fbpx

Брзо потрошена нада

0
(0)

Синиша Лепојевић

Енергија наде пробуђена мајским изборима у Србији брзо је нестала. То је вероватно најбрже потрошена нада у новијој политичкој историји Србије. Убрзано нестаје и она постизборна “лакше се дише” атмосфера у јавности и поново се враћају медијски притисци, манипулације, кампање против личности а не појава, претње и све оно што обично изазива страх, забринутост и послушност. А све то под изговором промена и обрачуна са корупцијом и свим оним што је красило претходну власт. Али методологија је иста, све су то методи претходне власти, чак су и многи актери исти, и у основи реч је о наставку политичке праксе оних који су у мају ове године изгубили изборе. И економски модел, који је минулих 12 година уништио Србију, остао је исти и под контролом истих људи који су урушили привреду и финансијски систем.

Србија је, међутим, знатно слабија него пре неколико година и нема више снаге да издржи тај политички континуитет.

Први поуздан знак да нема промена и да је реч о континуитету је чињеница да и даље не постоји једна влада него неколико. Унутар формално једне владе постоје, како изгледа, најмање три „владе”. Једна је окупљена око јединог званичног председника владе Ивице Дачића, друга је око министра финансија и економије Млађана Динкића а трећа је сам Александар Вучић, лидер највеће партије у парламенту. За сада није јасно која је од тих „влада” јача, борба је у току, мада је Вучић склон да својим страним – читај западним – саговорницима сугерише да је он „најјачи човек у земљи”.

Можда је то и тако, али проблем је што изгледа да није јасно шта Александар Вучић ради, шта је његов стварни посао. Званично он има толико важних функција да је то незабележено у политичкој историји савремене Србије а није примећена толика концентрација дужности ни у једној другој земљи са парламентарним системом. Један дан он је први потпредседник владе, други дан министар одбране, онда координатор служби безбедности и шеф тима за борбу против корупције а у међувремену спасава фудбалски клуб Црвену Звезду. Али природни дан има само 24 сата, ту је и ноћ, и сваки човек има природом лимитиране физичке могућности. То, поред природног лимита, није добар знак ни за друштво, државу и њену власт јер сведочи не само о жељи или потреби да се све контролише са једног места, тачније да један човек све контролише, него и о мањкавостима самог система. Открива, такође, да унутар Владе и владајућих кругова нема елементарног поверења, нема тимског рада и да владају страх и несигурност. Лош је знак ако министар одбране, као први човек једног од најважнијих стубова државне инфраструктуре, то ради са трећином радног времена или први потпредседник владе функцију обавља са тим истим радним временом или са оном преосталом трећином све остало. То не доноси резултат и не охрабрује. И председник Владе Ивица Дачић има две функције: он је и министар унутрашњих послова а не само полиције, што значи, ако уважавамо веровање да су то веома важни послови, имамо председника Владе са пола радног времена и министра унутрашњих послова са другом половином.

ЗАГОНЕТКА НИКОЛИЋ Поред тих неколико „влада” постоји и председник Србије Томислав Николић. Неспорно је да је председник Николић једини преостали ауторитет у Србији. Његов председнички положај је, међутим, нејасан. Према Уставу, он нема велика овлашћења, али, с друге стране, он је једина личност у Србији са јасним легитимитетом и једини је именом и презименом изабран на изборима. Тако га закон и Устав, с једне стране, ограничавају да се активније уплете у политички живот а, с друге, његов легитимитет му налаже да буде активнији поготово сада, када је очигледно да нова влада наставља путем који је Србију довео до рушевина. Николићева позиција је утолико нејаснија што његови јавни ангажмани углавном следе оно што говори и ради влада, па је нејасно шта је његова а шта владина политика. Или је то потпуно исто? Председник Николић је ипак још увек загонетка упркос његовој јавној оданости Европској унији. У таквим околностима Николићев неспоран ауторитет би могао да нестане јер постизборна потрошена нада је у основи везана за његово име, и то брже него што и циници могу да претпоставе.

После првих сто дана владе јавности су пласиране приче како је још рано за оцене, али да је влада већ урадила две добре ствари. Прва је стабилизација буџета и избегавање банкрота земље а друга покретање борбе против корупције. Ни за једну ни за другу тврдњу јавности нису пружени докази јер ралност је потпуно другачија од онога што се у пропаганди тврди. Зашто још нико није објаснио јавности шта значи то наводно „стабилизовање буџета и избегавање банкрота”? Према саопштењима министра Млађана Динкића, влада је издала такозване евро-обвезнице и сакупила скоро милијарду евра. Затим, Народна банка је продала нову емисију записа (вредносних папира) у скоро истој вредности. Али то је не само крпљење рупа за кратко време него и гурање Србије у још већу несрећу. Такозване евро-обвезнице, ако тако нешто уопште и постоји, су у ствари репрограмирање пристиглих обавеза према страним кредиторима, али по знатно неповољнијим условима, камата је сада 6,6 одсто.

Динкићеви сарадници су се тада размилели по медијима тврдећи да је то „одлична камата” а нико у јавности да каже да је то катастрофа. Шпанија и Италија су банкротирале када су камате порасле на шест одсто, а тек 6,6. Затим нико да се упита како то и на основу којег права Народна банка Србије, читај влада, продаје банкарске записе на које се плаћа камата од 11,28 одсто, и то са роком доспећа за три месеца. Која то привреда које земље може да плати толико високе камате на обичну банкарску шпекулацију. Притом, Народна банка и влада су наставиле монетарни модел такозване циљане инфлације, што у преводу значи контролу валутног курса. То омогућује пљачку државе Србије и изношење девиза изван граница по вештачком јефтином курсу, како је било и у минулих 12 година. Другим речима, пљачка државе Србије се наставља а јавности се представља као успех. Невероватно.

Готово да је исто и са такозваном борбом против корупције. До сада се све свело на неколико истрага које је започела стара а не нова влада и на невиђену медијску кампању базирану на личним оптужбама. Све почиње да личи на личне обрачуне, у ствари, рекетирање, а не на борбу против корупције. У борби против корупције, каква је у Србији, није суштина у хапшењу и суђењу људи, мада свако би требало да одговара за оно шта је урадио, него у суочавању и искорењивању системских изворишта корупције. То је суштина. Али до сада о томе није било речи нити се назире да се намерава било шта да се уради на том плану. То је чак и мало вероватно јер системски извор корупције у Србији лежи у њеним политичким партијама а тај проблем нико не жели нити је заинтересован да дира. Све друго је замајавање и медијска пропаганда што се обично своди на личне обрачуне.

Или, јавности се намеће уверење да је кључна ствар у борби против корупције питање ко је власник неких новина. Па није забрањено бити власник новина. А истовремено у медијима, где је држава озбиљно оштећена и погрешила, нема никакве истраге, мада је бучно најављивана. Нема то везе са борбом против корпуције, него је циљ ограничавање слободе говора и потпуна контрола медија. У ствари, влада Србије, нажалост, није уопште кренула у борбу против корупције и све је то једна велика манипулација. За сада, додуше, изгледа да та манипулација успева јер истраживања показују да је Александар Вучић, који се представља као једини борац против корупције, веома популаран у јавности. Из медија се заиста може стећи утисак да се само Вучић бори против корупције, и том послу је наглашено дата лична димензија, Суштина је, међутим, да то не сме бити привилегија ни једног појединца, него само и искључиво закона и служби за спровођење закона, а не Вучића. Он може само да представља политичку вољу актуелне владе и ништа друго.

ЗАПАД НЕЋЕ СРБИЈУ Утисак је да је већ сада, после нешто више од стотину дана, јасно да влада Србије нема никакву јасну визију како да Србију изведе из кризе нити има било какав политички концепт идентитета земље, а о уважавању геополитичке реалности да и не говоримо. Најбоље сведочанство да Влада нема политички концепт нити уважава интересе Србије је њено брзо окретање као религији Европске уније и још интензивнији напор да настави европски пут на начин Бориса Тадића. Уствари, такозвана политика према Европској унији је постала универзални заклон за све владе Србије и изговор за сопствене слабости и безидејност.

Шта би још требало да се догоди па да званични Београд искорачи из тог зачараног европског круга и коначно схвати да Србији тамо нема места? Одговор на то питање је највећа загонетка у Србији. Не помаже ни активна помоћ Запада, који неразумним условљавањима можда и несвесно жели да пробуди Србију из дубоког сна. Косово је најбољи пример. Што Запад све више затеже захтевима без краја и смисла, Србија је све више активна у издаји Косова и Србије. Ништа не помаже, па чак ни јавна упозорења са Запада да издаја Косова није и неће бити довољна за “европски пут”. Мало је вероватно да ће Београд пробудити и шокантна, мада очекивана, ослобађањућа пресуда Хашког трибунала хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу за злочине против Срба. Званични Београд је изненађен, увређен и љут. И ништа више. Влада је саопштила да прекида „однос” са Трибуналом изузев техничких контаката.

Касније објашњење министра Расима Љајића на Телевизији Београд сугерише, међутим, да никаквих промена у односима са Трибуналом неће бити јер то је „интерес европских интеграција”. Председник владе Ивица Дачић каже да ће то имати „тешке последице по помирење у региону”. Његов први потпредседник Александар Вучић је у Канади, где је ових дана наговестио да ни у томе неће бити промена јер регионална сарадња је важна за Србију. Значи само је регион проблем. Ма какав регион, ту нема промена нити нових проблема, и то чак нема никакве везе са регионом. Суштина је да је то понижење дошло од ЕУ и Америке, они су креатори тог понижења. Управо, дакле они којима се и ова влада упорно удвара и грађанима Србије поручују да је само тамо перспектива. Како сада изгледа, понижавајућа Хашка пресуда неће ништа променити у политици владе Србије према њеним идолима ЕУ и Америци.

Зашто се не уважава чињеница због чега су хрватски генерали ослобођени. То је далеко важније. Прво, они су оптужени за „заједнички злочиначки подухват” и, како сада Европска унија – тачније Немачка – могу дозволити да са тим звоном приме Хрватску у европски клуб. Не може да уђе земља са злочинима, што би касније могао бити и разлог за коначно одбијање Србије за коју Хаг, за разлику од Хрватске, везује злочине кроз пресуде. Друго, како Америка може да дозволи да буду осуђени генерали за војну акцију и пројекат који је и оперативни водио званични Вашингтон. То је био и разлог што је после Београда Хилари Клинтон путовала у Загреб, када је обавестила хрватски врх да ће Готовина и Маркач бити ослобођени. После њене посете су и уследили масовни протести и подршка Готовини и Маркачу. А Срби и Србија одавно нису важни. Како у вероватно несвесном тренутку искрености рече председник Хрватске Иво Јосиповић то што мисли Србија „није битно”. То је реалност и само анализом и уважавањем чињеница Србија може да искорачи и схвати да за њу у ЕУ нема места и да прихвати да у постојећим околностима са Западом једноставно нема договора. Хрватска је доказ да су западне карте на Балкану већ подељене и све остало је губљење времена. Пресуда јесте болна и понижавајућа, али је за Србију и српски народ далеко важније шта она открива – да су Србија и Срби неважни и да је према њима све дозвољено.

Околности су, дакле, веома непријатне. Први корак би требало да буде промена статуса владе у Београду – она треба од сарадника ЕУ и Америке у Србији да постане влада Србије. То значи да се више не губи време не бесконачне сусрет и разговоре са безличним бриселским бирократама и да се цели потенцијал Србије, независно од партијске припадности или ангажмана, усмери на економски опоравак земље и ослони на оне земље у свету које су добронамерне и које желе и могу да помогну. Само економски стабилна и просперитетна Србија може бити уважавана и тек тада би Запад могао да почне да размишља о промени политике према Србији. У оваквом стању Запад нема ни потребе да било шта мења. Све друго, све те свакодневне изјаве о „европском путу” су манипулације и лажи и сведоче о уверењу политичара у Србији да је народ луд и безвредан. То све више постаје и пракса актуелне владе иако је на мајским изборима управо њој показао да није ни луд ни безвредан. Зато су увреде и понижења актуелне владе сопственог народа теже и болније него претходне. Али и реакције тог народа би могле бити јаче, теже и болније него према Тадићевој екипи.

 

Нови Стандард

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Вучић брани независно Kосово од Русије

4.9 (12) Да би остао на власти, Александар Вучић је спреман не само да изда …

Србија је сама тражила да се, уместо техничких, воде преговори о статусном решењу за Косово

5 (1) Председница Европског покрета Срба са Косова Рада Трајковић је за Данас коментарисала обновљени …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *