Четрнаест година са рукама у државној каси: ко је Млађан Динкић, коме служи и за кога је опљачкао Србију?

Ниједна политичка промена, као ни природна катастрофа, не могу да науде Млађану Динкићу и његовој каријери. Наводни борац против Милошевића, све време је деведесетих примао државну апанажу, а када су на власт дошле „демократске” снаге, Динкић је, иако у то време гувернер Народне банке, наставио да прима финансијску помоћ од Сорош фонда, и да новац шверцује преко границе избегавајући плаћање пореза. Да би оправдао милионе долара добијених од Американаца, он је по њиховом плану уништио домаћи банкарски сектор, што је за последицу имало и потпуно урушавање српске привреде. Ојадио је српски буџет, банке, фондове, болнице, клиничке центре, скијалишта, школе. Сада се спрема да се ангажује у највећој перионици пара, у фантомском пројекту Београд на води, ако до његове реализације уопште дође. Да ли ће, ипак, ускоро грађани пред кривични суд као велепљачкаше извести њега, Вучића и чланове хоботнице која је згазила Србију

Највеће зло српске економије Млађан Динкић још увек није отишао ни у политичку пензију, а ни у затвор. Иако је његова странка УРС постала ванпарламентарна, Динкић је још увек активан на јавној сцени, мада није више функционер ни у странци. Али, још увек је копредседник Комитета за сарадњу са Уједињеним Арапским Емиратима, а ускоро би требао да добије и високу функцију у оквиру пројекта Београд на води.

Млађан Динкић је рођен 20. децембра 1964. у Београду, а магистрирао је 1993. године на Економском факултету Београдског универзитета. Широј јавности постаје познат 1995. године када издаје књигу Економија деструкције, која је у оно време сматрана жестоким и нескривеним нападом на режим Слободана Милошевића. Овим својим делом, које је доживело више издања, а од кога се сам Динкић делимично дистанцирао након што је дошао на власт, признајући да је доста грешио, он се препоручио опозицији, и убрзо постаје њен гласноговорник по питању економије и финансија.

Без обзира на своју „опозиционарску” каријеру, Динкић је деведесетих удобно живео, примајући државну плату коју је зарађивао на катедри Теорија и планирање привредног развоја на д Економском факултету у Београду. Његових пет минута дошло је током државног удара 5. октобра 2000. када је са групом наоружаних пратилаца упао у Народну банку Југославије и самог себе, у 36. години живота, поставио за новог гувернера. Исте те ноћи Динкић је, такође са групом наоружаних присталица, упадао у дирекције највећих банака Србије, и присвајао документацију. Касније су неки очевици тврдили како је у згради тада моћне Београдске банке дошло и до размене ватре између Динкићевих хајдука и обезбеђења зграде.

Чим се пучистичка власт стабилизовала, Динкић добија задатак да 2001. на челу владине комисије оде на Кипар, и испита шта се десило са парама које су тамо склоњене за време владавине Слободана Милошевића. У својим првим изјавама чланови поменуте комисије су тврдили како је новцу уђено у траг, али чим је Милошевић испоручен Трибуналу у Хагу, и тако постао политички безопасан, Динкић је почео да прича како никаквих пара нема, нити је било на Кипру. У појединим изјавама је мало изменио своју тврдњу говорећи како је пара, истина, било, али да су оне склоњене пре доласка комисије.

Крајем прошле године Антикорупцијска лига Балкана поднела је поводом афере Кипарске паре кривичну пријаву против Динкића и саучесника, специјалном тужиоцу за организовани криминал, али је поступак обустављен пре него што је и почео, чим је Александар Вучић изјавио како он никада није чуо за “кипарске паре”! Ако тада још само први потпредседник Владе ништа не зна, како сме тужилаштво да верује да ће нешто да открије? Нико није паметнији од врховног вође, који је имао финансијски аранжман са Динкићем.

Никада није разјашњена ни афера мађарских пара, познатија као Случај ХВБ банке. Један од данашњих сувласника Викториа групе Зоран Митровић током октобра и новембра 2000. године упознаје тадашњег гувернера Народне банке Југославије Млађана Динкића, и извршног директора Г17 плус Бојана Зечевића. Како је три године касније утврдила истрага УБПОК-а, Митровић тада пристаје да преко рачуна његове фирме Хејвард компани у ХВБ банци у Мађарска, у Сегедину, иду уплате наводних ино-донатора за Г17 плус. Митровић је касније у истрази признао како га је Бојан Зечевић редовно унапред обавештавао о приливу средстава која су у периоду 2000-2002. године стизала на рачун Хејвард компани у Сегедину. Новац је Митровић подизао, носио га у Београд и предавао Бојану Зечевићу, у канцеларији Г17 плус у Београду, или у својој канцеларији у Кнез Милетиној 44.

