Давање легитимитета Вучићу: Да ли је опозиција у Србији постала опозиција народу?

Давање легитимитета Вучићу: Да ли је опозиција у Србији постала опозиција народу?

Држава је опљачкана и растурена, а народ је препуштен на милост и немилост ментално поремећеном диктатору. Америка и Европска унија нежно критикују и снажно подржавају режим Српске напредне странке. Русија и Кина посматрају Србију само као средство за остварење својих политичких и пословних интереса. Никога не занима пљачка јавних ресурса и приватне имовине, тиранија, гушење демократије, медија, људских права… Нажалост, то више не занима ни српске опозиционе странке, које су пристале да учествују у изборном водвиљу, који режира Александар Вучић. Одлуком да дају легитимитет диктаторовом следећем мандату, опозиционе странке су постале опозиција народу, не режиму. Зашто су лидери опозиције изневерили грађане и какве ће то последице изазвати, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

И крив и дужан, Александар Вучић је повећао шансе да боравак на власти продужи на још четири-пет година. Као и у неколико претходних случајева, кад му је било тешко, у помоћ су му притекли лидери опозиционих странака.

Пре две године су угасили грађанске протесте, а у две прилике – кад је дрхтао од страха у опкољеној згради РТС-а и потом у згради Председништва – повукли су опсаду пре него што се шлогирао у наступу хистерије. Кад је Вучић, у јулу 2020, просуо крв грађана по београдским улицама, опозиционари нису реаговали, не на прави начин. Од њихових саопштења у којима су тражили одговорност полицијских и мафијашких батинаша нико није имао корист.

Прошле године су га разгаћили бојкотом, целом свету су показали његову срамоту, коју сад, као смоквиним листом, покривају пристанком да учествују у изборној представи, планираној за почетак априла следеће године. „Права опозиција“ није знала да материјализује успех бојкота. Уместо од народа, од својих гласача, тражила је подршку европских преговарача и дипломата из четири амбасаде. Опозиционари су странцима нудили доказе тираније. Вучић им је понудио много више – 18 рудника за Рио Тинто, субвенције за лажне инвеститоре, масну апанажу и све могуће политичке уступке, од Косова до Републике Српске. Суочени с поражавајућим резултатима преговора, лидери опозиције су одустали од борбе за заштиту државе и народа, пречи су им лични и страначки интереси.

– Ко ће изаћи на изборе? Па, сви! Видећете, сви ће, као беле лале, да изађу на изборе – славодобитно, с подругљивим осмехом, због кога је још у основној школи добио надимак „Хуља“, Александар Вучић је рекао истину.

Све опозиционе странке изаћи ће на изборе. Та одлука нема везе с политиком, него с трговином у којој ће сви актери .

Вучић ће добити једино што му треба – страначки шарениш у Скупштини, декор за диктатуру, баш као што воле лицемери из западњачких амбасада. Иза демократске димне завесе наставиће да уништава државу и злоставља грађане.

Опозиција ће добити педесетак посланичких мандата и место на буџетским јаслама. Младим странкама, углавном дериватима Демократске странке, и понеком грађанском покрету, који успе да прескочи цензус од три одсто, то ће омогућити да преживе и да се позиционирају на политичкој сцени.

Већина лидера опозиционих странака и не крије лукративне мотиве, они су реални и оправдани. Вучић је заплашио све тајкуне и тајкунчиће који би, у нормалним околностима, могли и хтели да новчано подрже опозицију. Политика је скуп бизнис, не може без великих инвестиција. Ако је за финансирање редовних активности једног општинског одбора потребно хиљаду евра, то значи да би странка, која жели да покрије целу Србију, морала да издвоји око 120.000 евра месечно, односно 1,5 милион евра годишње. То не могу да поднесу ни странке Драгана Ђиласа и Вука Јеремића, а камоли остале. Без новца нема ни инфраструктуре, акција, видљивости, па ни гласача. Улазак у Скупштину доноси новац из буџета, који ће помоћи странкама да опстану на политичкој сцени.

Неки опозициони ту пословну стратегију маскирају политичким паролама. Ђилас билдује оптимизам, најављује победу опозиције на београдским изборима, па и солидне шансе на председничким. Као машински инжењер, лидер Странке слободе и правде воли да се бави математиком, зато цитира резултате истраживања, који показују да у Београду подједнак број гласача имају СНС и опозиција. По тој рачуници, уколико би на изборе изашло 900.000 бирача, сигурно би победила опозиција.

Губитак власти у главном граду изазвао би урушавње напредњачке злочиначке пирамиде у целој Србији. Тај процес би био убрзан, а можда би се решио експресно, већ у априлу, ако би заједнички опозициони кандидат успео да уђе у други круг председничких избора. У референдумској атмосфери, у којој би се гласало „за“ и „против“ Вучића, диктатору не би помогла ни сва расположива политичка, финансијска, логистичка, мафијашка и медијска подршка.

Уместо у математику, Вук Јеремић се узда у физику. Народна странка је недавно освојила 13 одсто гласова на локалним изборима у Неготину. У уобичајеној напредњачкој изборној атмосфери, гласачи су подмићивани и изложени притисцима, уценама, претњама и осталим облицима капиларног терора. Функционери и активисти Народне странке су претрпели тортуру криминалаца у цивилу и у униформама. Полиција је ухапсила 11 опозиционих чланова бирачких одбора. Под разним изговорима, одводили су их с бирачких места како би омогућили да се манипулише с гласачким листићима. Прљав посао је добро обављен, међу неважећим листићима највише је оних на којима је била заокружена листа Народне странке.

– Морамо бити спремни да на следећим изборима и физички бранимо изборну вољу бирача, да се физички супротставимо напредњацима – каже Вук Јеремић, који је, одлуком да НС учествује на локалним изборима у Неготину, погазио „Споразум с народом“, који је потписао пре две године, кад се обавезао да ће бојкотовати све изборе уколико се не промене изборни услови.

На потребу за жешћим отпором указују и појединци из Демократске странке.

– Опозицији је неопходно убрзано оспособљавање за тотални рат за ослобођење Србије. Он подразумева не само класичну политичку борбу, већ и трку у наоружању. Видели смо којим арсеналом режим располаже за одбрану својих позиција. Да ли смо спремни? Од нас зависи – тврди др Александар Дикић, члан Главног одбора ДС-а, који је предлагао да се бојкотују и избори који ће бити одржани у априлу следеће године.

Предизборна комедија с елементима хорора употпуњена је агресивним статистима с оба опозициона идеолошка пола. Покрет Двери није оклевао, први је донео одлуку о наступу на свим изборима. Бошко Обрадовић, председнички кандидат у најави, објаснио је да више неће дозволити да га, преговорима о изборним условима и киселим вином, замајава Вучић, баш као ни Ђилас расправама о опозиционим предизборним савезима. Не желећи да губи време на замајавање, како каже, с њима двојицом, Обрадовић се концентрисао на сарадњу с др Јованом Стојковић из покрета „Живим за Србију“ и сличним организацијама, попут „Балтернативе“, „Народних патрола“, „Антиглобалиста“… Обрадовић је некад био перспективан политичар, солидног формата, који је у међувремену испресавијан и прилагођен џепном издању.

Попут Обрадовића, који с озбиљним изразом лица изговара: „Ја сам најбољи председнички кандидат“, весели Добрица Веселиновић из Грађанске иницијативе Не давимо Београд каже: „Могу себе да замислим као градоначелника Београда“. Веселиновић има 40 година и нула дана радног стажа. Радну каријеру су му обележиле функције координатора пројекта „Нећу кесу, хоћу цегер“ и „Бахато паркирам“. Био је и асистент координатора у удружењу „Југоисток 21“ и координатор пројекта „Буреау Савамала“. Најближе неком радном месту био је у време студија, као програмски уредник Радија БУ. Весели Добрица празнину у биографији намерава да, у петој деценији живота, попуни функцијом у власти, па макар она била и локалног нивоа, градоначелничког.

Обрадовић и Веселиновић нису битни. Како год прошли на изборима, они ће наставити да паразитирају на политичкој сцени. За Србију, а и њих лично, много је важније како ће Ђилас и Јеремић оправдавати одлуку да изађу на изборе и дају легитимитет Вучићевој диктатури. „Потребан нам је новац за финансирање странке“, није довољан алиби. Не за нормалне грађане, чије интересе би они требало да штите.

Народ је опљачкан и понижен. Сиротиња, познато је, не мари за демократију, за политику. Уместо идеологије, тражи хлеба. Већина радника добија плате од око 300 евра, а већина пензија није ни толика. Ко балансира на ивици егзистенције не може да подржава власт, али нема разумевања на игре на опозиционој сцени.

Гладан човек тражи конкретна решења, не мари за приче о једној, две или три колоне, кукању због медијског мрака или потреби да се замене спорни чланови РЕМ-а. Гладан човек неће имати никакву корист од тога што ће педесетак опозиционара добити посланичке мандате.

Док му глава трне од нервозе због беспарице, рада у робовласничким условима, стрепи од јавних извршитеља и дилеме да ли да деци купи ужину или себи лекове, нико нормалан не може да види било шта корисно у томе што ће се, рецимо, у Скупштини свађати Ђилас и Бакарец, Јеремић и Ристичевић или Ристичевић сам са собом.

Уосталом, кад Вучић освоји нови петогодишњи председнички, а СНС четворогодишњи мандат, неће бити битно колико посланика има опозиција, колико новца добија из буџета и колико је заступљена у медијима. Србија нема времена за чекање. До следећих избора, до 2025, емигрираће још 300.000 младих и образованих, радно способних људи. Ко остане, услед недостатка способности и храбрости да крене трбухом за крухом, мораће да пристане на службу напредњачким окупаторима или да се повуче у самоизолацију, у тоталну апатију.

Ђилас, Јеремић и Лутовац, као и сви врапци на грани, знају да је то тако. Одлуком да учествују на изборима, они ће, можда, привремено спасити своје странке. Добиће новац из буџета, којим Вучић располаже као да је његов. Пристанком да легализују диктатуру постаће саучесници у злочину над народом. Томе се највише радује Вучић. Политичким, правосудним, медијским и финансијским притиском принудио је противнике да подвију реп и да из конфронтације пређу у кохабитацију, а неки у колаборацију.

Тешко је проценити зашто су лидери „праве опозиције“ пристали на ту игру. Ђилас и Јеремић су критиковани и од стране Вучићевих политичких противника, независних интелектуалаца и слободних медија, па и на страницама нашег Магазина. И критика аутора овог текста често је занемаривала разлику у очекивањима и њиховим реалним могућностима. С проценом да опозиционари, који се боре против агресивног ментално поремећеног диктатора, немају право на слабост, страх, сујету и сличне мане, истицали смо очекивање да покрену акције које могу да доведу до ослобођења Србије.

Реалност је демантовала те процене. Није за утеху, а није ни алиби који може да их ослободи одговорности за неуспехе, али треба признати да су очекивања била превелика. Ђилас и Јеремић, док нису формирали своје партије, никад нису провели ни дан у опозицији. У политику су ушли кроз Демократску странку, кад је она била на власти. Ђилас има кратак и, по резултатима, занемарљив министарски стаж, али и много значајнији период на месту градоначелника Београда. Јеремић је на политичку сцену закорачио као саветник председника државе, а потом и као министар спољних послова. С тим искуством нису дорасли Вучићу, који и данас, иако је апсолутни господар живота и смрти, води жестоку опозициону политику.

Вучић је украо све што је стигао, па је опозицији украо и њен начин борбе. Узалуд опозиционари указују на режимске криминалне и корупционашке афере кад се Вучић гласачима представља као одлучни борац против мафије. Део јавности, хипнотисан Пинком и осталим режимским мултимедијалним тровачницама, не мари за чињеницу да Вучићев рат против мафије није ништа друго до бракоразводна парница. Такође, опозиционарима је мала вајда од обећања да ће обновити привреду и подићи Србију.

Преко своје фабрике лажи Вучић свакодневно шири илузију да он то већ ради. Отвара фабрике и сече врпце на деоницама путева, али не каже да је стране инвеститоре подмитио новцем отетим од грађана Србије и да ауто-путеве и болнице плаћа кредитима, које ће отплаћивати неколико следећих генерација.

Вучићева медијска машинерија уништава све противнике, свакога ко му засмета. Зна се како су прошли Оливер Ивановић, Владимир Цвијан и многе друге жртве. После убиства, кад је с Ивановићем сахрањена и потецијална опасност да угрози Вучићеве позиције на северу Косова и Метохије, напредњачки лицемери су пролили литре крокодилских суза. То данас раде наричући над судбином полицијског инспектора Дејана Јовића. Док је – жив, здрав, непоткупљив и неустрашив – прогонио припаднике криминалног ганга Вељка Беливука, Јовић је био изложен сатанизацији кроз Вучићеве медије. Да би заштитио своју мафијашку пешадију, Вучић је управљао медијском кампањом против Јовића, а мете је цртао и уредницима и новинарима Магазина Таблоид. У студију Телевизије Хепи, у којој су изнете најтеже оптужбе против нас, јер „бранимо полицајца огрезлог у криминалу“, данас Миломир Марић угошћава Вукосава Јовића, оца полицијског инспектора, који је напрасно умро у присуству власти, наводно од корона вируса. Марић, морбидним заменама теза, покушава да Вучића, себе и остале учеснике у хајци на покојног полицајца аболира од одговорности.

– Оптужују ме за Ивановића, Цвијана и друге несрећнике… Нека оптужују, мени је савест чиста – каже Александар Вучић, чија савест представља нешто најпрљавије у савременој историји Србије.

Опозиција није нашла начина да спречи или бар амортизује последице тих пропагандних лажи и превара. Напротив, сад пристаје да учествује у њима. Скептици тврде да Ђилас и Јеремић то раде у договору с Вучићем, у заједничком интересу, који се заснива на томе да он добије још неколико година владавине, а они посланичке мандате и апанажу из буџета.

Поједини аналитичари из опозиционог корпуса често указују на паралеле из времена власти Слободана Милошевића и овог што данас Србија трпи. Заиста, има много сличности. За ову тему битно је указати на сличну врсту односа диктатора и лидера опозиције.

Актуелни владар предводи стравичну кампању против водећих политичких противника Ђиласа и Јеремића. Вучић је на њихов рачун изговорио најтеже оптужбе и најпрљавије увреде. Ипак, у српској политичкој пракси то не значи ништа. Искуство нас подсећа на бројне примере из прошлости. Слободан Милошевић је прогонио Зорана Ђинђића. Управо у време док му је, у монтираном судском поступку, припремао смештај у затвору, Милошевић се тајно састајао са Ђинђићем и нудио му улазак у власт. Ђинђић је место премијера одбио под притиском страних ментора. Брачни пар Милошевић-Марковић је још жешћи и пикантнији сукоб имао с брачним паром Драшковић.

– Даница Драшковић је из неугледне четничке породице, фрустрирана социјалним миљеом из кога је дошла да живи у велики град, са хистеричном ратоборношћу инфериорних људи, а нарочито нереализованих жена, са навикама полудивљих сточара и друмских разбојника који сачекују путнике иза кривине и отимају им пртљаг и децу – писала је Мира Марковић у свом дневнику у магазину Дуга.

– Славујкино писање може је само направити смешном у видљивој жељи да омаловажи моју породицу, не би ли ме приближила себи, жени без икакве породице, ни угледне, ни неугледне, тикви без корена, жени рођеној у шуми, у земуници села Брежан, с оне стране Мораве, ванбрачном плоду из разузданог партизанског тренутка шумских оргијања. По писаној историји њене партије, родила ју је жена стрељана после издаје својих партијских другова, а као ћерку, по задатку, признао ју је један партизан, иако постоји сумња у његово очинство, због чега, ваљда, Славујка са њим није говорила скоро читав живот, нити је отишла на његову сахрану када је умро – одговорила је Даница Драшковић.

Размењене менталне излучевине о полудивљем сточарском пореклу и плодовима шумских оргијања није су им сметале да праве политичке пактове, кад је требало да се овери договор о подршци СПС-а да СПО преузме власт у Београду. Вук и Дана су занемарили успомене на пребијање и хапшење, које су им организовали Слоба и Мира. Политика је бизнис, нема места за емоције, а нарочито не за емпатију према опљачканом, гладном и пониженом народу.

Но, кад се већ извлаче паралеле између два периода диктатуре, вреди истаћи и оне које могу да забрину владаре и охрабре нормалне људе. У јесен 1996. године, Срећко Михајловић је објавио резултате истраживања, који су показивали да у Србији владају апатија и страх, да грађани, већином, не желе да се супротставе диктатури. Није прошло месец дана, покренути су протести широм Србије због крађе гласова на локалним изборима. И пре опозиције, студентске и грађанске протесте подржали су бројни универзитетски професори, независни интелектуалци, па чак и утицајни појединци из врха правосуђа, попут Драгољуба Јанковића, тадашњег председника Првог општинског суда у Београду. Истражни судија тог суда Радомир Миликић поднео је кривичну пријаву против председника београдске Градске изборне комисије Радомира Лазаревића.

– Нисам спавао три дана пре него што сам поднео пријаву. Размишљао сам да ли је у реду да се ја, као судија, експонирам на овај начин. Опет, гледајући ову децу на улици, читајући шта све пише о суду, одлучио сам се на овај корак. Сви су ми саветовали да се не упуштам у то, да није време, да немам политичког слуха. А ја сматрам да они немају слуха – објаснио је Миликић.

И данас, сигурно, и у власти и у опозицији постоје људи који не могу равнодушно да гледају децу која одлазе из Србије, исто као и ону која остају овде, да код страних инвеститора, у пеленама, раде за 300 евра, или да се за сендвич и две црвене продају напредњачким криминалцима. Апатија и страх, какви су приказани у Михајловићевом истраживању од пре четврт века, присутни су и сада. Међутим, баш као и тада, енергија је неуништива, лако може да букне и спали све лажи политиканата из власти и опозиције.

То ће се десити пре или касније. Нажалост, лидери „праве опозиције“ пропустили су прилику да каналишу незадовољство грађана и ослободе Србију. Изласком на изборе дали су шансу диктатору да доврши посао и затре државу и народ.

Власт Александра Вучића нанела је трајну и несагледиву штету Србији. Вучић, чланови његове породице, кумови и саучесници у заједничком напредњачком злочиначком подухвату очерупали су буџет, отели су јавне ресурсе и формирали касту новобогаташа. Напредњачки картел је организовао међународне канале за производњу и шверц наркотика и оружја, као и системе за прање новца стеченог криминалом.

Група најбогатијих политиканата у Европи влада најсиромашнијим народом. Пензионери су осуђени на срамну беду, радници су постали робови домаћих и страних тајкуна, нормални грађани су изложени тортури напредњачких батинаша… Све то знају лидери „праве опозиције“ и опет желе да учествују на изборима.

Препуштен на милост и немилост диктатору, обичан свет је принуђен да трпи докле може. Засад, наде у промене усмерене су према томе да америчке службе коначно оборе и ухапсе Вучића због шверца дроге и оружја и других најтежих кривичних дела, или да се психопата сам обеси или шлогира. Иако нису искључене, такве опције нису добре по Србију. После свег зла које је изазвао и раширио, Александар Вучић заслужује само то да буде приведен правди, па да, после поштеног судског поступка, одслужи доживотну робију.

У складу са старом девизом „после фашизма нема кајања“, одговорност за сарадњу с окупатором морају да сносе и лидери свих странака које ће, пристанком на изборе, постати опозиција народу, а не Вучићу.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

ОВО ЈЕ ПЛАН: Вучић свесно уништава енергетски систем и све препушта странцима!

ОВО ЈЕ ПЛАН: Вучић свесно уништава енергетски систем и све препушта странцима!

Сви знамо за ону народну мудрост о томе да крчаг иде на воду док се …

Вучићу, средили смо ти најквалитетнију ВРЕНГИЈУ за тај лустер да са речи пређеш на дела! (видео)

Вучићу, средили смо ти најквалитетнију ВРЕНГИЈУ за тај лустер да са речи пређеш на дела! (видео)

Како смо дошли до тога да ОВО буде председник Србије? Александар Вучић је дао још …

Један коментар

  1. Potpisujem tekst od prvog do zadnjeg slova. Bravo!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *