„Бугарско пролеће“ и криза потрошачке економије

0
(0)

Масовни протести у Бугарској су натерали  владу Бојка Борисова да 20. фебруара поднесе оставку. Тако је Росен Плевнелиев, председник Бугарске, био принуђен да за 12. мај ове године закаже превремене парламентарне изборе, што је омогућило да почне да се говори и о „бугарском пролећу“ – по аналогији са „арапским пролећем“ 2010.године.

Није Бугарска једина земља Европске уније коју данас потресају масовна окупљања, и било би поједностављење ако се иза тих протеста, који већ трећа година узнемирују Европу, види само конкурентска борба транснационалних корпорација…

Битнији разлог за протестна окупљања последњих година се крије у структури економија европских земаља, онако како је та структура  створена крајем 20. века. Економије појединачних земаља и региона су постале сличне целовитим локално-производним комплексима  којима се управља из центра. И није уопште важно где је тај центар – у канцеларијама транснационалних корпорација, на берзи или на Волстриту. Одраз тог новог погледа се препознаје у  појму„глобална економија“.

Капитализам наших дана постаје све сличнији економији расподеле која је била својствена феудалном типу. А класичном капитализму 19.века са његовом слободом предузимаштва остали су  само забити углови Африке и Азије, које је Волстрит случајно заборавио. Подвођење у законите облике привредне делатности држава  увек је постојало: средњи век Европе  даје масу примера – на пр. давање лиценци и привилегија за одређене врсте послова директно од стране владара, и т.д. Па и сада, баш као у прошлости, пут у бизнис  компликује  не само држава – тај пут вребају и  власници супермаркета који грабљивошћу феудалаца од произвођача робе узимају новац за њихов „излазак на тржиште“, заједно са банкама које кредитирају посао, и које су по методама подјармљивања  далеко превазишле лихваре средњег века.

Менаџери Европске уније схватају да имају посла баш са кризом у економији расподеле. Зато траже излаз делимично у ренесанси самосталног произвођача. Управо такав произвођач (по правилу – индивидуални предузимач) постао је јунак дана у програму шпанског премијера Маријана Рахоја, који уз његову помоћ има намеру да у периоду 2014 – 2015 г. економију Шпаније извуче из рецесије, а успут и да своју земљу ослободи од 26-процентне  незапослености.

Слични програми државне стимулације ситног бизниса представљају један од доказа истинитости прогнозе о постојању границе у развоју капитализма. Европски капитализам  који је служио као образац, и који је крајем 20. века постао глобални, истовремени је исцрпео све могућности  за свој развој. Неочекивано се испоставило да се без комшилука такозваног традиционалног начина производње, који Рахој покушава  да у Шпанији  обнови, капитализам претвара у економију расподеле, тако да је осуђен на стагнацију. Он чак може и да умре због недостатка радних ресурса, те је зато принуђен да експортује раднике из земаља на периферији. Кад је капитализам постао глобални систем, а становништво Европе и света се максимално поделило на најамнике и капиталисте, исти модел производње  је изгубио перспективу: настала је  граница његовог раста.

Да погледамо структуру БДП-а европских економија: у  Бугарској –
2011. год.: учешће  пољопривреде у БДП-у земље – 5,2%, индустрије 30,6%, а сфере услуга – 64,2%. У Грчкој,такође 2011.год.:  3,3%,  17,9% и 78,9%.

Структура економије Немачке и Француске, водећих земаља ЕУ, је још изразитија. У БДП-у Немачке 2011.године учешће пољопривреде је 0,8%, индустрије 28,6% и услуга 70,6%. Без обзира на тако низак показатељ уколико се упореди са  Бугарском и Грчком, учешће пољопривреде у БДП-у Немачке се и даље смањује. У Француској је учешће пољопривреде у БДП-у веће, али је индустрија увек мање учествовала него у Немачкој: на пољопривреду је отпадало 1,8% БДП-а, на индустрију 18,8, а на услуге 79,4%, такође 2011.

То значи да је очигледна тенденција  која омогућује да се са правом говори о „информационој економији“ у којој сфера услуга (медицина, просвета, наука и т.д.) имају приоритет у односу на базне гране – пољопривреду и индустрију. Та тенденција је битна не само за Европу иако  су људи из сфере услуга само помоћни радници и вишекратна њихова надмоћ у односу на „праве произвођаче“ је нерационална са гледишта како то посматрају менаџери система. За њих су они „сувишни људи“ које треба „укинути“.

Препоруке за „оптимизацију“ становништва су се чуле још 1990-х година и требало је само да се пронађу „хумани начини“ за реализацију замишљеног. Ти су начини врло брзо откривени: од пропаганде бракова особа истог пола до шок-терапије у економији – то се зову  „хумани методи“. Не чује се узалуд фраза: „Свет се стрмоглављује у велики рат!“. Шок и хуманизам су дали очекивани резултат. Тако се становништво Бугарске   смањило за скоро 20% и  дошло на ниво из 1950.године.

Сфера услуга, у коју спада и државна бирократија, разрастала се, претварала у систем који је радио сам за себе. Земље су се такмичиле и по броју студената, а радних места за њихов рад у струци је било све мање. Као резултат је дошло до високе незапослености, и то међу омладином, што је карактеристично за скоро све земље. За нове генерације скоро да није остајало места. У националним економијама расподеле појавили су се „тромбови“ од незапослене омладине и сфере услуга која се невероватно ширила, а њих је допуњавао и „тромб“ који се састојао од пензионера из нација, које постају све  старије.

Изградња Европске уније као „велике империје расподеле“ само је убрзала  све процесе. У Европску унију су позивани сви који су сањали о високом стандарду  у новој наддржави свеопштег благостања, али је то захтевало сливање националних економија у јединствену економију расподеле, што није могло да се ради механички. Зато су се појавила питања колико је потребно Грка или Бугара којима је у структури економије Европске уније углавном намењена улога послуге по одмаралиштима и фармама. То је довело до поделе на нације-раднике и нације-нераднике, које су врвиле од „сувишних људи“, а управо су 2011.године  немачки  медији тако представљали Грке. На то је одговарано приказивањем Ангеле Меркел као штардантенфирера СС. Тако су се појавиле  и „земље-свиње“  којима сада додају и Кипар.

Међутим, пракса је показала: политика даљег ниподаштавања  земаља-дужника прети рушењем Европске уније. Ширење социјалне базе протестних покрета у Грчкој, које прети да те покрете уједини у један, општенационални, замало  је на власт  довело партију СИРИЗА која је инсистирала на преиспитивању  односа са Бриселом уопште. Грке су тада престали да називају нацијом  нерадника,  одобрени су им кредити,  а на састанку министара финансија Европске уније у марту 2013.године проучаване су варијанте продужетка рокова отплате дугова Ирске и Португалије, као и услова за доделу кредита Кипру. Брисел је очигледно извукао поуке од  лекција Грцима, али то не значи и да се одрекао планова ослобођења од „сувишних људи“. Продужење старосног доба за одлазак у пензију, комерцијализација образовања и здравства, раст цена транспорта и становања, замрзавање плата и помоћи, продужење радне недеље, смањење броја радних места у државним структурама и буџетској сфери и сл. Иста политика се и даље наставља. То значи д су побуне неизбежне, а буниће се њих много – од студената до полиције и затворских чувара. Ови последњи су се већ бунили у Француској и Чешкој. Сабрано незадовољство ће с времена на време да се излива у облику европских уредних револуција са оставкама влада и ванредним изборима, као што се то већ десило у Шпанији, Португалији, Словачкој, Грчкој, а сада и у Бугарској.

То што се дешава ће личити на побуне и устанке средњовековне Европе, али уз две разлике. У средњем веку су се бунили произвођачи, а сада се буне потрошачи који захтевају једино да се сачува ниво потрошње на који су навикли. А што се тиче саме економије расподеле у којој они често добијају потпуно бесмислене функције, они су јој савршено лојални. Одатле и уредност у протестним акцијама које више личе на театрализоване представе него на побуне прошлости у којима није било ни за кога милости.

Међутим, побуњенички дух може и да се обнови, а за сада само може да се каже да је Европа стала на пут својих разнобојних и шарених „револуција“.

 

Андреј ГАНЖА, Сергеј КЛИМОВСКИ

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Северна Македонија геополитички положај – историјска слика

5 (3) Притисци Грчке на данашњу државу Северну Македонију постоје од тренутка када је она …

Деведесет протеста против Макрона и његове полиције – у Паризу погроми и сузавац (видео)

5 (8) * На париском Тргу Републике одржан је велики митинг. На једном од транспарената …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend