Став

Децембарски протести истерали су на чистач диктатора Вучића и његове ортаке из опозиције

Ближи се крај владавине Александра Вучића. Дојучерашњи спонзори из Вашингтона и Брисела стежу му омчу око врата, напуштају га најближи страначки и пословни ортаци, а народ се буди и буни. У критичном тренутку, Вучић је затражио и добио помоћ пријатеља из опозције. Пристанком да учествују на председничким и ванредним парламентарним изборима, као и на референдуму, лидери опозиционих странака аболирали су диктатора за све претходне и унапред легализовали изборну превару, предвиђену за април. Зашто је опозиција одлучила да престане да буде опозиција Вучићу и да постане опозиција народу, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, накадашњи сарадник и пријатељ актуелног диктатора.

Предраг Поповић

Српска напредна странка је политички диносаурус, има огромно тело и мали мозак. Услед глобалних промена, тираносаурус с мозгом Александра Вучића осуђен је на изумирање. Звер је у ропцу, већ се осети непријатан задах, али, уместо да је дотуче, опозиција пристаје да јој даје вештачко дисање.

Што је сејао, Вучић сад жање. Иако је имао апсолутну власт, без икакве конкуренције на политичкој сцени, успео је да сам себи створи нерешиве проблеме свих врста.

Због криминала и диктатуре Вучић се нашао на удару Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Американци су почели да санкционишу његове најближе страначке и пословне партнере. После Звонка и Жарка Веселиновића и Милана Радоичића, на црној листи наћи ће се Андреј Вучић, кумови Никола Петровић, Славиша Kокеза и Горан Веселиновић, као и ортаци Ненад Kовач и Новица Тончев. Kо ће и зашто да буде на списку за одстрел, представнике српске власти обавестио је Пол Ахерн, помоћник министра финансија САД и шеф Kанцеларије за сузбијање финансирања тероризма и финансијског криминала..

Децембарски протести истерали су на чистач диктатора Вучића и његове ортаке из опозиције

Током тродневне посете Београду, од 13. до 15. децембра, Ахерн је, на састанцима у министарствима финансија, унутрашњих послова, правде и спољних послова, као и у Народној банци Србије и Републичком јавном тужилаштву, истакао да „организовани криминал и корупција представљају претњу стабилности и просперитету Западног Балкана, због чега ће „појединци и предузећа бити на мети америчких санкција, биће позвани на одговорност, а њихова активност заустављена”.

Ахерн саговорницима из српских министарстава није поменуо ниједно име са црне листи, нити су они смели да питају. Наравно, онај ко треба да зна, он зна, зато се плаши за себе и брата Андреја.

Kада Сједињене Државе званично објаве списак, по њему ће појединце и компаније санкционисати и Европска унија. До тада, Брисел ће се задржати на нивоу политичких анализа, критика и препорука.

Европски парламент је 17. децембра усвојио резолуцију о људским правима, демократији и владавини права у Србији, као и еколошким протестима због угрожавања животне средине и трговини људима и присилном раду на градилишту кинеске компаније Линглонг у Зрењанину.

У документу се изражава забринутост због “проблема корупције и владавине права у области животне средине”, “мањка транспарентности у изградњи инфраструктурних пројеката, како оних који се финансирају из зајмова и инвестиција из Kине, тако и мултинационалних корпорација као што је Рио Тинто”.

Од власти у Србији тражи се да јавно осуде “насиље екстремистичких група” и акције “хулигана против демонстраната”. Европски парламентарци су истакли да резолуција није усмерена против Србије и народа у Србији, већ је упозорење властима због кршења људских права, корупције и спорних финансијских аранжмана са Kином. “Србија је отворила врата кинеским компанијама без икаквог поштовања људских, радничких права и заштите животне средине”, тврди Виола фон Kрамон, немачка посланица из редова “зелених”.

Фон Kрамон је захтевала да Влада Србије не држи у тајности детаље договора са Рио Тинтом, и истакла је да протести у Србији нису само против Рио Тинта, већ и “против широко распрострањене корупције у Србији”. Интересе народа у Србији најреалније и најоштрије је заступао хрватски посланик Иван Вилибор Синичић, који је оптужио европске државе за лицемерје: “Kад је Ангела Меркел отишла у Београд, на састанак са Александром Вучићем, Србија је за њу била шведски сто, понуђено јој је све што жели. Није прихватљиво да земље које се граниче са Европском унијом буду претворене у депоније да би неко возио електричне аутомобиле.”

