„ПИТАТЕ ли своје родитеље ко мед прави, где се жито меље? Да ли вам је неко досад реко где хлеб расте, где извире млеко? Све што видиш, и вода и трава, све је ово село Непричава, беле куће и бели облаци, све су ово прави Непричавци. Непричава није село главно, ал’ је лепо, просто непричавно. Ту се људи здраво много здраве и причају приче из – Непричаве!“
Овом песмом Добрице Ерића, коју су компоновали браћа Вранешевић, а извела њихова „Лабораторија звука“, почиње свака епизода „Прича из Непричаве“, једне од најбољих дечјих серија икада снимљених на просторима некадашње Југославије.
Иако је настала пре три деценије, серију коју РТС управо репризира, са одушевљењем гледају и данашњи клинци компјутерског доба и доба видео-игрица и интернета, а старији се подсећају времена када су били деца…
Сценариста и редитељ, сада почивши Александар Антић, осмислио је серију у којој распричани, оштроумни и виспрени сељак кога је глумио Зоран Радмиловић и млада учитељица Милена Дравић гледаоце воде кроз Непричаву код Лајковца, упознајући их са данас готово заборављеним животом на селу, тесно везаним са природом.
МУЗИКА ЗА ПРИЧУ ЕПИЗОДЕ „Прича из Непричаве“ обиловале су сонговима у препознатљивом стилу браће Вранешевић и „Лабораторије звука“ из Новог Сада. Браћа Младен Бата и Предраг Пеђа Вранешевић компоновали су музику за многобројне филмове, ТВ драме и серије. Посебан опус чини музика за дечје серије „Приче из Непричаве“, „Полетарац“, „Чик погоди ко сам…“ Фронтмен групе, Младен Бата Вранешевић, преминуо је средином 2006. године. Група „Лабораторија звука“ престала је да постоји убрзо након снимања њиховог последњег албума 1996. године.
У свакој епизоди сазнаје се понешто о сеоском животу и радовима на њиви – шта је мотика, од чега се састоји бунар, чему служи фењер, представљају се инструменти – хармоника, гусле, виолина, дромбуље…
– Невероватно је колико гледалаца данас прати репризу „Прича из Непричаве“, иако је од њеног првог емитовања прошло 30 година – каже за „Новости“ једна од највећих наших глумица Милена Дравић.
– На улици ми свакодневно прилазе људи, али и деца, одушевљени серијом. Штета је, међутим, што многе генерације у детињству нису имале прилику да уживају у „Причама из Непричаве“ и да, гледајући ову серију, много тога науче.
Они који су одлучили да је на РТС репризирају начинили су изванредан потез, јер су пружили прилику данашњим гледаоцима да виде како су се некад правиле врхунске серије за децу.
У Непричави се и данас живо сећају времена када је пуне две године у њиховом селу снимана серија. Са главним глумцима, нарочито Зораном Радмиловићем, сељани су се били толико саживели да су га доживљавали као – род рођени. Милена и Зоран постали су једноставно – Непричавци.
– Имао сам десетак година, учествовао у неколико сцена, али никад нећу заборавити то време кад смо се дружили са глумцима које смо виђали само преко телевизије. Данас моја деца гледају репризу серије – каже Мирослав Јовановић из Непричаве.
– Сећам се, као данас: Радмиловић је волео да порани пре свих, па са мојим дедом седне у дебели хлад липе у дворишту, баба им скува кафу, донесе сатљик ракије. Ако наиђе редитељ Аца Антић, а Зоран не успе да сакрије чокањ, зна се да тог дана нема ништа од снимања.
ПРАВИ МЕЛЕМ – ДЕЦА из времена када је серија премијерно приказана, данас одрасли људи, несумњиво су због тога много богатији од бројних потоњих генерација које нису имале прилику да уживају уз „Приче из Непричаве“ – каже Милена Дравић.
– Срећом, данашњи клинци, који гледају репризу, мислим да ће научити многе ствари за које нису ни чули и о којима баш ништа не знају. Серија „Приче из Непричаве“ данас представља прави мелем за децу, али и за одрасле, после свих страхота које смо пребродили…
Објашњавао је, из епизоде у епизоду, надахнуто Зоран Радмиловић који су делови воденичког кола, или бунара, како се клепа секира, откива коса… Милена Дравић, као учитељица, постављала је деци разне питалице, загонетке, говорила како треба да се понашају у разним ситуацијама…
– За мене је учешће у „Причама из Непричаве“ био изванредан задатак, јер сам радила са великаном и генијем глуме, нажалост покојним, колегом Зораном Радмиловићем – каже Милена Дравић.
– Зоран се толико био уживео у улогу да се у оделу сељака, накрививши шешир, по цели дан дружио са Непричавцима, одлазио на пијацу…
Додуше, још раније глумили смо заједно у мегасерији „Цео живот за годину дана“ врсног Аце Поповића, која је нажалост загубљена, а пре тога смо радили чувену позоришну представу „Улога моје породице у светској револуцији“ Муција Драшкића.
Да смо добро сарађивали, види се у свакој епизоди из Непричаве. Данас у Непричави више нема ниједне старе куће у којој су снимани кадрови серије. Посечена је и столетна липа, под којом је учитељица у свакој епизоди седела са ђацима. Основци из Непричаве, Бајевца и Степања, који су са члановима Дечјег драмског студија ТВ Београд учествовали у серији, кад су стасали – напустили су родна села.
– Одабрали су групу бољих ученика из школе у Бајевцу – сећа се Зоран Стефановић из Степања.
– Толико смо све озбиљно схватили, да смо, кажу, чак боље глумили од деце из Драмског студија. Били смо одговорнији, дисциплинованији…
Сем по легендарној серији, Непричава се од пре неколико година прочула и као тренутно највеће градилиште будућег Коридора 11, ауто-пута Београд – јужни Јадран. У овом селу, заправо, започела је градња саобраћајнице, ту ће се налазити једна од највећих петљи која ће Ибарску магистралу, Лазаревац и Ваљево, спајати са Коридором 11.
ПОСВЕЋЕНОСТ ПОСЛУ – БИЛИ смо срећни, задовољни, добро расположени, све је ишло спонтано, текст је био божанствен, окупила се дивна екипа и то је толико очигледно у „Причама из Непричаве“ – каже Милена Дравић. – У то време, захваљујући уредници Донки Шпичек, снимљене су многе врхунске серије за децу. Телевизија Београд имала је драме на нивоу Би-Би-Сија. Тада хонорари нису били велики, за време снимања становали смо на терену, скромно, али је владао високи професионализам, волели смо, поштовали свој посао, били му апсолутно посвећени. Из тога су настале врхунске „Приче из Непричаве“.
– Свака част ауто-путу, али Непричава се прочула захваљујући Милени и Зорану – каже Томислав Јовановић.
– Зоран је носио наше сељачке кондуре, шеширић, волео добру капљицу. Сећам се, једном, каже ми: „Томо, донеси ракије, али је сакриј у сено, испод штале.“
Учиним тако, а после сат-два Зоки, у једној сцени, уместо навиљак, стално је изговарао навилак.
Режисер Аца Антић, који нам је био комшија, имао викендицу у Непричави, само ме погледа и каже: „Томо, мора да си му дао ракије.“ Али се зато памте мудрости које је Зоран, у „Причама из Непричаве“, декламовао кроз врхунски текст Александра Антића.
Од тога да је комшија најважнији свакоме, да се не ствара за дан-два, већ се гаји кроз године међусобног помагања, поверења, или да се дрва за огрев спремају још док се врапци играју у прашини, те да сељаци сваког јутра први поглед упиру у небо, целог живота…
Свака епизода завршавала се песмом коју су изводили браћа Вранешевић и „Лабораторија звука“.
Уз одјавну шпицу певали су: „И брежуљци и небеса плава, бела стада ко бели облаци, то је било село Непричава, то су били славни Непричавци. Хвала плугу, гуњу и опанку, што још држе тај свет искричави, довиђења на неком пропланку, у чудесном селу – Непричави. Док цветају макови румени, плешће живот разне смицалице, сад бар знамо да су и чувени Непричавци дивне причалице…
Новости
Prava stvar.