Индијски трговци нафтом нови апетит за сибирском нафтом, објашњавају једноставном рачуницом.
„ Мотиви владе Индије су економски, а не политички. У својој енергетској стратегији, влада Индије увек ће бити заинтересована за договор. Тешко је не прихватити 20 одсто попуста на цену нафте, када увозите од 80 до 85 одсто тог неопходног енергента, поготово у времену пандемије и успореног глобалног привредног раста”, истакао је за америчку мрежу Си-Ен-Би-Си Самир Н. Кападија, шеф трговине индијске државне консултантске фирме Вогел. Иначе, Индија, држава са 1,3 милијарде становника лане је из Русије пазарила тек око 2,5 одсто неопходних барела, односно колико и САД у 2021.
У међувремену, колико од марта ове године, на пет руских супертанкера укрцано је око шест милиона барела и усмерено пут Индије. Берзански посматрачи израчунали су да је Индија тако за месец дана увезла колико у једном тромесечју прошле. Успут, Индија у Русији набавља 60 одсто војноодбрамбене опреме, наводи „ Ојл прајс” .
Најновија, руска понуда нафте ( типа „ урал” и „ сокол” ) по цени и 30 долара нижој од ривалског „ брента” и лаке тексаске нафте, на азијском тржишту наилази овог пролећа на пријемчиве купце који је купују, али ипак без дугорочних залетања. Наиме, Кина, убедљиво највећи купац сибирске нафте у Азији (лане је просечно увозила око 1,72 милиона барела дневно), ових дана бележи пад набавке руске нафте од око 9,1 одсто, указује „ Блумберг”. Разлози за ово посустајање кинеских набавки упркос багателној руској понуди су бројни. Један међу њима је и чињеница да су кинеске рафинерије уговорима дугорочно чврсто везане са бројним снабдевачима из Залива (чланицама ОПЕК плус којем припада и Русија). Било како било, јефтина руска нафта са ценом утврђеном „ на лицу места” (spot price) почиње да плави азијско тржиште овог пролећа, отварајући простор новој асиметрији на глобалном тржишту енергената.
Наиме, једнако како се Запад, у овом тренутку здушно спрема да што пре настави живот без сибирске нафте, тако и Русија уочава да је „пут на исток” колико раније изгледао дугорочно прихватљив, толико сада постаје брзински неопходан, као и изнуђен. Наиме, у години до октобра 2021. готово половина руског извоза нафте (49 одсто) и кондензата пласирана је у европским чланицама ОЕЦД-а, наводи Ју-Ес Енерџи информејшн администрејшн (ЕИА). Према истом извору, готово 75 одсто руског извоза природног гаса је у истом периоду до октобра 2021. конзумиран на тлу Старог континента.
Не чуди стога да је шеф Кремља ове седмице истакао да „Европа нема моменталну алтернативу за руски гас. Разумна замена напросто не постоји”. Истовремено, ни руски енергоизвоз не може брзо да нађе адекватну замену за европске купце, сматрају на западним берзама. Било како било, Путин је на седници поводом „ енергетске ситуације”, исказао оптимизам. „ Имамо све ресурсе и прилике да брзо нађемо алтернативна решења. Кад је реч о руској нафти, гасу и угљу, можемо да повећамо домаћу потрошњу… и повећамо снабдевање енергетских ресурса у друге делове света, где су стварно неопходни”, изјавио је руски председник. Са том визијом, руски лидер је указао на потребу да се испланира изградња нових гасовода и нафтовода са налазишта у Сибиру, као и да се повећа капацитет претовара нафте на Арктику и Далеком истоку. Шеф Кремља је истовремено нагласио да је неопходно „искористити потенцијал ’Северног морског пута’ и укључити гасоводе ’Снага Сибира’ и ’Сахалин – Хабаровск – Владивосток’ у јединствени систем снабдевања гасом како би се региони у том делу земље обезбедили гасом”.
На том енергоправцу главна руска муштерија је Кина. Међународна подршка Пекинга Москви у сукобу са Украјином, изнијансирана, али одлучна, убрзава ту сарадњу, упркос чињеници да у том окрету потенцијално може бити само један велики стратег – победник, оцењује британски магазин „ Петролеум економист”.
