Тешко је сачувати достојанство, одржати висок рејтинг и испунити очекивања Ангеле Меркел и Викторије Нуланд
У тренутку када будете читали овај текст биће у току или при крају нова („одлучујућа”, „најтежа”, „историјска” итд.) рунда бриселских преговора између Александра Вучића и његовог косовског колеге Исе Мустафе. Мало ко се још сећа како су са истом или сличном драматиком пре нешто више од две године најављивани састанци („одлучујући”, „најтежи”, „историјски”) Дачића и Вучића са Хашимом Тачијем, који су резултирали тзв. Бриселским споразумом, мучним изборима на северу КиМ у организацији приштинских власти и деблокадом, то јест убрзањем српских евроинтеграција.
Сећате ли се тих драматичних извештаја? Како се напорно преговарало, сатима без воде, хране и одмора, и тога како је наш (вице)премијер у брк скресао Тачију, а он заћутао као миш. Човек не може а да се не запита – шта су то тада тако драматично преговарали и договарали када испада да је скоро све још отворено, сем што су Срби натерани да изађу на косовске изборе и што је држава Србија у међувремено повукла и укинула низ својих институција са севера покрајине.
Опет се најављује неки драматичан бриселски састанак, опет се маше неким списком (не)постојећих немачких услова и опет се чека Викторија Нуланд. И опет, са „стрепњом дубљом од наде”, очекујемо канцеларку Ангелу Меркел.
Шта нас/га чека у Бриселу? Шта ће бити са изручењем Насера Орића? Хоће ли Вучић ићи у Сребреницу? Шта му/нам доноси Ангела Меркел? Читава медијска сцена се усковитлала да направи премијеру својеврсни и превентивни алиби пред „болне” потезе и искушења која га очекују. „Јао, види шта му – нам раде!” При чему се, индикативно, између тог „му” и „нам” готово ставља знак једнакости. Тачније, премијерове муке, дилеме и искушења представљају се као наша сопствена и општа мука. Готово да такве персонализације политичког живота није било ни у оно једнопартијско, Брозово време, мада свакако постоје одређене сличности са давнашњим слоганом „Тито – народ – партија”. Да не помињемо и неке друге могуће асоцијације.
На делу је својеврсна неуротизација јавности и емотивизација политичког дискурса. Као да ништа не постоји – сем премијера и неких неидентификованих, мрачних сила које покушавају да му смрсе конце и покваре срећу. А при томе се, без свести колико је то противречно и парадоксално, непрестано наглашава како влада ниже све саме спољнополитичке успехе (о оним економским да и не говоримо), да нас „сви цене” и да је Србија „фактор стабилности у региону”.
Верујем да је премијеру тешко. Тешко је сачувати достојанство, одржати висок рејтинг и испунити очекивања Ангеле Меркел и Викторије Нуланд. То је проблем пред којим су се, у овом или оном облику, нашли сви Вучићеви и Николићеви претходници, од Милошевића, па до Ђинђића, Коштунице и Тадића. При чему тадашње радикалске перјанице углавном нису имале много разумевања за ту невољу и трудиле су се да по сваку цену досоле и загорчају муку тадашњим властима.
Још су свежа сећања на њихов радикализам – па и онда када су већ постали напредњаци. Како су грмели против „Боркових” споразума са Едитом Тахири и борили се против продаје „Телекома”. Не значи да властима не треба дати подршку. Али морају да кажу за шта је то подршка и против чега. У противном, премијеров позив на национално јединство није ништа друго до позив на саучесништво у удруженом капитулантском подухвату.
А можда би, уочи бриселских и осталих јунско-јулских искушења, премијер и читава српска политичка елита за пример и узор могли узети младу фудбалску репрезентацију Србије, њихову слогу, ентузијазам, борбеност и патриотизам. Наравно да су то различите ствари, наравно да је „лопта округла” и наравно да се неки од продужетака које су „орлићи” одиграли на светском првенству могао завршити другачије и мање тријумфално. Када се борите, можете успети или не успети. Али поента је да, како у спорту тако и у животу, без труда, борбе, самопоштовања и елементарне вере у себе – успеха нема и засигурно га неће бити.
samo gledajte narode i dajte im jos koji mandat a uskoro ćete biti manjina i bez zemlje