Бесрамна манипулација и тенденциозно скривање чињеница о геноциду усташа над Србима

Бесрамна манипулација и тенденциозно скривање чињеница о геноциду усташа над Србима

Поводом агресивних и добро организованих покушаја да се умањи број жртава у логору Јасеновац, ексклузивно објављујемо јавности мало познате чињенице – извештаје стручњака који су радили на расветљавању истине о страдалима у овом злогласном логору, али и на другим подручјима НДХ

Минулих година сведоци смо интензивирања бесрамних покушаја да се умањи број жртава Другог светског рата у Југославији, посебно жртава у логору Јасеновац, као највећем стратишту на подручју некадашње југословенске државе. У августу ове године су оглашавања тим поводом превршила сваку меру.

Није на нама да се бавимо питањем да ли уопште постоји аутор, или ко је инспиратор, чланка који је објављен а затим повучен са интернет стране врло угледног листа Џерузалем пост. Жалосно је, да је такав случај ниподаштавања жртава, којим се број пострадалих јасеновачких мученика смањује на 3.000 – 4.000, у складу са фалсификатима неоусташких ревизиониста, објављен у пријатељском Израелу. Посебно ако знамо, да је један историчар, некадашњи начелник Војног архива у Београду Антун Милетић, именом и презименом пописао 14.694 Јевреја који су у логору Јасеновац настрадали. Тај историчар, који је објавио десетак књига са преко 5.500 страна докумената, сам је пописао именом и презименом преко 82.000 жртава логора Јасеновац, доказавши смрт још 64.493 других жртава. Нажалост, осим рада пуковника А. Милетића и од њега пребројаних више од 146.000 жртава, сви други историчари су у протеклих 75 година много мање учинили на идентификацији страдалника.

РЕАКЦИЈЕ ДЕЈАНА РИСТИЋА И „ЏЕРУЗАЛЕМ ПОСТА“

Позитивно је што је на текст непостојећег аутора „Голдмана“ одмах реаговао директор Музеја жртава геноцида у Београду г. Дејан Ристић. Мање позитиван је начин на који је г. Ристић реаговао, односно непотпуност података које је изнео. Он у свом излагању говори о „безмало 90.000“ утврђених јасеновачких жртава. Ако је приближно толики број, пре више деценија, именом и презименом утврдио сам историчар Антун Милетић (и објавио у књизи „Убијени у концентрационом логору Јасеновац“, 2011. године), поставља се питање: колико су жртава „безмало“ пописали сви други историчари у 29 година постојања Музеја жртава геноцида у Београду? Преписали 82.000 имена од Милетића и дошли до „безмало 90.000“!
Можда, више од чланка фантома Голдмана, може да нас ражалости извињење, које је тај лист објавио 22. августа. Мислим ту на ову реченицу: „Милиони људи умрли су од руке нациста и њихових колаборациониста током Другог светског рата, али – изузев Јевреја и Рома – нису били жртве геноцидне намере“. Зар је могуће да нико у уредништву „Џерузалем поста“ не зна, да су више од два милиона Срба у Независној Држави Хрватској (НДХ) били жртве геноцидне намере? Подсетићемо на речи усташког идеолога и министра Миле Будака из говора јула 1941. године: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате“ (Виктор Новак, Magnum Crimen, Београд 1986, стр. 605). Зар ово није геноцидна намера? Или је потребно цитирати и речи Виктора Гутића на збору у Санском Мосту, маја 1941: „Срби нека се не надају ничему, и за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева…“ (лист „Хрватска Крајина“, Бања Лука 30. мај 1941. – цит. по Виктору Новаку, исто, стр. 608). Коме ни то није довољно, може да се послужи барем са два цитата из чланка др Ива Голдштајна, који је под насловом „Тек је сваки пети Жидов у НДХ дочекао 1945.“, објављен у загребачком Вечерњем листу од 3. септембра 2018. Цитирам проф. Голдштајна: „Усташки је покрет у основи био антисрпски и од свога је оснутка 1932/1933. ширио мржњу углавном против Срба… Слиједећи примјер нациста од којих су често примали инструкције, усташе су својим плановима за убијање Срба додали и још оштрије мјере против Жидова…“ Геноцидна намера против Срба – то је ноторна чињеница – постоји у усташком покрету од почетка, од 1932.

Вероватно би „Џерузалем пост“ требао да се још једном извини – овај пут због неистине у свом извињењу од 22. августа; не само да је геноцидна намера према Србима у НДХ постојала, већ је она била креирана пре постојања исте такве намере према Јеврејима и Ромима у НДХ!

Бесрамна манипулација и тенденциозно скривање чињеница о геноциду усташа над Србима

НАША НЕЧИЊЕЊА

Наравно, не можемо кривити друге за властита нечињења. На Србији и Српској је да обаве попис жртава из ратова 1941-1945. и 1991-1995. Пример Словеније, која је, пре само петнаестак година, политичком вољом обезбедила средства за рад историчарима, показује да је то још могуће. А резултати у Словенији су запањујући: уместо броја од 40.000 жртава обухваћених крњим савезним пописом жртава Југославије из 1966, дошло се поименично на преко 99.000 жртава, два и по пута више. Несумњиво би чак и веће одступање било код српских жртава односно код укупног броја жртава Другог светског рата у Југославији, којим је, по крњем попису из шездесетих година прошлог века, било обухваћено 657.000 страдалих. Тада би нестале и бројне дилеме око броја јасеновачких жртава. Подсетићемо само Д. Ристића и И. Голдштајна, као и ширу јавност, да је врхунски хрватски статистичар др Јаков Гело, у свом докторском раду „Демографске промјене у Хрватској“, записао о броју жртава: „сaмo Jaсeнoвaц прeкo 700.000… С. Грaдишкa 75.000“ (Загреб, 1987, стр. 153). А J Гело је затим, у независној Хрватској, постао директор Државног завода за статистику. Не заборавимо: кости јасеновачких мученика се распростиру на површини од 210 квадратних километара!

Основе за истраживање постоје, и веома су солидне. Можда би, за почетак, могли кренути од једне напомене А. Милетића у интервјуу, који је објавила „Политика“ 19. августа 1991. („Историја никада неће опростити Титу што се није поклонио јасеновачким жртвама“): да се пронађе картотека коју спомиње Државна комисија за утврђивање ратних злочина из 1945, у извештају број 16.093. Картотека убијених, несталих и интернираних Срба у Независној Држави Хрватској, која је тада постојала.

Изјави др Марије Елизабете Милетић није потребан опширнији додатан коментар. Сама по себи, она разоткрива чињеницу да руководству Југославије после Другог светског рата није било стало до откривања пуног опсега монструозних злочина почињених у Јасеновцу у време НДХ, од лета 1941. до маја 1945. године. Тиме су у много чему потврђени наводи, које је изнео дугогодишњи начелник Војног архива у Београду, војни историчар Антун Милетић, у два интервјуа, у „Политици“ од 18. и од 19. августа 1991. („Раселов суд о усташком геноциду“ и „Историја никада неће опростити Титу што се није поклонио јасеновачким жртвама“).

СТРАВИЧНИ РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

Чињеница је да су кости јасеновачких жртава разасуте на површини од 210 квадратних километара. А по истраживањима др Виде Бродар и других чланова Комисије 1964, на подручју јасеновачког логора, на местима интензивног покапања су резултати били стравични. Само у једној сонди, просечно је нађено 22 убијених људи на једном кубичном метру (Извештај од 27. јуна 1964, стр. 15).

На симпозијуму у Српској академији наука и уметности је, на научном скупу „Методолошки проблеми утврђивања губитака становништва у I и II светском рату“, 21. јуна 1985, завршно излагање поднео Владимир Дедијер. Том приликом, он је споменуо и једног часног Хрвата, др Николу Николића. Човека који се није савијао по ветру, па је био затваран и у Краљевини Југославији, и од усташа у Јасеновцу, а и после рата је од лекара партизанског санитета дошао и у Брозов затвор.

Дедијер је тада навео: већ крајем 1944, Никола Николић је израдио елаборат како после рата треба конзервирати логор у Јасеновцу. Он је свој елаборат предао Родољубу Чолаковићу, тадашњем министру за Босну и Херцеговину у Титовој влади. Чолаковић је обазриво одговорио да је то питање изнад његових компетенција и послао Николићев елаборат на „надлежно место“. После неколико месеци, Чолаковић је саопштио др Николи Николићу да од елабората о конзервирању логора Јасеновац неће бити ништа. Као разлог је наведено „да се неће дозволити васпитавање деце на усташким злочинима“. Ово је Владимиру Дедијеру испричао др Ђуро Мештеровић, Николићев колега и ратни шеф партизанског санитета, којем се Николић пожалио (наводи по: Владимир Дедијер, Ватикан и Јасеновац, Београд 1987, стр. 667).

Управо се сетих: 1975. или 1976. године смо једном о томе причали пред нашим Правним факултетом у Загребу, мој друг из студентске организације Мирослав Лазански и ја. И рече ми Мирослав са горчином, како је његов отац, 3-4 године после рата, био присутан када су рушене бараке у Јасеновцу, да би се уништили остаци логора.
Много тога нам је већ тада, као студентима, било сасвим јасно. Можда се то из Београда баш и није најбоље видело, али из Загреба јесте.

Истраживања у Јасеновцу

Успомене сестре Др Виде Бродар

У Архиву Југославије налази се изјава, коју је јуна 2020. написала др Марија Елизабета Милетић, сестра словеначког антрополога др. Виде Бродар, која је 1964. водила истраживања на месту јасеновачког логора. Ауторица записа била је супруга пок. београдског адвоката и православног публицисте Милана Милетића, а подстакнута историјским фалсификатима, којима се умањују страдања у логору Јасеновац, одлучила се да напише сећање на сестру и на њено истраживање у Јасеновцу 1964. Текст доносимо у целини, у преводу на српски језик:

„Моја покојна сестра, др Вида Бродар (1925-2014), неколико година пре смрти ми је предала на чување свој оригинални истраживачки рад „Резултати антрополошких истраживања логора у Јасеновцу“ (15 страница, текст је на српском) из 1964. године, и оригинал свог истраживачког рада „Извештај екипе антрополога о налазима при ископавању гробница на Градини код Јасеновца“ (25 страница), састављен у Јасеновцу 27. јуна 1964. Као антрополог и стручни сарадник на Институту за биологију при Филозофском факултету Универзитета у Љубљани, била је носилац горе наведеног истраживања, а чланови истраживачког тима су били још двојица антрополога, из Новог Сада и Љубљане; учествовао је још један професор из Сарајева.

Сестра је добила задатак на свом радном месту, али су детаљи и захтеви поруџбине и поручилаца остали углавном у тајности, пошто су истраживање затражили највиши органи Југославије и да о ​​томе није пожељно говорити. Стога моја сестра до своје смрти никада није дала никакву јавну изјаву и увек је одбијала да разговара са новинарима, иако није било непосредних претњи или забрана. У вези са овим је осећала одређену нелагоду, можда чак и страх.

Бесрамна манипулација и тенденциозно скривање чињеница о геноциду усташа над Србима

Прво истраживање – ископавање и сондирање неких масовних гробница 1964. године било је пилотско, а према добијеним резултатима требало би се наставити на другим познатим и обележеним гробницама. До наставка ископавања никада није дошло, а резултати датог истраживања брзо су утихнули. Сестра никада није добила никакву повратну информацију о употребљивости спроведеног истраживања, иако је годинама, па и деценијама, чекала наставак истраживања.
Сестра ми је рекла да су се поред гробница које су истраживачи пилотски „отворили“ у околини Јасеновца и Градине, у близини налазиле и многе обележене масовне гробнице, које су требали касније да истраже. Околни становници су их још упозорили и показали им још многе, потпуно необележене гробнице, које су се у то време још увек могле препознати по облицима и удубљењима у земљишту, упркос томе што су била зарасла у усеве. Сестра је рекла да је на неким гробницама нарастао хрен величине подлактице какав никада још у животу није видела. Овај хрен је откупљивала Подравка из Копривнице за прераду – зато моја сестра у животу никада више није купила ниједан Подравкин производ!
Сестра је целог свог живота била оптерећена Јасеновцем, не само због стравичних налаза или тежине самих радова на ископавању, већ првенствено због недостатка било каквог званичног деловања у вези са овим масовним покољима. Не само да жртве нису пребројане, нити је процењен број жртава у обележеним гробницама, него ни све гробнице нису биле означене као такве. Већ тада – 1964. године – све је указивало на намеру највиших власти Југославије да се ратни злочини прикрију и забораве, те да се недужним жртвама ускрате достојна сахрана и спомен. Моју сестру је посебно болела чињеница да је међу жртвама било много жена и деце. У теренским истраживањима 1964. године је установила да много људи уопште није ни доспело у логор у Јасеновцу, јер је пуно жртава погубљено одмах по доласку транспорта и сахрањено у масовним гробницама у околини Јасеновца.
Када су 80-их и 90-их година прошлог века почеле да се појављују процене које су број убијених у логору Јасеновац и у његовој околини смањивале на 40.000 до 80.000 лица, моја сестра, др Вида Бродар, ове је оцене прихватила са огорчењем. Она их је доживљавала као намерно смањивање и прикривање стварних размера злочина, јер је сматрала да је стварни број жртава многоструко већи.
Наша породица Семенич из Марибора познаје осећање бола због палог сродника – војника из Првог светског рата, чији гроб није био познат. Тражили смо га осамдесет година (три нараштаја!), откривши на крају да је пао у Галицији и сахрањен у Хелму (Пољска), где и данас стоји његов гроб. Тек тада смо осетили олакшање и извесно задовољство ради спознаје да лежи у сопственом гробу, у освештаној земљи са својим именом на споменику.
Ова лична породична туга мотивисала је моју сестру да ми остави свој примерак антрополошког истраживања у Јасеновцу, надајући се да ће некога можда подстаћи на даље деловање. Не са намером да се налази истраживања злоупотребљавају у могућим политичким или националистичким сукобима, већ искључиво зарад невиних жртава и њихове родбине, који и након свих ових година присилног заборава заслужују свој покој и спомен“.

(Печат, 3.9.2021)

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Маргумски запис – ћирилица вековима пре ћирила

Маргумски запис – ћирилица вековима пре ћирила

Маргумски запис је је запис на једној опеци датираној на античко време, IV – VI …

Смањивање јасеновачких жртава: Маестралност српског аутошовинизма

Смањивање јасеновачких жртава: Маестралност српског аутошовинизма

Хвалоспев усташком диригенту у београдском листу „Политика” представљао би много већи скандал да му последњих …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *