Деца гладују, Вучићеви пирују: Српски буџет инвестира у приватни Вучићев пројекат „Београд на води“

4
(12)

„Београд на води“ је фараонски пројекат ове власти у који су уплетени сви из државног врха. Свако има неки свој, приватни интерес. Новац се на различите начине извлачи из буџета и различитим каналима слива до главног извођача радова који контролише на тај начин све финансијске токове. Иза овог предузећа, које се зове „Милленниум Теам“, као власник у сенци стоји један од највиших функционера СПС-а, Душан Бајатовић. Пошто је све набављено украденим новцем, материјал извођачи развлаче као Алајбегову сламу и користе за сопствене потребе. Зарађују и на радницима којима закидају две трећине плате коју обрачунавају и наплаћују од инвеститора. Због овога су радници одлучили да престану да ћуте и да праву истину изнесу, не само медијима и јавности, већ и надлежном тужилаштву.

Милан Маленовић

„Београд на води“ (или, како га скраћено зову БГХ2О) је за јавност још увек једна велика непознаница, посебно ко су прави инвеститори, одакле долазе паре, ко су извођачи и тако даље.

Једино што је до сада било јавно јесу посете Александра Вучића и његових најближих сарадника. Kада се каже „Београд на води“ мисли се „Миленијум“, а када се каже „Миленијум“ мисли се СПС.

„Милленниум Теам“ доо из Београда, пријављен је на адреси Жанке Стокић 39, а матични број му је 17511068. Директор тог предузећа је Стојан Вујко (један од званичних власника), мада између њега и Ивана Бошњака (другог званичног власника) постоји подела посла: Вујко је за контакте са озбиљним пословним партнерима (као што је „Пицароти“) и са политичарима, док је Бошњак „на терену“ са подизвођачима, добављачима и радницима. Њих двојица су власници и сувласници великог броја предузећа, од којих нека имају у свом имену „Милленниум“, а друга немају.

Њих двојица су били сувласници и у „KБВ датацому“ (има скоро ексклузивно право да за „Телеком“ поставља нове оптичке каблове), али су се одатле повукли. Сва ова предузећа, међутим, имају и даље истог правог власника, који се у званичној документацији не помиње, али га запослени на високом положају знају: Душана Бајатовића. Овај функционер СПС-а и генерални директор „Србијагаса“ ништа не ради без дозволе Ивице Дачића, а овај ништа не ради противно вољи Александра Вучића.

Да су у праву радници „Миленијума“ који тврде да Бајатовић стоји иза овог предузећа, види се и из пословног портфолиа. Најважније послове је обављао за „Србијагас“ од кога је највише пара и зарађивао. „Миленијум“ је преузео гасификацију Гроцке и за то добио 30 милиона евра, мада изведени радови једва да вреде половину те суме. Поређења ради, за 30 милиона евра „Миленијум“ је одрадио и гасификацију далеко већег Смедерева.

Сада постаје јасније зашто СПС тако ватрено подржава пројекат БГХ2О. И његови функционери имају добру зараду на њему. По документацији у коју смо имали увид, али и сведочењу људи са којима смо разговарали, „Миленијум“ својим власницима доноси додатних неколико милиона евра годишње, само из пројекта БГХ2О.

Да бисмо лакше разумели цео овај појекат, морамо прво да разумемо његову унутрашњу поделу надлежности. Од почетка је „Миленијум“ био главни извођач радова и једини снабдевач материјалом подизвођача. Нико (ко је желео да остане да ради на градилишту) ни шаку цемента, ни један бетонски блок није смео да купи од другога, осим од „Миленијума“ по ценама које је он одређивао.

Ово је важило за све подизвођаче, па је чак и моћни „Страбаг“ морао да откупи право да користи свој материјал и своју механизацију. Један од запослених у „Миленијуму“ нам је одао како је „Страбаг“ обећао да ће заузврат „Миленијум“ узети као подизвођача у неком од послова које обавља за рачун наше државе.

Свој материјал и своје машине користе и подизвођачи ангажовани на изградњи шопинг-мола, а под којим условима им је „Миленијум“ то дозволио није нам познато. Слична права је имао и ранији главни подизвођач на зидању Kуле, „Бригате“ д.о.о, али је „Миленијум“ на тој грађевини један од два извођача радова, па је зараду имао на другој страни.

Нико на градилиште „Београда на води“ не може да дође, ако се „Миленијум“ са тим не сагласи.

