fbpx

Д. Танасковић: Још је жив дух Дрезденског конгреса

4.3
(6)
Наши савремени „дрезденци“ су својеврсни дрезденски фундаменталисти, јер се тврдокорно и доследно придржавају изворног текста одлука донетих 1928

Од четвртог конгреса КПЈ у Дрездену, одржаног новембра 1928. године, прошло је већ скоро цело једно столеће, али је дух његових одлука и даље жив и делатан у суженој свести својих несвесних (а можда и свесних?) следбеника и верника.

Уверићемо се у то прочитамо ли, рецимо, делове закључака Конгреса у којима се констатује да су „већ самим стварањем државе СХС створене многобројне и дубоке супротности унутар државе СХС, које неизбежно воде у сусрет новоме рату и које се могу решити само сломом те државне творевине. Док су при претварању предратне Србије у садашњу државу СХС победнички империјалисти Антанте оставили више стотина хиљада Словенаца и Хрвата под јармом италијанског империјализма, они су ставили под власт великосрпске буржоазије не само Словенце, Хрвате и до рата независне Црногорце и оставили под њеном влашћу 1913. године освојени највећи део Македоније, него су јој прикључили знатна албанска, бугарска и мађарска подручја“.

Даље се налаже југословенским комунистима да поведу беспоштедну борбу против великосрпског хегемонизма, за рушење мрске „версајске“ творевине и ослобађање свих народа које српска буржоазија немилосрдно тлачи и који треба да добију своје независне државе, а мањинске заједнице право да се отцепе. О некаквим правима српског народа нема, наравно, ни речи.

Познато је како се све даље одвијало, иако је и сама КПЈ касније одустала од императива разбијања јединствене државе, већ се определила за њено одржавање, али под својом идеолошком влашћу у знаку „братства и јединства“.

У неку руку, наши савремени „дрезденци“ су својеврсни дрезденски фундаменталисти, јер се тврдокорно и доследно придржавају изворног текста одлука донетих 1928. Е сад, ако се тада заузети ставови, па и неке формулације, упореде са текстом „Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“, који је првобитно потписало 86 „истакнутих личности са простора некадашње Југославије“, упадљива је њихова подударност са онима од пре скоро сто година.

„Реч је о још једном у низу покушаја званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом и да се на тај начин спречи њена консолидација као самосталне и суверене државе. Своју државну независност, укинуту након српске окупације 1918. године, Црна Гора је обновила на референдуму 21. маја 2006. /…/ Упозоравамо да су механизми дестабилизације Црне Горе једнаки онима осмишљеним деведесетих година прошлог века. И њихов циљ је исти: задржавање Црне Горе под београдским великодржавним патронатом најсигурнији је начин очувања идеје велике Србије. ‘Споменици’ такве политике званичног Београда су геноцид, етничко чишћење и масовни ратни и злочини против хуманости почињени у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову“.

Изворни дух Дрездена распомамио се поводом масовних протеста православних верника и народа у Црној Гори који се не слажу са успостављањем правног основа за подржављење, односно имовинско отуђење и отимање цркава и манастира који вековима припадају Српској православној цркви, и то у држави коју је темељно, у истинској „симфонији“ са световном политиком, Црква и створила.

Какве везе има с тим „званични Београд“, некакав „великодржавни патронат“ и фамозна „идеја велике Србије“? А да не говоримо колико је ван памети, и непоштено, „гарнирати“ овакав апсурдни памфлет флоскулама о „геноциду, етничком чишћењу и масовним ратним злочинима“!

Тихе литије са крстовима и иконама, као јединим симболима, представљају се као потенцијално геноцидне злочиначке фаланге. O tempora, o mores! Али, оставимо моралну страну ове тужне приче савести оних који су имали храбрости да потпишу такав „Апел“.

Није се чудити неким хронично „дрезденски“ инфицираним потписницима који су, на функцијама које су обнашали и на јавним пословима којима су се бавили, битно допринели смрти Југославије, а сада су, иако у већ поодмаклим годинама, са комсомолским полетом похитали да ставе свој потпис под овај злоћудни текст.

Не изненађује ни интересно укључивање појединих припадника оних несрпских народа које је „угњетавала версајска Југославија“, а који још увек преко српских леђа настоје да са њом коначно сведу рачуне. Има ту и осведочено острашћених заробљеника антисрпске хистерије, фрустрираних лучоноша некаквог накарадног анационалног мондијализма и глобализма, којима пролази време…

Није пријатно, и донекле је изненађујуће, међутим, видети и потписе појединих интелектуалаца који би, као историчари и политиколози, морали стручно знати да је највећи део онога чему потписом дају веродостојност једноставно нетачан или, бар, крајње проблематичан. Отприлике као она комотна Клинтонова (и не само његова) тврдња да су Срби, тј. Гаврило Принцип главни кривци за Први светски рат, а да је влада Краљевине Србије била његов непосредни налогодавац.

У последње време три пута су неки поводи, као лакмусов папир, на простору бивше Југославије изазвали „дрезденску“ грозницу и реакцију, и то је оно што је веома забрињавајуће у погледу будућности народа којима је судбински задато да живе заједно или, бар, мирно и цивилизовано једни поред других.

Додела Нобелове награде Петеру Хандкеу, збивања у Црној Гори и, пре дан-два, обележавање Дана Република Српске у Бањалуци. Различити догађаји, али реаговања у складу са истом, антисрпском матрицом, и несуздржаном мржњом. Опет неизоставно, а и неодговорно и опасно, обилато помињање злочина, геноцида, великосрпства… Како уопште живети као држављанин бошњачке националности у „геноцидној творевини“?

Разумљиво је постојање политичких разлика и неподударних националних интереса на простору бивше Југославије, односно начина на који их некадашњи Југословени и њихове политичке елите сагледавају, али чему толико заслепљене мржње и неспремности да се прихвати да и други имају право на своје виђење ствари?

Потписник ових редова имао је почетком деведесетих година прилику да у Салцбургу разговара са Звонимиром Шепаровићем, тадашњим ректором Загребачког свеучилишта и блиским Туђмановим сарадником, у чије се хрватско родољубље и домољубље свакако не може сумњати. Била су то тешка времена. Готово ни у чему се нисмо могли сложити, али је хрватски колега смогао снаге да као сасвим логично, природно и, што је најважније, легитимно прихвати да „ви у Србији то све јамачно видите другачије“, како се изразио. Колико ли смо само далеко од тог минимума, доњег прага толеранције?!

У складу са дијалогиком Мартина Бубера, постојимо „ја“ и „ти“, а у простору између нас настаје наш свет. Какав свет може настати, и какав живот, ако се тај простор насушне дијалошке интеракције немилице засипа и трује непријатељством и мржњом? То је велики и прави проблем, а не ово или оно неодмерено и непримерено реаговање на поједине поводе и очигледна неспособност оних којима је у овом тренутку поверена народна судбина да изађу из зачараног круга „дрезденске“ догме.

Ако се овако настави, сигурно неће бити среће, без обзира на то колико неко мисли да је у свему апсолутно у праву. Апсолутна искључивост и стално произвођење мржње осујећује досезање и оних животних мета и политичких циљева који би, да је бар мало добре воље, можда могли бити остварљиви.

Сред садашњих невеселих прилика, признајем, носталгично прелиставам књигу Рајка Петрова Нога Запиши и напиши ( Београд, 2011). У њој овај велики песник, кога потписници „Апела“ и сличних „дрезденских“ урадака вероватно сматрају српским националистом, топло пише о својој браћи по перу из бивше државе, међу којима их је и неколико из муслиманске средине.

У сећању на Скендера Куленовића, помиње тако и њихов заједнички боравак у Крушевцу, на свечаности поводом 600. годишњице Косовске битке: “ Од свега што се тамо збивало мени је заувек у уву остао глас Скендера Куленовића док је крај Његошеве бисте говорио „Стојанку“… То није глас ни лелек, већ нека библијска ломљава, тутањ и земљотрес, од чега се костреше власи и нагони суза“.

Из садашње перспективе, надреалан призор! Муслиман Куленовић, на свечаности поводом шест векова од Косовског боја, поред статуе великог владике који се данас, у Црној Гори ослобођеној од српске окупације, вероватно у гробу преврће, изговара стихове своје чувене песме посвећене болу непреболном једне српске мајке, јер тада је то била свака босанска мајка, док се данас само српским мајкама не признаје да су у последњем рату оплакивале синове.

Можете ли замислити Скендера Куленовића како потписује „Апел за осуду угрожавања мира у Црној Гори и региону од стране Београда“?

Није свакако случајно баш овај часни човек 1949. године спевао „Збор дервиша“, сатиричну поему против Резолуције Информбироа, с маштовитим илустрацијама Зуке Џумхура, а на наговарања да одустане од подршке аутору једне, од стране „другова“ забрањене и уништене антологије реско одговорио: „Што сам рекао, рекао сам“.

Своју белешку о Скендеру Ного је речито насловио „Бег је бег“. Куд се дедоше такви бегови? Бег овде значи Човек. Јер, и Џафер Куленовић беше од истога рода. Он би се данас, по свој прилици, боље сналазио… Од Дрездена је прошао читав век, а од Скендеровог одласка у вечност мање од половине тога времена. Мора ли зло баш увек бити дуговечније и делотворније од добра, а мржња од љубави?

 

Аутор Дарко Танасковић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор sveosrpskoj.com, 12. јануар 2020.

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

АKТУЕЛНО: Томислав Kресовић и Драган Пилиповић – Мигранти су велика претња за Србију! (видео)

5 (2) Гости емисије „Актуелно“ били су стручњак за геополитичке односе Драган Пилиповић и публициста …

ДОK БУKТИ KОРОНА: Полиција у Обреновцу хапси због Фејсбук статуса против миграната!?

5 (7) Јурњава по интернету због Фејсбук статуса. Мушкарац Н. K. ухапшен је у Обреновцу …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *