СРПСКА речна флота, некада највећа у Европи, данас је десеткована и трули по плићацима и врбацима београдских обала Саве и Дунава. Београд, кога је велики географ Јован Цвијић називао природним центром европског речног саобраћаја, сада је по речима српских лађара претворен у – гробље бродова.
Почетком деведестих година прошлог века српска бродарства имала су 1.288 активних пловних објеката, а данас на списку „Управе за утврђивање способности бродова за пловидбу“ постоји 939 пловних објеката. Они су у просеку старији од 40 година. Да буде још црње, дозволу за пловидбу има свега 311 бродова, који су само повремено активни.
Данашњи житељи престонице и туристи од Савамале до Умке могу да виде низ бродова, речних багера и баржи „на везу“ који су кородирали. Ништа лепша слика није ни у шумарцима на дунавској обали Новог Београда. Тако у близини Ушћа, међу врбама и тополама лежи очерупана „Мунденија“ некада најлепши путнички брод румунске „беле флоте“, који је добијен почетком деведестих као поклон при куповини речног багерског постројења за копање угља испод Дунава код Ковина.
КАО У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈА данас има 311 бродова регистрованих за привредну пловидбу. Поређења ради, отприлике толику флоту имали су Милош Обреновић и капетан Миша Анастасијевић у младој Књажевини четрдесетих година 19. века. Они су на ушћу Саве у Дунав приредили српску прву регату да прикажу моћ државе на рекама, који су с усхићењем пратили тадашњи Београђани.
После неколико приватизација и раскида уговора, подводни угљенокоп поново се продаје, а с некад луксузне „Мунденије“ са три путничке палубе с великим панорамским прозорима лопови су очерупали све што се могло однети. Друштво наруженој лепотици праве „уполовачени“, никад довршене или пропале речне кафане-сплавови, који би направили велику гужву на пловном путу уколико би се откачили. Иако постоје одлуке градских власти о томе где такве руине треба смештати, оне се очигледно не поштују.
Наиме, на 19. километру Саве мерено од ушћа, налази се званично гробље бродова, где плутају зарђала и очерупана моћна пловила некадашње привредне флоте Србије. На њима су данас једина посада пецароши.
– Има сигурно двадесетак година откад су ови бродови овде дотерани, а данас после свих приватизација нико нема појма чији су. Шта је могло да се очерупа и однесе, од намешатаја до каблова, већ је однето. Причало се да треба да их терају у бродоградилиште у Митровицу на сечење, али је и оно у стечају, па не могу ни у старо гвожђе – прича деда Славко с Умке, док мотри на штапове у малој лагуни ограђеној олупинама.
У разговор се укључује и Миле, који каже да је „бродоградитељ у стечају“ и показује изанђали плави раднички комбинезон као успомену на време кад је правио бродове. Он објашњава да су бродови с речног гробља били исправни деведесетих, кад су усидрени због санкција, али да их није уништила међународна блокада већ низ сумњивих стечаја, приватизација, препродаја корита за прављење сплавова и сличне мутне радње које су докусуриле и бродарства и бродоградилишта.
– Види, ово бродоградилиште на Остружници је направило речне ратне флоте Ирака и Бурме, а и добар део иранске. После 2000. гледао сам како се довезени бродови продају будзашто Мађарима, а најсавременији миноловац од алуминијума продат је на кило за претапање – горко набраја Миле.
Он каже да је купце бродарских предузећа најчешће занимала препродаја старог гвожђа и речни багери за копање шљунка, на којима су зарадили милионе долара, а не бродоградња.
– Неки до њих сад су у апсу па чак ни ти багери више не раде – каже Миле. – Чујем на вестима да неки Арапи хоће да дају паре за опоравак нашег бродарства. Брука једна, да људи из пустиње морају да нам покажу колико вреде наше реке, којих смо се ми одрекли.
Новости
