fbpx
понедељак , 24 фебруара 2020

Београдски режим се стиди Цера и Колубаре

0
(0)

Србија век од Првог светског рата у којем је понела највеће жртве обележава само низом локалних манифестација и без много помпе. Мада је била чланица победничког савеза која је прва извојевала велике победе над непријатељем у Церској и Колубарској бици и избројала највише људских жртава, данас се скромно брани од ревизије историје којом јој је приписана кривица за почетак великог сукоба због атентата Гаврила Принципа на Франца Фердинанда.

Разлог оваквог понашања државе у сећању на Велики рат, према мишљењу академика Драгољуба Живојиновића могао би се пронаћи у међународним порукама које стижу у Србију.

Искривљене слике са Балкана

Миле Бјелајац објашњава да су раних 90-их прва издања „Балканских духова“ Роберта Каплана утемељила данашње ревизије по којима је за избијање рата крива Србија и да је „балканска мржња“ одлучно утицала на Хитлера да оформи ставове.
– Данас, после толико година у рекламама за Капланову прозу читамо да је од атентата у Сарајеву до етничких сукоба у Србији, Босни и Хрватској, Балкан је био кључали лонац у 20. веку, место где су тероризам и геноцид превасходна средства политике – указује на трендове које су лако прихватили неки млађи историчари у Британији и Аустрији.
– Вероватно је нашим властима путем страних амбасадора речено да не „таласају“ и мада немам доказ за то, чињеница је да великог скупа нема, указује ми да је то разлог што ће само грађани локално обележити годишњицу – каже овај историчар за „Вести“.

Запад, сматра Живојиновић, покушава да политичким средствима изравна одговорност за Велики рат и подели је на све учеснике у рату.

– Они би да покажу да две некада супротстављене стране могу лепо да живе и да не треба око тог историјског догађаја подизати галаму и да то треба да примењујемо и ми у Србији – објаснио је он.

Живојиновић је оценио да такав српски приступ, с обзиром на не тако давна догађања на простору бивше Југославије и положај Срба у земљама насталим из бивших југословенских република није могућ, све док не престане укидање основних права Срба у тим државама.

– Пуно је жучи код нашег народа и неспремности да без помирења, повратка на огњишта и њихову обнову, прихвати визију нечег другог – навео је овај академик.
Да ослушкује западне тонове показао је председник Србије Томислав Николић на обележавању века од рата у Лијежу, наводећи у помирљивом тону да је Србија научила да више не може да има непријатеље међу великим државама, посебно међу онима чије економије могу много да јој помогну. У Белгији је обећао је да ће Србија тако и да настави.

Николићев историјски угао

Председник Србије Томислав Николић је оценио да свечаност у Лијежу представља симболично настојање европских држава да почетак Великог рата обележе као трагедију која није смела да се понови 1939. године.
– Белгија је настрадала као неутрална земља и коју у историји много тога везује за Србију. Понеко од говорника је помињао учеснике Првог светског рата, нису поменули Србију, Црну Гору, Русију па сам остао ускраћен за комплетно обележавање почетка рата који није смео да се деси и који треба да служи као опомена да се више не деси – рекао је он.

– Надам да се никада нећемо определити ни на једну страну, посебно не ако дође до сукоба који би, не дај боже, могли да се заврше лоше за нас. Србији није место у ратовима јер, чини ми се, више нема шта ни да изгуби – рекао је Николић и истакао је и да је Србија, након великих ратова у 20. веку, научила да више нема живота за бацање и да је много изгубила у оба рата, иако је била на правој страни.

Србија је била са земљама победницама, али су оне како упозорава историчар Миле Бјелајац, почев од 1984. почеле да релативизују искључивост немачке и аустроугарске одговорности за Први светски рат.

– Политички, престаје да буде важно ко је био агресор, ко је одбио дипломатско решење кризе и сматрао да је рат прави начин и средство решавања глобалних супротности. Занемарује се да је атентат у Сарајеву злоупотребљен као повод, као изговор за одавно припреман рат. Ваљда је постојала разлика између земаља које га нису тада желеле и које су биле жртва агресије – каже овај историчар, аутор књиге „1914-2014. Зашто ревизија“

Почаст жртвама
Принц Александар Карађорђевић чији је прадеда Петар Први Карађоређевић био владар у време Првог светског рата каже да Срби, са припадницима других народа са којима деле отаџбину и судбину, не дочекују 100-годишњицу као слављење рата и ратне победе, већ као дужну почаст жртвама, борцима, вољним и невољним учесницима борбе за право једне мале земље да постоји слободно међу народима.
– Србија, обележавајући век од почетка Првог светског рата, слави њихову жртву, савест и свест коју су следили, њихову веру и увереност, али и то што је имала част да буде на исправној страни у Великом рату за цивилизацију – закључио је принц Карађорђевић у ауторском тексту.

Он истиче и да није било неважно ко ће да победи у том рату.

– Савезнички војници су се борили против остварења планова које ни ондашња, ни данашња јавност не би могла прихватити. Рат је био ужасан за све учеснике, али то не умањује потребу да давно установљене истине о местима где се о његовом почетку одлучивало, бришу, а домишљају неке нове ‘истине“ – навео је овај историчар.
За Србију је, истиче Бјелајац, велики рат од првог тренутка био одбрамбени и праведан, а као мала земља је дала велики допринос савезничкој победи уз велике жртве и војне и цивилне.

– Ова епопеја је саставни део историјске свести Срба у матици и расејању. Покушај да се неке чињенице из ваннаучних разлога измене, природно је да изазивају подозрења и реакције – закључио је Бјелајац.

Власт игнорисала академике

– Народ ће век од рата обележавати локално, а држава неће ништа, а нису хтели да помогну Српској академији наука и уметности која је достојно обележила годишњицу великим скупом. Држава се правила невешта, иако су сви министри били у почасном одбору. Биле су нам онемогућене ТВ емисије, као увертира за међународни скуп САНУ, на који је од представника власти дошао само председник Томислав Николић – каже академик Живојиновић.

Не знају која је година

Веће обележавање и сећање на Први светски рат, према мишљењу историчара Предрага Марковића изостало је због неорганизованости оних који су на власти.

– То је само део опште неорганизованости државе. Могуће је да нису знали која је сада година – рекао је Марковић за наш лист и додао да се у Србији иначе, увек касни.

Д. Декић – Вести

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Први светски или нови медијски рат (1): Ко Бин Ладена сели на Балкан

0 (0) Док се свет припрема за обележавање стогодишњице Првог светског рата, пуцањ Гаврила Принципа, …

Европска унија не дозвољава Србија да прослави победу у првом светском рату!

0 (0) Опште је познато да српска држава трпи разноразна условљавања од моћних западних земаља …

9 Коментара

  1. Srbiju je i unistila olos iz kruga dvojke!

  2. Sram ih bilo, stide se da ne naljute svoje mentore.

  3. A ne stidew se da pljačkaju,majke im ga lopovske!

  4. Нико из породице АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА није страдао у Јасеновцу. Поседујем документ од 19. рујна (септембар) 1941. из кога се види да су се Вучићи изјашњавали као римокатоличка обитељ (породица). Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. Глава породице је био Анђелко Вучић, Александров деда. О Анђелковој супрузи немам много података, будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери, напустила Бугојно и преселила се у Војводину, у Кикинду, где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко старији имао је четворо деце. Најстарији син Антоније имао је надимак Брацо, други по старости био је Којо, а најмлађи Анђелко. Уз три сина имао је и ћерку чије име нисам успео да сазнам. Стари Анђелко је био једина жртва Вучића у Другом светском рату, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бања Луци. Он се бавио трговином, односно шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања. По њему је дато име његовом најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Антоније-Брацо Вучић умро је у Београду 1991. године од последица чира. Други Александров стриц, Којо, умро је у Бугојну од последица алкохолизма. Александрова тетка је такође преминула крајем осамдесетих година природном смрћу. Зато на спомен-плочи у Јасеновцу нема ниједног Вучића. Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом. Александров стриц Брацо био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа, истицао се незапамћеним зверствима над српским народом. Брацо има двоје деце, ћерку и сина Синишу, који је по струци стоматолог, али и власник једног кафића. И други стриц Александра Вучића има двоје деце, сина Рајка и ћерку Добринку – навео је Петковић, који је у својој књизи објавио и факсимил с потписом фратра Мије Филиповића, који је изјавио да су Вучићи 1941. прихватили римокатоличку веру.

    Лично, баш ме брига за верска, сексуална, идеолошка и друга уверења Александра Вучића, то је његова приватна ствар. Ипак, признајем да ме не би изненадило кад би Петковићева прича била истинита. Уосталом, Вучић је на најконкретнији начин, трансформацијом из весликосрпског радикалског витеза у евро-атлантског фанатика, доказао склоност ка издаји.У време бомбардовања, кад је у згради РТС-а убијено 16 радника, као тадашњи министар против информисања, Вучић је НАТО зликовце оптужио да су хтели да му убију маму. У једној од његових верзија тог догађаја, Ангелина је, као искусни скупштински извештач државне телевизије, те ноћи била дежурна. Имала је среће, зграду у Абердаревој напустила је пола сата пре удара ракете. Као новинар РТС-а, Ангелина није добила визу за одлазак у Немачку, па је њен син и то српској јавности приказивао као напад на породицу Вучић, на Западу озлоглашену због бескомпромисне одбране косовске колевке српства.Вучићи нису одбранили Косово, али, успели су да ослободе неколико стотина добро паркетираног стамбеног простора у Београду. Александар је од владе, непосредно пред бомбардовање, добио стан у Ју бизнис центру, а тата и мама су неком чудном трансакцијом успели да продају станчић у блоку 45 и, за исте паре, купе неколико пута скупљу станчугу на Врачару. Рат се, очигледно, херојском клану Вучић много више исплатио него несрећницима који су побијени, обогаљени или растерани с Косова.

    Вучићи, посебно Ангелина, имају још једну везу с Косовом. Односно, с Фахри Муслијуом, бившим Ангелиним колегом с Телевизије Београд.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *