У књизи „Земаљски дугови“, коју је објавила „Лагуна“, налази се 30 прича највећих савремених српских прозаиста и једног аргентинског, у којима се Иво Андрић појављује као главни јунак
КАКО и коме Андрић плаћа своје дугове у последњим часовима живота, које су његове последње речи и чиме заветује медицинску сестру која га негује, зашто пред Андрићева врата долази сибирски тигар, ко је жена коју је упознао у Мадриду, како се понаша на вечерама и шта види у шарама тапета своје радне собе…
Ово је само део књиге „Земаљски дугови“, коју је објавила „Лагуна“, а у којој се налази тридесет прича највећих савремених српских прозаиста и једног аргентинског, у којима се Иво Андрић појављује као главни јунак. Књигу је приредио Милован Марчетић, а читаоци ће у прворазредној прози наћи и одговоре на питање како данашњи писци виде српског нобеловца као личност и ствараоца.
Један од аутора је Милисав Савић који се представља причом „Љубавно писмо или прича о свезнајућем приповедачу“. Савић је поводом ове књиге за „Новости“ рекао да га је Андрић увек занимао, као и његова чиста и наизглед скривена биографија.
САСТАВ
ПРВУ причу у књизи „Земаљски дугови“ потписао је Данило Киш, а следе: Ивана Димић, Драгослав Михаиловић, Мирослав Јосић Вишњић, Данило Николић, Гордана Ћирјанић и Хуан Октавио Пренс, Милисав Савић, Љиљана Ђурђић, Васа Павковић, Вида Огњеновић, Игор Маројевић, Милован Марчетић, Јовица Аћин, Владимир Кецмановић, Михајло Пантић, Вуле Журић, Мирко Демић, Дејан Стојиљковић, Дејан Симоновић, Милета Продановић, Весна Перић, Ратко Дангубић, Никола Маловић, Миодраг Вуковић, Зоран Ћирић, Ђорђе Писарев, Јаков Гробаров, Миодраг Раичевић, Сава Дамјанов и Светислав Басара.
– А Андрић је био дубоко уроњен у стварност, и својим делима рекао је све о свом времену. Користио је у писању ту технику свезнајућег приповедача и „прерушен“ успео да са божанске позиције убедљиво пише о свим малим људима и слојевима друштва – рекао нам је Савић.
У причи „Конзул и рецитаторка“, која је заправо преписка између Гордане Ћирјанић и Хуана Октавија Пренса, расплиће се загонетна прича која се преносила у књижевним круговима предратног Београда, о томе да ли је давне 1928. године Андрић у Мадриду имао сентименталну везу са женом по имену Берта Синхерман.
Сазнајемо да се Пренс са нашим нобеловцем упознао 1963. у Београду. „У разговору је искрсло име Берте Синхерман и питао ме је да ли је познајем. Казао сам да сам крајем педесетих неколико пута био у прилици да је чујем како рецитује. Андрић ју је много хвалио као глумицу и рецитаторку, да би на крају рекао да ју је лично познавао. Такође ми је привукло пажњу то што је у једном тренутку разговора, позивајући се на њу, изговорио само њено име – Берта.“
Половина ових прича није раније објављивана, а чак 22 приче написане су „по наруџби“, што говори да је идеја о Андрићу као књижевном јунаку позваним ауторима била врло инспиративна.
Новости