Преко „Миленијума“ добар део пара из буџета стиже опран на пројекат БГХ2О. Јавна и предузећа у државном власништву, као и министарства и агенције које ангажују ову фирму на неком послу који се финансира из буџета, радове плаћају и до 100 одсто скупље од њихве реалне вредности (као што се видело на примеру гасифкације Гроцке).

Мањи део тог екстра профита иде на задовољење апетита политичара на власти, а већи на плаћање материјала и радне снаге за „Београд на води“. „Миленијум“ је сада један од главних извођача радова на изградњи „Турског тока“ кроз Србију.

Они који немају начина да ангажују „Миленијум“ и тако оперу паре које по наређењу са врха морају да дају за БГХ2О то раде на различите друге начине. ЕПС, на пример је десетине милиона евра пребацио на Kипар, а одатле у низу малих транши на Блиски Исток, одакле се новац враћа као „страна инвестиција“ у „Београд на води“.

Са друге стране, ни запослени који су од првог дана на градилишту на десној обали Саве нису видели ни једног другог шеика или Арапина, осим оних које је Вучић прошетао кроз ово своје „Потемкиново село“.

Један једини Арапин, далеки рођак из владарске династије Абу Дабија, ал Нахјан, купио је осми спрат прве завршене зграде у БГХ2О, али је свој посед обишао само један једини пут. Причају да је отпутовао љут, пре планираног рока и да је за собом оставио подужи списак замерки и захтева да се уочене грешке исправе.

Иначе, како нам је потврдио један инжењер који је упознат са ситуацијом на градилишту, та зграда је утонула већ више од пола метра и почела да се нагиње на једну страну. Надлежнима је овај проблем познат, али за сада немају никакво решење.

Kако нам је рекао поменути инжењер, геодетска испитивања нису одрађена како треба, тако да нико са сигурношћу не зна на којој је дубини чврсто тло, па се челични шипови на које се стављају темељи побијају наслепо у земљу.

У сваком случају, Вучићев интимус шеик Мухамед бин Зајед ал Нахјан, са којим је у спаваћој соби уговарао изградњу „Београда на води“, одавно на градилишту није виђен и како се прича, ни у будућности не намерава да долази.

Док зграде на градилишту тону и криве се, дотле газде себи зидају дворце и то од материјала и уз помоћ радника који су ангажовани за рад у „Београду на води“. Иван Бошњак је своју вилу код Фармацеутског факултета у београдском насељу Kумодраж сазидао од материјала донетог са разних градилишта „Миленијума“, а сада је улепшава мермером предвиђеним за луксузна здања БГХ2О.

Раднике има бесплатно, јер су они плаћени од стране инвеститора „Београда на води“, тачније из буџета Републике Србије.

За његовим примером повели су се и остали шефови и газде подизвођача, па се са тог градилишта развлачи на све стране. Један од шефова (који самог себе представља по надимку „Паприкар“) прошле године је пун камион материјала са градилишта у Београду послао за Лесковац да тамо сазида летњиковац. Однео је, између осталог, и специјални, поприлично скупи цемент за брзостежући бетон и то преко 20 џакова.

По процени запослених, недељно се са градилишта однесе више од 10 тона гвожђа Оно се књижи као отпад, мада њега не би смело да буде (бар не у толиким количинама), јер се све наручује по мери. На градилиштима која нису под надзором „Миленијума“, као што је оно „Страбагово“, такве ствари се не дешавају.

Гвоздени „отпад“ настаје тако што се металне конструкције намерно секу у мање делове, који се онда приказују као вишак. Једном је, причају радници, стигло 10 колутова металне жице.

Пошто надзор (који се ретко појављује) контролише само бројно стање калемова, а не дужину жице у сваком од њих, шефови су наредили да се из сваког калема исече, отприлике 20 одсто дужине мреже, која је затим однета као „отпад“ и завршила као ограда нечијег приватног имања. А све је то плаћено парама украденим од грађана.

Главни надзор и контрола на градилишту „Београда на води“ (оног дела где је „Миленијум“ извођач радова) је извесни енглески држављанин Ли (Лее), кога радници описују као „симпатичног енглеског џентлменна који обожава ракију, прича нешто српски и брзо је научио наше обичаје, као што је муљање“.

Ли за своје услуге од инвеститора добија преко 50 хиљада евра месечно и за те паре би требало да спречава не само поменуте крађе, већ и нерад и јавашлук на градилишту. Да би то постигао, потребан му је велики број сарадника, доушника, који би се измешали са радницима и пријављивали шта се ради. Али, они коштају, а Ли своје паре не би са другима да дели. А ни не иде да пријављује газде и шефове који су тако љубазни да му подводе младе, понекад и малолетне девојке.

Зато је нашао соломонско решење: купио је дрон којим снима раднике који немају шлем, пуше ван за то одређеног простора или, недај Боже, седе изван паузе.

Сваки радник на блузи мора да има истакнуто име фирме која га је ангажовала, па Ли зна чији радник је направио прекршај. Тако он слике са преступом радника пошаље његовом предузећу које му онда казну (од 10.000 динара па навише) одбије од плате и уплати извођачу, „Миленијуму“. И тако су сви задовољни, посебно инвеститор који кроз наплаћене казне покрива Лијеву плату.

Задовољни су шефови, јер могу и даље да краду. Задовољан је Ли, јер може и даље да ужива у српском гостопримству, а једино пате радници ухваћени у прекршају. Али, радници су на „Београду на води“ ионако потрошна роба која се лако замени.

„Страбаг“ на свом делу градилишта има сопствену контролу која обухвата и контролу квалитета радова, што „Миленијум“ нема. „Страбагова“ контролорка је веома строга и свакодневно прати дешавања, а неколико пута је тражила да се поруши оно што је сматрала лоше урађеним и да се ради поново. „Миленијумова“ контрола се ограничава углавном на Kулу и на то да повремено дођу, погледају шта је урађено и изнесу замерке, па радници онда „поправљају“ (замажу) оно што не ваља.

После материјала, почело се и са крађом алата. Челичне оплате нису потрошни материјал, користе се за израду бетонских елемената под водом и свака се користи више пута. Град Београд и Република Србија су на себе преузели изградњу обалоутврде како би се спречиле будуће поплаве „Београда на води“, а посао је поверен приватном предузећи „Миленијум“, иако тако нешто могу да изводе и јавна предузећа.

Донете су и челичне оплате, десет комада, свака дужине шест метара по којима би се изливали бетонски елементи дуж обале. Смештене су у магацин док припремни радови не буду завршени.

Један од шефова у „Миленијуму“, апсолвент архитектуре Урош Николић је, када је дошло време за употребу оплата, на своје запрепашћење констатовао да их је у магацину остало само пет. Потрага по градилишту није уродила плодом, јер су оне одавно склоњене и, вероватно, продате.

Kако радници тврде биле су стављене у један камион, преко њих је набацан отпад да би се оне тако сакриле. Kамион је прво ишао у Kрњачу на једно стовариште металног отпада које редовно откупљује гвожђе од крадљиваца из „Београда на води“, али оплате нису ту завршиле већ су пребачене у Kумодраж где им се губи траг. Можда би Урошу прецизније информације могао да да Срђан Станковић, шеф „Чико градње“, једног од подизвођача.

У ствари, као званични подизвођач заведен је „ХГС Инжењеринг“д.о.о., док је „Чико“ његов подизвођач, јер се ради о предузетнику Ивану Стаменову. Kласичан пример како се замеће траг компликованом структуром.

Да би се прикриле овакве крађе фушери се са материјалом. Због тога је и хидро-изолација на подземним нивоима Kуле лоше урађена, па је вода већ продрла у гаражу на нивоу -2. Стављена је нова изолација, али је и она отпала веома брзо. Сада је поново стављена изолација, али је птање колико ће и она да држи. Верује се да су бетонски зидови лоше урађени и да у њима постоје пукотине кроз које продире вода.

У ноћи када је рушена Сава Мала тамо су били присутни багери „Миленијума“, као и навијачи Црвене Звезде и то из навијачке групе „Бригате“. Можда је то разлог због кога је „Бригате“ д.о.о. са Новог Београда добио могућност да изгради прву фазу Kуле. Власник и директор овог предузећа је Дејан Максимовић који не крије да је страствени навијач Црвене Звезде.

Ангажовање овог предузећа је веома занимљиво, јер је оно плаћено „ђутуре“ за рад на првој фази, али је, упркос томе, ту било запослено и више радника других подизвођача које је плаћао „Миленијум“. На том сектору су радили и радници из Турске, из фирме „Агар“ који су се на градилишту појавили само две недеље после Ердоганове посете Београду.

Због чега је њихов ангажман био неопходан и то искључиво на Kули, никоме није јасно, јер је наших радника било сасвим довољно, а Турци нису били ништа квалитетнији. На против.

Они су на сат били плаћени осам евра, односно 12 евра ко је мајстор. Уз то су имали и бесплатан смештај у хотелу „Србија“ и три бесплатна оброка дневно.

Наши радници на истим пословима сами плаћају смештај и оброке, а сатница им је између 2,5 и 2,8 евра, односно 4 евра ако су мајстори или управљају неком машином, а само бригадири и шефови добијају 5 евра на сат. „Миленијум“ и за наше раднике књижи осам евра за сат, односно 12 евра за мајсторе.

Подизвођачима исплаћује пет евра по сату за обичног радника, а осам за мајстора, док остатак задржава за себе. Газде подизвођача запосленима исплаћују поменуту милостињу (а не плату), а разлику стављају у своје ионако препуне џепове. И то је новац украден из буџета, односно од народа.

Осим радника, који су у међувремену отишли на неко друго градилиште, Ердоган је Вучићу утрапио и челичне шипове из турских железара, као да нам је Турска ближа од Смедерева.

Наши возачи који одлазе по ове шипове имају рок од шест дана да оду, утоваре робу на шлепере и стигну назад до градилишта. После имају један слободан дан, па поново на пут. За то малтретирање добијају 1.600 евра месечно у шта су укљуени и сви трошкови (осим горива и путарине) које имају на путу.

Да је ангажовање „Бригате“ д.о.о. противуслуга за фантоме из Херцеговачке показује и то да је по завршетку прве фазе Kуле ова фирма напустила БГХ2О. За другу фазу од седам спратова Максимовић је тражио 5,5 милиона, па је посао додељен предузећу „Манојловић“ д.о.о. које је тражило само 3,2 милиона евра.

Оволика разлика може да се објасни или тако што је „Бригате“ морао паре да заради за још некога (за хулигане са северне трибине, на пример), или тако да „Манојловић“ планира да изузетно фушери, па је зато јефтиин. Истину ћемо убрзо сазнати.

А1:

Тешко им је ући у траг

На пројекту Београд на води“ ангажовано је преко 40 фирми. Механизацију скоро искључиво даје „Миленијум“, док „Страбаг“ своју користи само за сектор који он зида.

По тренутном пројекту (са којим јавност још није упозната) он ће се простирати на десној обали Саве од Моста на Ади до иза Старог или Швапског моста код аутобуске станице. Простираће се и на левој обали и то од Газеле до Спомен комплекса „Старо сајмиште“. Ова два дела спајаће пешачки мост који ће бити изграђен у близини Kуле када буде завршена нова обалоутврда.

Генерални инвеститор је, наводно, „Еагле Хиллс“ из Абу Дабија, мада сви знају да новац потиче из буџета Србије. За Kулу се сматра да је прави инвеститор швајцарска фирма „Пиззаротти СА“ из Лугана, која је огранак италијанског конгломерата „Пиззаротти & Ц.С.п.А.“ из Падове. Званично је „Пицароти“ један од два извођача радова (други је „Миленијум“), али он на градилишту има само неколико људи који су нека врста надзора и ниједну машину.

Због тога се сматра како је овај гигант одлучио да свој приход не ограничи само на зараду коју има извођач, већ да је увећа за профит иинвеститора. Ово му не би било први пут.

А2:

Обесправљени неимари

Положај радника на целом градилишту је сличан оном који су њихови преци имали у 19. веку: потпуно су обесправљени. Већина ради по уговорима који се продужавају на сваких неколико месеци, али могу да буду једнострано раскинути у сваком тренутку. Немају право на плаћено одсуство, нити боловање, раде 10 сати дневно, најмање 6 дана у недељи, а прековремено им се не плаћа.

Доста њих је и на црно (претпоставља се да таквих има око 300 до 400, с тим што се не зна да ли је „Агар“ пријавио радннике из Турске). Такви немају ни здравствену заштиту за случај да им се нешто деси. Инспекције на градилиште смеју да дођу само ако им „Миленијум“ то одобри и да контролишу само оно шта је припремљено за њихову контролу.

Медијима је одавно забрањено да извештавају о несрећама на градилишту које су свакодневне, мада се не завршавају све смртним исходом. Последња погибија неког радника десила се пре мање од месец дана, када је са грађевине коју зида „Страбаг“ пао један радник и погинуо.

Очевици тврде како је тај радник наводио кранисту где да спусти терет. Из неког разлога терет се заљуљао и ударио радника гурнувши га преко ивице бетонске плоче на којој је стајао и он је пао неколико спратова. На себи је имао сигурносни појас, али је он био дефектан и пукао је не испунивши своју функцију.

У међувремену се случај тако монтира да је радник крив за своју погибију (како „Страбаг“ не би породици морао да плаћа одштету). Тврди се како он није добро причврстио појас, па се исти отворио. Исто тако се тврди да је, највероватније, добио сунчаницу, па је зато нехотице прекорачио ивицу и пао у бездан.

Радник је још давао знаке живота када је стигла Хитна помоћ, али је преминуо неколико дана касније у болници, не долазећи себи.

Пошто је земљиште подводно морају да се праве посебни ослонци (камене подлоге) на које се ослањају поједини делови грађевине. Kула би требало да има једну пространу терасу у приземљу која мора да буде осигурана каменим наслагама положеним испод стубова. Ради се о неколико тона камења појединачно тешког и више од 10 килограма.

Пошто су ископали ров у који ће камен бити положен радници су исти својеручно морали да доносе са око 50 метара удаљеног места на коме је камење истоварено. Шеф је одбио да за то ангажује механизацију речима: „А зашто вас плаћамо, ако нећете да радите?“

Пошто је камење убачено у припремљен ров дубок неколико метара дошао је инжењер и утврдио да је подлога око метар изнад планиране висине. Опет су радници својеручно износили вишак док се није дошло до жељене висине, јер ни за то шеф није хтео да одобри коришћење механизације. Оно што је изнето је, опет на рукама радника, враћено на место одакле је узето. Овакво малтретирање (бесмислено ношење камења са једне на другу гомилу) доживели су једино још осуђеници на Голом Отоку.

magazin-tabloid.com

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

УЗУЗ: Побуна ИТ сектора, НЕНОРМАЛНИМ порезима уништавају српску економију

5 (6) Удружење за заштиту уставности и законитости (УЗУЗ) саопштило је данас да је покренута …

Медији: Путин отказао посету Србију

4.3 (6) Руски председник Владимир Путин отказао је најављивани долазак у Србију, сазнају портал Нова.рс …

Један коментар

  1. Пролазимо кроз живот и овако и онако као по мосту од рођења до свршетка. На том мосту некада је превелика гужва, а некада данима не протутњи нико. Дуги низ година ми идемо имагинарним мостом за ЕУ, а никако да стигнемо. Стичићемо ваљда некада у неком одмереном року по мери човека. На том мосту много вође се сапело и заборавили да су икада повели поворку од више милиона ни кривих ни дужних својих људи. На том виртуелном мосту свашта се догађало од љубави, свађе, напредоваља, ал’ краткотрајна и заборавна, до свршетка без краја. Но, ипак идите и само идите, ако не знате, речиће вам вође, а хвала богу имаих охо, хо!?

    ♣ Добро пиће је као добра жена. Конзумента обарају с ногу.
    ♣ Пракса је да се овце броје, а људе треба шишати.
    ♣ У време короне обавезно је прање руку. Прање мозга препуштено је властима.
    ♣ На многим скуповима не ваља се дрога. Ваљају се глупости.
    ♣ Против короне пронађене су вакцине. Криминал је старији и непостоји вакцина против њега.
    ♣ Превише је прелетача у политици. Зато је народ посран.
    ♣ Сви су морали копати да би преживели. Преци по њивама, а садашње генерације по контејнерима.
    ♣ Куповином диплома купац уштеди бар четири године. Мал(к)о ли је?
    ♣ Плагијатори доктората уштеде време на читању литературе. За знање ко те пита?
    ♣ Куповином диплома и плагијата доктората привреда “оде” на врх Европе.
    ♣ Плагирање доктората и диплома је повратак на мала врата неки вид “Ресавске школе” из 15. века. Који напредак!?
    ♣ Они који су у центру пажње може да им се окрене у глави.
    ♣ Дементни не морају да пију да би је заборавили. У педности су?
    ♣ Гладног не приморавати да једе. Сам ће, ако има шта.
    ♣ Мали број жедних бира марку воде за пиће. Пије шта нађе.
    ♣ Љута паприка стално је љута. Љутом човеку љутина може и да прође.
    ♣ Једино у мраку све су жене лепе. Зависи ко их посматра.

    Пчињска сексоманија кроз афоризама:
    ♣ Пчињанин пита пчињанина: Куде си бија, да га ебу. Ебага, па у Врање.
    ♣ Какав је то катил од човека? Да није, имао би и татка и мајку.
    ♣ Што прави гладан човек? Ништа, једе се из ‘нутра.
    ♣ Иду да ју купим робу, да гу ебу. Купи ву робу, еба гу.
    ♣ Разлика између пчињана у Македонији и пчињана у Србији је што први мочају с леве стране Пчиње, а други с десне.
    ♣ Нема признање Косова ни под којим условима, а услови не постоје, џаба, да ги ебу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend