АЊА ФИЛИМОНОВА: Трамп је склонио смоквин лист с Вучићеве издаје. Он више нема где

5
(14)

Подсетимо се сасвим очигледне чињенице да Сједињене Државе нигде у свету својим инвестицијама нису створиле никакву „јаку и стабилну економију“. За 20 година Вашингтон је намерно претворио балкански регион у своју војну и ресурсну базу, без икаквог стварног покушаја да поправи економску ситуацију било српске, било албанске или било које друге стране.

Посета председника Србије Александра Вучића и „косовског премијера“ Авдулаха Хотија Вашингтону 4. и 5. септембра ради одржавања рунде преговора о косовском питању оставила је утисак покушаја прикривања материјалних информација и покушаја стварања илузорне слике онога што се догодило.

Састав српске делегације показао се веома значајним: заједно са Вучићем, министар финансија Синиша Мали, председавајући Привредне коморе Србије Марко Чадеж и директор Канцеларије за ЦММ Марко Ђурић отишли су у Сједињене Државе. Вреди напоменути одсуство министра спољних послова Ивице Дачића, посебно у позадини присуства мистериозног карактера српске политичке сцене, Хрвата по националности и држављанству, Марка Чадежа, особе која је ову функцију добила без високог образовања, искуства и квалификација у економској сфери, али у блиским контактима са бившим амбасадором Немачку у Србији Волфрам Маса, који је својевремено спасио Чадежа од кривичног гоњења због пакета кокаина који је код њега пронађен, што је подразумевало озбиљну затворску казну.

Амерички амбасадор у Србији Антхони Годфри радосно је најавио да је „за Србију и Косово дошао диван дан“, „економска нормализација значи рад за младе, нове инвестиције, стабилна и јака економија“. У овом ритуалном, бесмисленом скупу речи, приметна је само нова, али врло индикативна, формула „економска нормализација“, која је толико близу „нормализацији односа“ (Србија је признала независност Косова). Подсетимо се сасвим очигледне чињенице да САД нигде у свету својим инвестицијама нису створиле никакву „јаку и стабилну економију“. Већ 20 година Вашингтон циљано трансформише регион Балкана у своју војну и ресурсну базу, без и једног стварног покушаја да поправи економску ситуацију било српске, било албанске или било које друге стране.

Према речима самог Вучића, српски медији известили су да се на преговарачком столу појавио документ од 16 тачака, од којих је главни био број 10, који говори о билатералном признању, које је Вучић наводно одбио да потпише. Хоти заузврат није ништа потврдио нити демантовао, вероватно је једном заувек сам одлучио, с обзиром на тужно искуство седмонедељне премијере Албина Куртија, да не изговара ништа осим заклетве „из Беле куће за Косово – све је само најбоље“.

Након разговора потписан је споразум о „нормализацији економских односа“. Документ је кратак, његов садржај је врло јасан: изградња аутопута Београд-Приштина; стварање железничке инфраструктуре Приштина – Мердаре и Приштина – Ниш; повезивање Београда и Приштине са луком на Јадранском мору; развој „мини-шенгенске зоне“ у оквиру Србије, Албаније и северне Македоније; узајамно признавање диплома и стручних уверења; учешће америчког Министарства енергетике у употреби језера Газиводе као извора електричне енергије и воде; диверзификација снабдевања енергијом обе стране; коришћење 5Г технологија са обе стране, као и бројних специфичних скрининга и информационих технологија Сједињених Држава; примена законских одлука у вези са Српском православном црквом; претрага и идентификација остатака несталих особа; проналажење трајног решења за избеглице и расељена лица; рад са 69 земаља које криминализују хомосексуалност у циљу његове декриминализације; признавање Хезболаха као терористичке организације и ометање његових финансијских активности у јурисдикцијама обе стране; увођење за Приштину једногодишњег мораторијума на услов за чланство у УН и за Србију – једногодишњег мораторијума на одбијање формалног и неформалног апеловања на било коју државу или међународну организацију да не признају Косово као независну државу (ова клаузула мора одмах да се примени); Косово и Израел се међусобно признају.

Сходно томе, говоримо о наставку изградње логистичких (друмских и железничких) рута, стратешки неопходних за кретање и операције јужног крила НАТО-а, и стварању економске „Велике Албаније“ у облику Албаније, Косова и Северне Македоније. Споразум о међусобном признавању диплома између Србије и „Републике Косово“ потписан је још раније, за време председниковања Бориса Тадића, тада је отказан. И овај споразум ступа на снагу. Језеро Газиводе, неотуђива имовина Србије, више није такво, уз америчко посредовање биће уграђено у „косовску инфраструктуру“.

Следеће тачке говоре саме за себе, али најважнији тренутак је хитна, тренутно донета обавеза Србије да оконча кампању за повлачење признања независности Косова (коју, наравно, није спровела самостално, али од сада је забрањено њено сопствено деловање на овом подручју и захтеви за трећем лицу). За Приштину се уводи јединствена рестриктивна мера: мораторијум на захтеве за чланство у УН, али је ограничена на само годину дана. Било би природно претпоставити да ће за годину дана управо ово издање бити главно на светској дипломатској сцени.

Споразум је јасан корак ка пуној формализацији независности „Републике Косово“, јер потврђује њен међународни статус државе и доприноси економској формализацији и јачању на регионалном (мини-шенгенска зона) и глобалном (чврсто га повезујући са НАТО инфраструктуром) нивоу. Овде је револуционарно преношење језера. Газивода (главно средиште за снабдевање енергијом и водом на Космету) на располагању америчкој компанији (чему се неочекивано супротставио Рамусх Харадинаи, који остаје шеф странке Алијанса за будућност Косова, претећи озбиљним последицама по Хоти) и успостављање непремостиве баријере на путу овако успешне кампање за укидање признања независности “ Косово “. Споразум је регулисао преостала контроверзна питања, елиминишући све техничке препреке за решавање последњег питања формализације међусобних односа.

Нагласимо главно: током састанка у Вашингтону, Косово је закључивањем међународног споразума са Израелом о узајамном (државном) признавању, о успостављању дипломатских односа, деловало као држава, а Александер Вучић је закључио споразум са Косовом као страном која је управо успоставила сопствене дипломатске односе са другом државом. Аутономна регија не може ступити у дипломатске односе, то је прерогатив само суверене државе.

Овај корак се може и сматраће формалним признавањем од стране Србије државног статуса Косова, јер Косово не може истовремено да делује као „недржава“ у споразуму са Србијом и као држава у споразуму са Израелом. Приоритет у светској политици несумњиво ће имати преседан закључења међудржавног споразума „Косово“. Тако је Александер Вучић ставио свој потпис на документ више него опасан за државност Србије, а последице овог потписа биће, без претеривања, критичне.

Доналд Трумп описао је уговор као „фантастичан посао“ за свој народ и поновио да се Србија обавезала да ће своју амбасаду преселити у Јерусалим. Последњи корак значи, између осталог, Вучићеву жељу да удовољи израелском лобију и сопствено непоштовање Резолуције 242 Савета безбедности УН од 22. новембра 1967, која не признаје резултате шестодневног рата.

Поред садржаја главног документа, обратимо пажњу и на још неколико значајних аспеката.

Прво, како је назначено у поруци Покрета за одбрану Косова и Метохије, председник Србије нема овлашћења владе и парламента да води преговоре ове врсте. У Србији је једини уставни извор извршне власти влада, а председник не формира, не спроводи спољну политику, већ само свечано и формално представља Републику Србију. Сходно томе, према водећим српским правницима који су потписали Изјаву Покрета за одбрану Косова и Метохије, сама чињеница да Вучић преговара у Сједињеним Државама представља тешку злоупотребу службеног положаја и противуставно деловање. Међутим, ако Вучић као председник земље потпише било који међународни споразум, тада, према Бечкој конвенцији о уговорном праву из 1969. године, овај документ аутоматски постаје обавезујући као међународни уговор, чак и упркос председниковом кршењу сопственог устава.

Друго, над званичним представницима Србије који су потписали Бриселски споразум из 2013. године (потписали Ивица Дачић и Александер Вучић) и преговарачким процесом Београд-Приштина, чак и без узимања у обзир потписивања тренутног Вашингтонског споразума, Дамоклов мач у облику кривичних чланака за кршење закона територијални интегритет земље у виду промовисања сепаратистичких активности (чл. 307-315 Кривичног законика Републике Србије).

Српски председник и његов тим нашли су се у клешту између немогућности да и даље наставе да иду напред, јер је остала слободна само једна опција – признање независности Косова, или повратак, јер би то било у супротности са вољом свих западних покровитеља актуелног српског режима.

Бриселски споразум је важан у још једном аспекту. Поменути у њему тзв. Вучићев тим је све време држао Удружење српских заједница (ЗСО) као своје „тајно оружје“, надајући се да ће неко – било Приштина или Сједињене Државе – разумети његову оштру потребу да свом изборном корпусу „прода“ приче о томе да је „Косово било предао не само тако, већ за другу Републику Српску “. Али наде су остале потпуно узалудне, узалудно је пуњење прорежимских медија уочи састанка у Вашингтону о оживљавању идеје ЗСО било узалудно, ова тема није ни покренута на разговорима.

Међутим, судећи по манијакалној истрајности провладиних кругова, могуће је да прича са ЗСО још није готова и да ће у последњем тренутку Вучићу бити представљена као последња спасилачка трака. За косовске Србе ово није ништа друго до софистицирана илузија, политички трик. Ствар је у томе што је, према Бриселском споразуму, Србија једнострано пребацила целу територију региона у уставно-правни поредак „Републике Косово“ и ликвидирала своје државне органе, који су главни атрибути суверенитета – суд, полиција и систем безбедности.

Дакле, клаузула 7 споразума гласи: „Полиција ће бити јединствена и то ће бити косовска полиција. Сва полиција са севера Косова треба да буде интегрисана у оквир косовске полиције “; стр. 8: „Запослени у другим српским безбедносним структурама добиће место у одговарајућим косовским структурама“; став 10: „Предвиђено је да се правосуђе интегрише у косовски правни систем“. Документ очигледно не оставља простора за двоструко тумачење.

Веома дуго од потписивања споразума, тзв. Удружење српских заједница служило је као „смоквин лист“ дизајниран да баци сенку на саму суштину документа. Заправо, од 15 клаузула споразума, првих шест је посвећено њој.

Србин.инфо, Регнум

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

НОВИ НАМЕТИ порез и гастарбајтерима: на 1000 еура зараде, 400 еура иде држави!

4 (24) По свему судећи инфлуенсри и други радници на интернету неће бити једини који …

Амерички пилот признао да је 1999. изнад Србије погођен још један Ф-117

4.7 (3) Пензионисани пилот америчког ратног ваздухопловства који је учествовао у бомбардовању СРЈ рекао је …

Један коментар

  1. ПерунГромовник

    Govnara i celu bulumentu pod hitno na banderu!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend