Тадићеву, Ђиласову, Вучићеву, Обамину или своју?
Човек који је годинама био један од најважнијих државних функционера Србије очигледно није био довољно интересантан за медије. Или озбиљни медији у Србији нису били у довољној мери слободни, а уредници добро обавештени и довољно храбри да извештавају о раду младог шефа кабинета Бориса Тадића. Ништа другачије није ни данас када је он у питању.
Миодраг Ракић годинама је обављао дужност секретара Савета за националну безбедност и шефа Бироа за координацију рада служби безбедности, а то су положаји на којима је данас Александар Вучић.
Те 2004. године, када је Борис Тадић постао председник Републике, отпочео је и политички успон Миодрага Ракића, младића рођеног 1975. године у Житорађи. Он је тада био без претходног оперативног и безбедносног искуства, а преко ноћи је постао практично руководилац обавештајно-безбедносног система Србије.
Иако се у јавности формирала слика да је Борис Тадић био практично господар Србије и политичке сцене, први човек државне власти Србије, он то никада није био.
Његово ангажовање у погледу вршења власти, било као председника Србије, било као председника ДС, било је доминантно оријентисано на односе са јавношћу, док је стварно управљање државним апаратом, али и односима у ДС, суштински и оперативно из године у годину, и све израженије од 2004. па до 2012, било у рукама Миодрага Ракића.
Чињеница да је на тако висок и најмоћнији државни положај у земљи Миодраг Ракић постављен без значајнијег политичког, безбедносног и радног искуства произвела је ситуацију у којој се он „вежбао“ на државном апарату, обавештајно-безбедносном систему, а пре свега на БИА, ВБА, ВОА, МУП-у и правосуђу. То је произвело озбиљне последице на функционисање целокупног државног апарата, али и општих прилика у земљи, што је у политичком смислу на протеклим изборима платио Борис Тадић, за разлику од њега који је продужио свој политички пут као новоизабрани потпредседник Демократске странке.
Приликом недавних променама у врху ДС јавност је створила перцепцију да је он практично заступник позиције Бориса Тадића, и оног дела чланства и утицаја који иду уз тај део странке, насупрот делу који је око себе окупио Драган Ђилас. Та перцепција сасвим је погрешна, што се најбоље види из чињеница да нови лидер ДС Драган Ђилас „елиминише“ једног по једног утицајног члана ДС блиског Борису Тадићу у протеклом периоду, и то са све дискретном помоћи Миодрага Ракића.
Почев од бившег министра Милана Марковића, са којим је Ракић правио прве заједничке кораке у ДС, преко Душана Петровића, Вука Јеремића и других функционера који су већ одстрељени или им тек предстоји „политичко“ одстрељивање из врха ДС предвођеног Драганом Ђиласом. Све то илуструје закључак да Миодраг Ракић није предводник нити заштитник оног дела ДС блиског Борису Тадићу, већ да је реч о игри у којој се удаљава од Тадића и скупине његових блиских кадрова.
Иако је он практично политичко чедо Бориса Тадића, што укључује и његово постављење на садашњи положај потпредседника ДС захваљујући између осталог и поверењу Бориса Тадића у њега, у политичком расту и развоју Драгана Ђиласа, које се претворило у претњу по политичку каријеру Бориса Тадића, пресудну улогу имао је управо он.
Отуда је само за неупућене непознато или је изненађујуће да је Миодраг Ракић данас десна рука Драгана Ђиласа у процесу консолидације и учвршћивања власти унутар ДС од стране новог лидера те странке.
Сасвим је јасно зашто претходних година није дошло до процесуирања Мирослава Мишковића, иако најбогатији српски капиталиста није био омиљен на Андрићевом венцу. Али је зато био омиљен у кабинету градоначелника Београда. Одатле се рефлектовао тај став на стварног господара кабинета на Андрићевом венцу, а то није није био Борис Тадић, већ Миодраг Ракић, који никада није отишао далеко попут Александра Вучића управо због тих односа њега и Драгана Ђиласа.
Данас, иако Миодраг Ракић не обавља званичну функцију коју је обављао дуги низ година, практично од победе Томислава Николића на председничким изборима у мају месецу, кадрови које је он поставио у обавештајно-безбедносном систему, правосуђу, МУП-у и другим значајним институцијама, и даље су махом још увек на истим положајима. То му даје маневарску, оперативну и политичку снагу којом се намеће као фактор у политичком животу Србије, у мери да артикулише дестабилизацију Владе Ивице Дачића пре свега користећи расположива сазнања и материјале који су му били доступни док је обављао дужност секретара Савета за националну безбедност и шефа Бироа за координацију рада служби безбедности.
Ту спадају и сазнања о везама Дарка Шарића са врхом СПС, која су у последње време наметнута у јавности као тема са циљем да угрозе позицију Ивице Дачића у садашњој власти због политичких и тактичких интереса врха Демократске странке, а не суштинских државних интереса који налажу да се једно такво крупно питање рашчисти због националне безбедности.
Оно што Миодраг Ракић данас настоји да унутар ДС искористи зарад учвршћивања своје, а суштински тренутне позиције Драгана Ђиласа, иако је знатан део у руководству ДС у заблуди да ће Мики Ракић кренути у својеврсну акцију рушења Драгана Ђиласа, јесу његове везе и односи са Александром Вучићем, лидером СНС.
Тај однос са Ракићем данас прави извесне проблеме Александру Вучићу са коалиционим партнерима, али и са председником Републике Томиславом Николићем, који на Ракићеву „активност“ гледа као на дестабилизирајућу у односу на постојећу Владу Србије, што код њих производи одређен револт усмерен пре свега ка Александру Вучићу.
Оно што је свакако лични капитал, и те како битан у политичком и безбедносном деловању Миодрага Ракића, јесте и његов однос са представницима политичких и безбедносних структура САД, који му дају релативно озбиљан ветар у леђа, свакако не без разлога и свакако захваљујући његовом деловању у протеклом периоду док је руководио обавештајно-безбедносним системом Србије. Неке друге силе и чланице Савета безбедности УН, попут Русије и Кине и неких других европских и азијских земаља, имају у односу на њега сасвим супротну позицију од САД.
Једно је сигурно, Миодраг Ракић је већи него храброст српских медија, али је мањи фактор у политичком и обавештајно-безбедносном систему Србије него што и јуче и данас многи мисле.
Тадић је мислио да Ракић игра за њега, више није председник. Драган Ђилас је сретан што данас игра за њега, али се никада није налазио у горој позицији него данас. Вучић је био уверен у Ракићев фер плаy, али се сваким даном све више уверава да тај фер плаy и није баш фер плаy. САД је задовољна односом са њиме, јер их тај однос скоро ништа не кошта, али највише разлога за задовољство Миодрагом Ракићем има сам Миодраг Ракић.
Најмање разлога за задовољство Миодрагом Ракићем има Србија.
Само што о тој теми мало ко има храбрости да гласно говори.
Актер
