацифичког партнества за сада је само декларативно; потписани споразум – само је предизборна изјава о намерама која нема обавезујући карактер.
Тешко је замислити да ће Јапан, Јужна Кореја и Вијетнам (прве две – због економског развоја, трећа – из политичко-историјских разлога) одустати од националног суверенитета у комерцијалним споровима, предајући њихово регулисање, директно, америчкој контроли.
Тешко да ће и Кина толерисати протеривање свог бизниса из земаља југоисточне Азије, где чини основу економије, и из Аустралије, која јој је витални добављач сировина.
Упркос свој ништавности савремене европске политичке елите, она може у последњем тренутку одустати од економског уништавања Европске уније стварањем зоне слободне трговине са Сједињеним Америчким Државама (тачније, са NAFTA – The North American Free Trade Agreement).
Коначно, освајање европског тржишта неће само по себи стимулисати технолошки напредак САД.
Популарна теорија, по којој експанзија продаје аутоматски стимулише технологију – заснована је на историјској неписмености.
САД су изашле из стагфлације због драстичног омекшавања фискалне политике 1981. године (када су захтеви за обезбеђење кредита смањени са могућности њиховог враћања на могућност њиховог коришћења са перспективом скоро гарантованог рефинансирања) и обезбеђивањем смањења трошкова таласом јефтине робе широке потрошње из Кине.
Технолошки напредак није постигнут повећањем тражње, већ „војним кејнзијанизмом“ Регана, који је смањио социјалне расходе уз одлучно повећање финансирања војно-индустријског комплекса. Крајем 80-их и током 90-их потражња је квалитативно проширена због распада Совјетског Савеза – и на рачун освајања постсоцијалистичког света.
Технолошки напредак није био постигнут услед освајања нових тржишта, већ због пљачкања СССР-а, што је подсећало на нову Конквисту: с тим што је тада Запад освојио злато за развој капитализма, а 90-их – технологију за његово превазилажење.
Не признајући, због природне ароганције, кључни значај совјетских технологија за свој процват, САД осуђују себе на погрешну перцепцију реалности и недостатак акције.
Чак и спровођењем стратегије „Разбити Кину, освојити Европу“, они неће нужно спровести технолошки пробој, и неће избећи све реалнију (због пропадања глобалних монопола) претњу тахнолошког неуспеха.
Уосталом, нови технолошки принципи су престали да се откривају са завршетком „хладног рата“, јер захтевају превелику концентрацију ресурса и скопчани су са великим ризицима; садашња технолошка револуција – је само комерцијализација раније откривених принципа, и резултат преношења напора из сфере открића у сферу реализације.
Али, упркос свим овим слабим и рањивим местима, ова стратегија обједињује све категорије глобалног бизниса и америчке елите, које Америку сматрају – или за најкомфорнију територију, или за природни извор своје моћи, или за предмет патриотских осећања (од националне бирократије до условне „Рокфелерове групе“).
Они ће спроводити ову стратегију енергично, свеобухватно и иницијативно, формирајући самим тим светску историју у наредних пет или чак десет година.
Супротставиће им се старе европске елите, очуване, упркос принудном повлачењу у други план током двадесетог века, као и групе глобалног бизниса, које су оријентисане на распад глобалних тржишта и каснију организацију интеракције између макро-региона (условна „Ротшилд група“).
Објективни закони глобалног развоја чине позицију последњих пожељнијом, чак и с обзиром на чињеницу да они не располажу тако моћним извршним апаратом какав је модерна америчка држава. (А власт у Сједињеним Америчким Државама у оквиру ове стратегије требало би да преузму њени носиоци, то јест представници условне „Рокфелерове групе“; данас су то лидер демократа Хилари Клинтон и републикански аутсајдер Џеб Буш).
За Русију би ово значило привремену освету, а затим потпуни колапс либералног клана, који се формирао почетком 90-их година и који стога слепо и верно служи интересима прве групе, која је била глобални хегемон у време његовог настанка.
Освета ће бити започета вероватном победом представника прве групе на председничким изборима у САД, колапс – њиховом стратешком неперспективношћу.
Поред потпуне некомпатибилности са интересима Русије, дате историјске околности учиниће домаће либерале „заувек бившим“ и тоталним аутсајдерима, осуђеним на пораз.
Отворено остаје једино питање: да ли ће они успети да због своје безусловне енергичности и ефикасности повуку са собом у историјски заборав целу нашу цивилизацију – а заједно са њом и сваког од нас, односно – да ли ћемо ми успети да им онемогућимо реализацију овог сценарија?
Пише: Михаил ДЕЉАГИН, директор Института за проблеме глобализације
Превео: Срђан Ђорђевић
Факти
Primitivizmom!!!