Динкићев ментор и саветодавац, у време док је био гувернер Народне банке Југославије био је Данко Ђунић, још један велики приватизациони пљачкаш Србије, директор ревизорске куће “Дилојт и Туш” и идејни творац каубојске приватизације (са којим је Динкићева мајка Милосинка имала и још увек има одличну пословну сарадњу), са правом је сматрао да ће крађа државне имовине бити теже откривена. ако се уклоне контролне институције. Једна од њих, вероватно у то време и најзначајнија, био је Завод за обрачун и плаћање (ЗОП).

Надзорна овлашћења ЗОП-а сукцесивно су смањивана, а онда је крајем 2002. Завод потпуно укинут, како би се теже контролисали токови новца. Идеја Динкића и тадашњег министра економије и финансија Божидара Ђелића била је да се једним ударцем убију две муве: осим смањења контроле и заташкавања ранијих афера, добиће се и изузетно вредна имовина, којом је ЗОП располагао. Некадашње пословнице Завода постаће тако филијале новоосноване Националне штедионице, једне од највећих превара из Динкићевих раних радова.

Поробљавање без испаљеног метка

Одмах после Нове године 2002. Динкић је једним потезом оловке затворио четири највеће српске банке у то време, одузевши им дозволу за рад. О овоме претходно није била обавештена ни републичка Влада, бар не званично, али ни Динкићеви најближи сарадници. Свега недељу дана раније потписан је оснивачки уговор за Националну штедионицу од стране тринаест правних лица. Међу оснивачима НШ нема Владе Србије, иако је касније Ђелић тврдио како је постојао усмени договор да један од оснивача буде и Република Србија. Чим је формирана Штедионица, угашене су најјаче српске банке и њихова здрава имовина, рачунајући наплативе кредите и непокретну имовину, прешла је у власништво НШ, односно Динкића и његове пљачкашке хоботнице. Део некретнина је одмах продат, како би се што брже дошло до пара, па је постало неопходно да се мрежа филијала прошири. Између осталог и из тог разлога је уништен ЗОП, а његова непокретна имовина прикључена Националној штедионици.

Хиљаде радника из затворених банака и ЗОП-а, за Динкића и његове саучеснике, били су неважни. Још тада, одмах после оснивања, било је договорено да се Штедионица прода странцима, а да би се њена цена повећала, држава јој је поверавала низ уносних послова, између осталог и исплату обвезница старе штедње. Коначно је НШ, после вишеструких сумњивих преноса акција оснивача на предузећа са Кајманских острва, продата грчкој ЕТФ банци и нестала са домаћег банкарског тржишта.

У међувремену је убијен Зоран Ђинђић, а његов наследник Зоран Живковић није успео да нађе заједнички пословни језик са Млађаном Динкићем, кога је сменио са места гувернера. Заузврат је Динкић добрим делом допринео Живковићевом паду, и скором нестанку са политичке сцене.

Динкић није дуго био одсутан из власти, јер је већ марта 2004. постао министар финансија у првој Влади Војислава Коштунице. Скоро тринаест година непрекидно Динкић је контролисао српске финансије, што директно, што преко својих саучесника. У почетку су ударну тројку за пљачку , поред Млађана Динкића, чинили још Мирољуб Лабус и Божидар Ђелић. Тања Динкић, Млађанова супруга, у то време је била шеф Лабусовог кабинета, док је њен муж био Лабусов потрчко. Улоге су се брзо промениле, када су амерички ментори схватили да је од великог пљачкаша Лабуса још већи лопов Динкић. Убрзо, по формирању странке Г17 Лабус је био приморан да место лидера уступи свом дојучерашњем водоноши, а заузврат му је обећано место једног од директора Светске банке. По обављеном задатку Лабус је, међутим, препуштен забораву и уживању плодова незаконитог протежирања Теленора.

Оно што скоро нико није знао, осим самог Динкића и неколико његових најближих сарадника, био је један његов посебан извор пара и утицаја. Када је Војислав Коштуница као председник Југославије одбио и да разговара о америчком предлогу да на 50 година закупе Косово и Метохију, и тамо изграде велику војну базу, администрација из Вашингтона је кренула у потпуно рушење економске стабилности Србије, како би је поробила без иједног испаљеног метка.

Платио “Јуру” да терорише раднике

Уништавање банкарског сектора, односно ликвидација најјачих домаћих банака и препуштање тржишта страним банкама под диригентском палицом Вашингтона, као најважнији сегмент поменутог плана поверен је тадашњем гувернеру Народне банке – Млађану Динкићу. Он се већ показао као извршилац од пуног поверења.

Сведочанство о његовом раду за америчке интересе Таблоиду је својевремено доставио један од тадашњих министара, у чији је ресор делимично задирало питање затворених банака. Добро обавештени кругови сматрају да је чување ове тајне један од најважнијих разлога за убиство Борке Вучић 2009. године, пошто је само неколико минута после саобраћајне несреће полиција запленила њену приватну архиву у којој је, осим података о “кипарским парама” које Динкић наводно није пронашао, било још и других занимљивих докумената.

Након што је банкарски сектор највећим делом приватизован, и то за рачун страних банака, и тако постао имун на Динкићево мешетарење, он се определио да пљачка на некој другој страни. Није морао дуго да тражи.

Агенција за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) изум је Млађана Динкића. Сличне агенције постоје и у другим земљама, посебно онима у транзицији, али ни једна од њих није тако структуирана као српска, која је у потпуности посвећена пљачки државног буџета.

По званичним подацима, она је у свом раду доделила 277 милиона евра подстицаја за отварање нових радних места. Ако је тачан и податак да су од тих пара отворена 47.412 радна места, онда је за једно радно место плаћено просечно више од 5,7 хиљада евра.

Највише пара по једном фиктивно отвореном радном месту добио је Фиат за фабрику у Крагујевцу – 10.000 евра. За њим следи јужнокорејска Јура и то њен погон у Рачи Крагујевачкој – 8.000 евра по раднику!Ово је морало да буде плаћено, да би се стишала афера око мужа Славице Ђукић-Дејановић, који је био претходни власник фабрике.

Јура је позната по томе што спроводи старовековне робовласничке методе у својим погонима, због чега јој је рад забрањен у већини земаља цивилизованог света. У Србији не само да сме да ради, већ је и држава субвенционише, а радници Јуре падају у несвест од малтретирања, како је недавно јавно посведочила група радника.

Укупно је само у 2013, последњој години у којој су Динкић и УРС још представљали неки фактор у Влади, за различите субвенције потрошено 3,1 милијарда евра, од чега је СИЕПА пласирала близу 45 милиона евра, али не постоји податак колико је радника запослено за те паре. И Национална служба запошљавања, у то време чврсто у рукама Динкићевих кадрова, није штедела, па је на име наводног отварања нових радних места потрошила преко 100 милиона евра. Незапослених је све више, а радници су све сиромашнији, док су кадрови УРС-а све богатији и бахатији.

Потонуће државе због Београда на води

Да се државни новац троши за потребе странке Г17, а касније УРС-а, постало је јасно најкасније када је Динкић, противно ставу Владе, одлучио да СИЕПА субвенције за проширење производних капацитета Горења у Србији додели за изградњу фабрике у Зајечару, где је у то време на власти био кадар Г17 Бошко Ничић. Демократе су, са своје стране, тражиле да се субвенције доделе, ако се буде зидало у Ваљеву, где је на власти тада био њихов кадар. Пошто су новац и Словенци отишли у Зајечар, Динкић је био приморан да поднесе оставку, али овог пута није рушио Владу. Исплатило му се и да краде преко својих партијских пријатеља.

Један од незаобилазних Динкићевих муватора и набављача пара на сумњив начин био је Томица Милосављевић, министар здравља у четири мандата. Међу највеће и најскупље пљачке овог министра спада и 50 милиона евра добијених од Европске инвестиционе банке за реконструкцију за болнице у Србији, као и још 200 милиона евра за четири клиничка центра. Паре су потрошене, кредит мора да се врати, а у каквом су стању болнице у Србији – зна свако. Очигледно је да се новац одлио у џепове министра и његовог заштитника Динкића.

Код јапанских донација за српско здравство, у висини од двадесет милиона евра, нема никаквог покрића за око 3,5 милиона евра, једноставно се не зна на шта је Милосављевић потрошио те паре. Ни накнадна контрола јапанске амбасаде у Београду није дала никакве резултате, али да су оправдане сумње како је новац покраден, видело се по томе што је Томица Милосављевић по одласку са министарског места био постављен за амбасадора Србије у Токију, али је јапанска Влада одбила да изда агреман.

Динкић ни не размишља о пензији, јер одласком са јавне сцене он може да стигне само на једно место – у затвор. Тренутно се спрема да постане директор предузећа које ће бити инвеститор пројекта Београд на води, а да би неометано и ту могао да краде, за десну руку му је додељен Милутин Фолић, нови градски архитекта без икаквог искуства у вођењу пројеката.

Београд на води је планиран као гигантска перионица пара, а бар се у то разуме Млађан Динкић, као што се видело у више афера у којима је учествовао, или лично или преко поверљивих сарадника. Због тога је овај, за затвор зрео политичар, толико потребан и садашњој власти. Бивши кадрови УРС-а се масовно учлањују у СНС, и без проблема остају на досадашњим позицијама. Нико их не дира, као што председник Владе Александар Вучић не дира ни Млађана Динкића, за кога је, својевремено, предлагао затвореничку униформу са редним бројем 001. Вучић је и за шефа свог кабинета поставио Ивицу Којића, бившег државног секретара у Динкићевом министарству финансија. Нико не дира ни такозване “економске дипломате”, једну потпуно непотребну и штеточинску групу, коју је измислио Динкић, да би удомио ислужене кадрове своје странке. УРС наставља да живи, ко што ни Млађан Динкић наставља да пљачка, уместо да је већ одавно на издржавању казне доживотног затвора и одузимања имовинске користи.

Млађан Динкић заслужује да га наредне генерације школараца, барем још 50 година, изучавају као једног од највећих издајника српских националних интереса.

А 1.

Има кеша и прљавог веша…

Када је поднео оставку на функцију председника УРС-а, Млађан Динкић је изјавио: “…У најбољим сам годинама, показао сам да знам и неке друге послове да радим. Видећу да ли ћу наставити рад на Економском факултету, или у музичкој продукцији. Овом резултату ће се сигурно највише радовати моја жена, јер сматра да је време да живимо боље него што смо то могли док сам био у политици.”

Није ни у политици тако лоше живео. Иако се његова имовина процењује на више стотина милиона евра, Динкић је стално желео да остави утисак човека без велике имовине. Годинама је причао како живи у стану од 68 квадрата купљеним на кредит.

Онда је, изненада, навео да живи у стану од 150 квадратних метара купљеним за 353.000 евра. Део пара потребних за куповину некретнине брачни пар Динкић је, наводно, добио путем кредита, и то 150.000 евра, док је остатак плаћен готовином.

А 2.

Сага о “расходованом дупету”

Нови градски архитекта, који ће надгледати радове на пројекту Београд на води, па самим тим и предузеће чији би директор ускоро требао да постане Млађан Динкић, је Милутин Фолић, који има 35 година живота и измишљену биографијом.

На званичној градској интернет презентацији стоји како је Фолић творац идејног решења за Хо Ши Мин Торањ у Ханоју у Вијетнаму. Међутим, званично, Вијетнамци тврде како је творац концепта био Карлос Запата, док је пројекат водио француски архитектонски биро АРЕП у коме нема ни помена о неком Фолићу. У време већине осталих пројекта на којима је наводно радио, Фолић је још био на студијама, па је тако у најбољем случају могао да сарађује само као техничар.

Фолић се радо издаје за плејбоја, и често се виђа у друштву естрадних звезда. О њему је, међутим, један од најпознатијих геј активиста у Србији, Предраг Аздејковић, на свом Фејсбук профилу само кратко написао: “Расходован”. Шта би то тачно требало да значи, нека процене читаоци.

У сваком случају, Фолић ни издалека није особа способна да надзире рад једног тако овејаног и искусног лопова, као што је Млађан Динкић. Можда је управо зато и постављен на место главног архитекте Београда? Или га Вучићу препоручило његово расходовано дупе?

А 3.

Управљање климатским променама

Најпознатија лаж коју је Динкић изрекао је она предизборна из 2008. да ће сваки грађанин добити бесплатне акције у вредности од 1.000 евра. Убрзо је признао како је лагао да би Борису Тадићу и ДС-у помогао да победе на изборима.

Као министар финансија и привреде 5. фебруара 2013. Динкић је Тањугу рекао: “…Циљ владе је да од Србије направимо житницу Европе, да не зависимо више од климатских промена, него да знамо да, када је суша – имамо воде, а када је поплава – да можемо да одводњавамо.”

После катастрофалних мајских поплава директор Србијавода Горан Пузовић је рекао медијима: “…Најгоре што нам се десило је закон из 2010, који је донео Млађан Динкић, када су наши приходи постали приходи буџета. Не споримо, али држава, када све то исконтролише, мора да их врати нама назад, а то се није десило. У овом тренутку имамо 1,3 милијарде динара, а без две до три милијарде динара не можемо да урадимо ни оно најминималније.”

Према Динкићевој идеји, дакле, држава узима паре од јавних предузећа како би попунила буџетске рупе и могла да задовољи апетите подмитљивих политичара.