Откако је руски економиста Н.Д.Кондратјев разрадио теорију великих, или дугачких, привредних циклуса, његова идеја је широко прихваћена. Осим коришћења појма „циклуси Кондратјева“ у вези са макроекономском анализом и економском анализом региона њега су почели да користе и у вези са развојем друштва и његовим падовима, пошто су осетили узајамну повезаност економије и конфликата. Конкретно, Арнолд Тојнби је предложио циклус „великих ратова“, чије је трајање отприлике 120 година, који се дели на прелудијум, рат, одмор, епилог и свеопшти мир.
Вилијам Томпсон овако описује ту узајамну повезаност: „…иновациони процеси и глобална концентрација су повезани са глобалним ратом. Полазећи од теоријских аргумената и емпиријских података (19. и 20. в.) открили смо да систематски рат представља производ економских иновација и тежњи за вођством. И обрнуто – систематски рат утиче на иновације, као и на економску и пловидбену концентрацију. У том смислу дугачки таласи економских и технолошких промена, дугачки циклуси војно-политичког вођства и рат представљају динамику која је тесно узајамно повезана, и која је у центру функционисања глобалне политичке економије“ (1). Он каже да су до данашњег дана истраживачи великих циклуса идентификовали пет глобалних ратова:
Холандско-шпански: 1580. – 1608. г.
Ратови Велике Алијансе: 1688. – 1713. г.
Француска револуција и Наполеонови ратови: 1792. – 1815. г.
Први и Други светски рат: 1914. – 1945. г.(2)
Овде видимо да су периоди између глобалних ратова износили од 80 до 100 година. А нас врло брзо очекује нов светски рат.
Доктор Елен Уитни-Смит се слаже са Томпсоном по питању нових технологија. После 30 година истраживања теорија економског прогреса и његове повезаности са технологијама и она је закључила да су у било којој држави управо иновације представљале замајац за економски рат – било да се радило о шпанским грандовима 17. века или о енглеским ткачима. Међутим, она говори о иновацијама у информационим технологијама! У њеној новој књизи «WinningInformationRevolutions: FromtheIceAgetotheInternet» тврди се да је до сада било шест информационих револуција. Прва се десила између ловаца и сакупљача – још пре него што су људи научили да обрађују земљу. Друга је повезана непосредно са развојем писмености. Трећа је пад Рима. Четврта – појава машине за штампу. Пета је повезана са струјом, што је довело да ширења телеграфа, телефона и железница. Шеста је револуција цифарска, и ми смо сада у њој.
Према тврђењу Уитни-Смит револуције су чињене по једном истом економском моделу – прво траје бум, а затим наступа неизбежни крах. Нови облици комуникација крше стара правила, које постојећа елита покушава да задржи(3). Социјалне мреже које јачају захваљујући Интернету и активно манипулисање њима од стране војно-политичких кругова САД у потпуности потврђују њене тезе. А шта могу да буду „кршења старих правила“ која постојећа елита покушава да задржи, ако не посебан облик конфликта?
Волтер Голдфранк са Универзитета Санта Круз (Калифорнија), искористио је модел светске-системскеанализеИ.Валерштајна (Валерштајн је циклус делио на три фазе: рат, хегемонија једне државе, њена пропаст) при чему је у полупериферију сврстао већину земаља Источне Европе, Русију, Мексико, Колумбију, Венецуелу, Бразил, Аргентину, Чиле, Јужну Африку, Турску и део Блиског Истока и државе Источне Азије (4). Према његовим прогнозама, ако се буду развијале слободне економске зоне, позиције лидера ће заузети три вертикална географска блока, под вођством САД, Јапана и ЕУ. У будућности то може да доведе до тога, да Јапан и САД заједно доминирају, пошто у своју орбиту повуку обе Америке и Тихоокеански регион. Над осталима ће доминирати политички уједињена Европа што ће, са једне стране, довести до биполарног система супарништва, а са друге – до високог нивоа интеграције, за шта покушаји већ постоје (унификација законодавстава, трансатланска сарадња и т.д.).
У светским сразмерама В.Голдфранк је предвидео пропадање савременог система капитализма, те разматра четири потенцијална будућа модела уређења света: пропаст, фашизам, социјалну демократију и социјализам. Први је могућ углавном због ширења атомског рата или уништења биосфере. Други представља трансформацију капитализма у нови облик социјално-економског тоталитаризма или формирање светске империје на челу са кастом централних администратора, који би се бавили прерасподелом вишкова. Узимајући у обзир поделу на земље – средишта и земље – периферију, ове друге осећају политичке репресије, уз такве мере какве су евгеника(5)и физичко уништење. При том се не искључује ни варијанта рата, у коју спадају и неуспешни покушаји побуна, и дуготрајни конфликти. Будућност број три и четири Голдштајн описује као најпожељнији модел, који би значио државе благостања, али постојеће тенденције (заједно са глобалном кризом, пренасељеношћу у многим земљама и демографски пад у другим, смањење природних енергената, напуштање пољопривредних терена, раст цена прехрамбених производа) показују да ће то у светским сразмерама бити тешко оствариво.
Постоји још велики број истраживања циклуса рата и хегемоније, а најпознатији аутори су Џ.Голдштајн и Џ.Моделски. Моделски је периоде напредовања и пропасти великих држава назвао дугачким светским политичким циклусима, а фазу пропасти – етапом вођства, почетком које и долази до глобалног (свеопштег) – светског рата.
Он сваки период дели на четири фазе. На историјским примерима је повезао утицај Португала, Холандије, као и Британије на светску политику. Што се тиче САД предложио је варијанту са два циклуса. Први је већ завршен, дешавао се од 1850. – 1945. године, а други је почео 1971. године, чија је фаза деконцентрације пала на 2000. годину. Даље, 2030. г. треба да почне фаза светског рата, а 2050. године – следећи период свеопште светске власти САД(6).
Ништа мање није интересантна ни теорија хегемонистичког преоптерећења. Денис Флориг (Институт за међународно истраживање, Сеул) је констатовао да у макроисторијском процесу успона и пада хегемонистичких власти постоје мањи периоди слабљења хегемоније и њене регенерације. Као пример може да се посматра веза нафтног шока и рецесије седамдесетих година 20. века са Вијетнамским ратом, што је довело до слабљења САД, као и успех првог рата у Ираку и раст америчке економије деведесетих година двадесетог века(7).
Што се тиче будућег Запада и САД дијагноза Флорига је овако или онако везана за периферију и полупериферију. Са једне стране Запад сада представља пре јединствену целину него групу држава које су супарници. Са друге – муслимански свет је западном систему културе бацио изазов, а истовремено је приметно и јачање нових реформисаних супердржава. У земље које могу да баце изазов власти САД Флориг убраја Русију, Кину и Индију. Озбиљан потенцијал има и Јапан, али он тешко да ће пожелети да крене тим путем.
Све у свему – нови претендент на хегемонију ће бити дужан да уз економску снагу формира не само снажне оружане снаге, већ и идеолошку и институционалну власт, која ће моћи да се упоређује са САД и њеним савезницима. Шта више, потребно је да се формира блок против хегемоније, у коме ће се наћи државе, обједињене идејом, „слично ономе, како су се комунисти борили са капиталистима или фашисти са англосаксонским либерализмом“. И најважније, нова супердржава ће морати да има разлог за излаз из глобалног постојећег система, а не само интерес да се повећа снага унутар система.
Ако су се у 19. веку, како каже Флориг, САД кретале по трагу британске хегемоније, у 20 веку није било потребе да се мења сам систем. САД су једноставно преузеле примат у већ постојећем систему.
А шта имамо данас? Отворено преоптерећење САД. Очигледна је такође глобална криза светског финансијског система и јачање фреквенције конфликата, што доказује да се приближава фаза глобалног рата. Кина активно модернизује своје оружане снаге и потпуно може да претендује на улогу једног од водећих играча будућег хегемонијског блока, иако је њена економија повезана са америчком. Да ли ће она пожелети да формира нов финансијско-економски систем? Сама – тешко! Да је одузме САД-у сама – такође неће моћи. Као и Индија и Бразил, тј. земље које припадају БРИКС-у(8).
Русија, треба да се призна, у том погледу унеколико заостаје за Кином. Данас она нема мобилизациону општедржавну стратешку идеологију, какву има „Поднебеска“. У руском друштву се развијају сепаратистичка расположења(9), у владајућим структурама на делу је либерални лоби, који је више заинтересован за очување статуса-кво, а по њему би најбоље било – да се РФ потпуно потчини либерално-капиталистичком систему.
Уз такву перспективу будућег глобалног рата, не претерано веселу, Русија има само један излаз, који је у складу са древном римском изреком: „Желиш мир – спремај се за рат“. То значи: активно учествовање у формирању противхегемонистичког блока, који ће се заснивати на различитим интеграционим процесима, и протезати од граница Заједнице Независних Држава до Јужне Америке, заједно са алијансама у оквиру ШОС-а(10), БРИКС-а и другим алтернативама постојећем неолибералном светском поретку. Јер, остало је стварно само још мало времена…
_________________________
(1) Thompson, William R. K-Waves, Leadership Cycles, and Global War: A Nonhyphenated Approach to World System Analyses. A World-Systems Reader. New Perspectives on Gender, Urbanism, Cultures, Indigenous Peoples, and Ecology. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. Lanham, Maryland. 2000, Pp. 94-95.
(2) Thompson, William R. K-Waves, Leadership Cycles, and Global War: A Nonhyphenated Approach to World System Analyses. A World-Systems Reader. New Perspectives on Gender, Urbanism, Cultures, Indigenous Peoples, and Ecology. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. Lanham, Maryland. 2000, p. 92
(3) Kleiner A. A Long-Wave Theory on Today’s Digital Revolution. May 16, 2011. Strategy+Business mag.
(4) Goldfrank W. Beyond Cycles Of Hegemony: Econimic, Social, and Military Factors. Journal of World-Systems Research. Volume 1, Number 8, 1995.
(5)Наука о селекцији, која се односи на људе, а бави се начинима побољшања наследних особина човека. Циљ науке је да се бори са појавама дегенерације у људском генофонду.
(6) Modelski G, Thompson W. Leading Sectors and World Powers. The Coevolution of global Economics and Politics. Universityof South CarolinaPress, 1996.
(7) Florig D. A Theory of Hegemonic Overreach. http://www.dflorig.com/hegemony
(8) БРИКС (BRICS) – група од пет земаља које се брзо развијају, а у које спадају Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка република. Према подацима Goldman Sachs (једна од највећих комерцијалних банакана свету) тих пет земаља ће заједно до 2050. године престићи збирни износ економија најбогатијих земаља света,тј. Велике седморице.
(9)Мада и у читавим регионима Кине постоје сепаратистичке тенденције (најизразитије су у Сињцзјану – Ујгурском аутономном округу и на Тибету,демографски фактори указују на велику предност Кине по том питању, јер се у РФ искре сепаратизма запажају управо у регионима са највећим демографским растом – на Северном Кавказу, а у Кини је у критичним рејонима насељеност релативно ниска.
(10) ШОС – Шангајска организација за сарадњу. Представља сталну међувладину међународну организацију, у којој су Казахстан, Кина, Киргистан, Русија, Таџикистан и Узбекистан. Као посматрачи у њеном раду учествују Индија, Иран, Пакистан и Монголија. Основни циљеви ШОС-а су: учвршћење узајамног поверења и добросуседства земаља-чланица, помагање ради ефикасне сарадње у области политике, привреде, научнo-техничкесарадње, као и културне,заједничко обезбеђење и одржавање мира, безбедности и стабилности у региону, напредак ради стварања демократског, праведног и рационалног новог међународног политичког и економског поретка.
Фонд Стратешке Културе