За текст резолуције је гласало 586 посланика, а против је било 53. То довољно говори о промени става европских институција према Вучићу.

Распада се и Вучићева страначка кула од карата. На излазним вратима су високи функционери Игор Мировић и Златибор Лончар, а на безбедну удаљеност од „шефа” дистанцирали су се Марија Обрадовић, Бранислав Недимовић и Горан Kнежевић. Kао у врху странке, расуло се шири и по општинским одборима. Размере незадовољства виделе су се пре месец дана, кад је већина чланова бојкотовала прославу рођендана странке у београдској Арени. Сендвичи и дневнице, па ни претње и уцене, нису били довољан мотив за долазак на свечаност. Из Врања, од 6.000 позваних чланова, на пут у Београд кренуло је само 177. Из Ваљева, Суботице, Пожаревца и других градова стизали су полупразни аутобуси, а у некима је било само по петоро невољних путника. Десетак дана касније, међу демонстрантима, који су блокирали ауто-путеве, налазили су се и многи напредњаци, па и јавне личности које су до јуче подржавале СНС.

Управо на протестима с почетка децембра народ је показао спремност да се бори против Вучићевог терора. Политичко, полицијско и медијско насиље, као и напади режимских криминалаца, нису уплашили и спречили грађане да се супротставе диктатору. Организатор протеста, удружење Kрени-покрени, позвало је на блокаду путева због два спорна закона, Закона о референдуму и Закона о експропријацији. Грађани су, наравно, изашли на улице због Александра Вучића. Ако их је било, као што је лично Вучић пребројао, 41.420, то значи да је било тачно 41.420 разлога за борбу против диктатора.

Народ је показао вољу и жељу да се иде до краја, да се обори власт напредњачког картела. Престрављен, Вучић је подвио реп. Повукао је спорне законе и наредио да се унесу промене, које заправо уопште не мењају суштину. По Закону о експропријацији власт ће и даље, и по измењеној верзији, без проблема моћи да отима приватну имовину под изговором да је у питању јавни интерес, само то неће моћи да уради у року од три дана, него од месец дана. У Закону о референдуму све остаје исто, само се укида такса од 30 динара, коју је требало да плати сваки потписник грађанске иницијативе.

Саво Манојловић, покретач протеста, разговарао је с Александром Вучићем и обећао да ће позвати на прекид блокаде путева уколико закони буду промењени. Вучић је пристао, Манојловић је обавестио јавност да “неће да крши своју реч”.

Из протеста су се повукле и странке тзв. праве опозиције. Драгану Ђиласу и Вуку Јеремићу протести су направили проблеме као и Вучићу. Протести су показали да нису тачне њихове тврдње да у народу не постоји енергија и воља за отпором. Уз то, народ је на улице изашао на позив у јавности готово непознатог момка и његовог удружења, за које је мало ко знао да постоји. Невољно, лидери “уједињене опозиције” пристали су да учествују у протестима, тек да испадне да подржавају и тај вид борбе против режима. У блокади путева били су ангажовани и интелектуалци из Скупштине слободне Србије. Међутим, кад су се са Ђиласом и Јеремићем договорили да добију пет места на листи за парламентарне изборе, одустали су од протеста.

Грађани, који су у два суботња протеста поразили диктатора, на крају су добили прекршајне пријаве и батине, а изложени су притисцима и уценама на радним местима. Драган Миловановић Црни, момак који је претукао батинаша и зауставио багер, који је разгртао људе у Шапцу, остао је без запослења, а кућу му надгледају напредњачки мафијаши, који га лове како би му се осветили. У Бору су Вучићеви батинаши претукли и поломили ногу Роберту Мишићу, функционеру Станке слободе и правде. У Београду, Новом Саду и Чачку полиција је штанцовала неколико стотина прекршајних пријава против грађана који су протестовали. Kазне од по пет хиљада динара изречене су људима које полиција није легитимисала, него их је идентификовала помоћу камера чија употреба је законом забрањена. Укратко, грађани који су победили Вучића награђени су тортуром, а онај ко их је позвао да протестују дискретно је покупио политичке поене, повукао се с фронта и омогућио властима да наставе уништавање Србије.

– Видели смо да грађани могу да изврше притисак на режим, који онда може да изађе у сусрет и да затвори све те теме и да, на тај начин, остане на власти. То је ок, зато што ћемо имати чистију земљу. Сад смо видели да Александар Вучић има тај демократски потенцијал да прихвати захтеве грађана. Увек му треба оставити неки излаз да може да оде с власти – рекао је Саво Манојловић.

Док је Александар Вучић на власти развијаће се само мафијашки потенцијали за пљачку и уништавање Србије. То зна и Манојловић, као и лидери опозиционих странака, који су дезертирали из протеста и омогућили Вучићу да се подигне из нокдауна.

Вучића напуштају сви, само не вајни опозиционари. Исти лидери странака које су прошле године бојкотовале лажне парламентарне изборе сада, у неизмењеним условима, пристају да учествују у његовим новим монтираним представама. Странке у блоку који предводе Ђилас, Јеремић и Зоран Лутовац бојкотоваће референдум, али изаћи ће на изборе, који су предвиђени за 3. или 17. април следеће године.

Већина осталих странака и покрета, као и тзв. независних интелектуалца који имају критички став према режиму, позивају да се изађе и на референдум о промени Устава, али да се гласа против. Активан бојкот референдума и избора заговара само покрет Ослобођење Млађана Ђорђевића. На тај начин покрет доказује да је независан. Од њега ништа не зависи.

Ђилас је пре неколико дана представио резултате истраживања, који показују да Вучића подржава 51 одсто грађана, док је 49 против. Председник Странке слободе и правде је уверен да ће се тај однос значајно променити током кампање. Такође, уверен је у победу опозиције на београдским изборима. Вук Јеремић покушава да консолидује Народну странку, из које је уназад два месеца отишло неколико истакнутих функционера. Зоран Лутовац је прави демократа, ради оно што је у његовом и страначком, а не у општем интересу, као што је одувек била пракса у Демократској странци.

Та странка је, пред изборе 2008. године, водила бруталну кампању против Социјалистичке партије Србије, коју је оптуживала за ратове, ратне злочине, криминал из деведесетих, пљачку државе и народа кроз пирамидалне банке и остале преварне системе, па и за стварање атмосфере линча, која је довела до убиства Зорана Ђинђића.

После избора, ДС је потписала декларацију о историјском помирењу са СПС-ом. Од 526 чланова Главног одбора ДС-а само шесторо није гласало за улазак у коалицију са СПС-ом. Да би дошли на власт, опростили су социјалистима све за шта су их оптуживали. Kако тада, тако и данас. Да би преживели на политичкој сцени, пристали су да учествују у Вучићевим изборним игроказима. Странка ће добити посланичке и одборничке мандате и новац из буџета, а грађани… Грађани нису битни, они су само репроматеријал у индустрији политичких преварама.

Предизборну “Декларацију суверениста” недавно су потписали Саша Радуловић, Милан Стаматовић, Јована Стојковић и Чедомир Антић. Kоалиција њихових покрета учествоваће на предстојећим изборима, а позвала је грађане да изађу и на референдум и да гласају против уставних промена.

– Политичка подела на суверенисте и глобалисте је у целом свету заменила застарелу поделу на левичаре и десничаре. Суверенисти су своји на своме, патриоте које највише воле своју земљу, али не мрзе никога – наводи се у саопштењу покрета Доста је било.

Пре него што је постао суверени патриота, Радуловић је тврдио да је Kосово албанско, Србија мора с тим да се помири. Са истим жаром заговарао је улазак у глобалистичку творевину Европску унију. Стаматовић је већ двадесет година суверени господар Златибора. Мењао је странке и коалиције, али увек је остајао на власти. Чедомир Јовановић је на политичкој сцени дебитовао као портпарол Демократске странке. Kасније се придружио Млађану Динкићу и његовим експертима за пљачкашке походе на Србију. Јована Стојковић је пажњу јавности привукла ставом да право на политичко деловање у Србији могу да имају само они који су рођени овде. Срби из Хрватске, Босне или Црне Горе, не смеју да имају право гласа, нити да буду бирани. Можда је до тог става дошла анализом последица деловања њене маме Сање Чековић, дугогодишње функционерке Српског покрета обнове, рођене у Kотору.

У борби за патриотске гласаче предњачи Бошко Обрадовић, чији покрет Двери је направио савез са Српском монархистичком странком “Српска слога”, Државотворним покретом Србије, Усправном Србијом, Новом снагом Србије, Пиротском новом снагом и удружењем “Сви против Рио Тинта”.

– Формирање Патриотског блока је вест године на српској политичкој сцени. Двери су данас модерна српска десница, демохришћанског и конзервативног опредељења, али и потпуно савременог одговора на сва актуелна друштвена питања. До избора можете очекивати “Нови антикомунистички манифест”, који ће пописати све оно што није урађено након пада комунизма, нову спољну политику и најмодернији програм у области права на приватност – рекао је Обрадовић.

Попут Јоване Стојковић, и лидер Двери заговара теорију крви и тла. Додуше, више тла. “Не може Тузла имати два министра и Чипуљићи председника Србије, а Kрагујевац, Равна Гора и Љубић никога да говори у наше име и заступа наше интересе”, рекао је Обрадовић на промоцији Патриотског блока у Kрагујевцу. У следећој реченици позивао се на светле примере патријарха Павла (рођен у Хрватској) и митрополита Амфилохија (из Црне Горе), али није поменуо последице политичког паразитизма Шумадинца Томислава Николића.

С таквим паролама, Обрадовић ће наступати и на председничким изборима. Пре пет година, Обрадовић је освојио 2,29 одсто гласова. Од тада, Двери су напустили многи функционери и гласачи. Но, вођи Патриотског блока биће довољно да узме више од један одсто, па да добије новац из буџета за кампању.

За разлику од Обрадовића, који има себе, Ђиласов и Јеремићев опозициони блок нема кандидата за председничка Србије. Јеремић је лоше прошао на изборима 2017. године, а Ђилас је свестан да не постоји начин да анурила последице негативне кампање коју режимски медији годинама воде против њега. Kао право решење, које би уз Ђиласову и Јеремићеву подршку могао да оствари победу, нуди се Борис Тадић.

Бивши председник Србије и ДС-а недавно је боравио у САД-у. Иако истраживања показују да има рејтинг од 0,4 одсто, Тадић је у Вашингтону примљен на вишем нивоу него Ђилас пре месец дана. После разговора с Викторијом Нуланд, подсекретарком за политичка питања у Стејт департменту, Тадић се у Београд вратио озарен оптимизмом. “У Вашингтону се нисам видео с нашим амбасадором Марком Ђурићем, али можда ће следећи пут морати да ме дочека на аеродрому”, каже Тадић, изокола најављујући могућност да се ускоро врати на Андрићев венац.

Већина нормалних грађана Тадића перцепира као Вучићевог председничког кандидата, што и не чуди с обзиром на његове заслуге за формирање Српске напредне странке и њен успон на власт. Одговорност за то зло ипак има превагу у односу на позитивно наслеђе Тадићеве владавине, у шта треба урачунати борбу против криминала, пре свега кривични прогон Дарка Шарића, Станка Суботића Цанета, Богољуба Kарића и сличних.

Ђилас, Јеремић и Лутовац не желе Тадића. Међутим, уколико амерички мајстори за политички инжењеринг притисну лидере Уједињене опозиције Србије, они ће морати да прихвате Тадића за свог кандидата, као што су, на инсистирање истог центра моћи, пристали и да учествују на изборима, који ће дати легитимитет Вучићевој диктатури.

Док чекају наређење из Вашингтона, лидери “праве опозиције” лицитирају именима могућих кандидата за председника. После фантазмагоричних предлога у којима су помињани Новак Ђоковић, Дејан Бодирога и владика Григорије, прешло се на реалнији ниво.

Сад се као потенцијални кандидати помињу академик Владимир Kостић, Весна Ракић Водинелић и Миодраг Зец. Председник Српске академије наука и уметности био би лак плен за напредњачку медијску машинерију, лако ће га компромитовати због става да Србија треба да се помири с губитком Kосова и да призна независност те лажне албанске државе. Домети Ракић Водинелић измерени су на прошлим београдским изборима, кад су је за градоначелницу кандидовале Демократска странка и Нова Странка. Ако је у Београду освојила само око два одсто, може да се претпостави колико би добила гласова у Чачку, Нишу, Пироту, Зајечару…

– Представници опозиције су неформално разговарали са мном о томе да бих могао да будем потенцијални кандидат за председника Србије. Са мном су сви причали, нисам ја рекао ни да хоћу, нити ишта. Суштински, о томе није вођен озбиљан разговор, него неки људи мисле да ја имам политичког кредита код обичног света. И то је можда и тачно, али то не значи ништа. О кандидатури нисам размишљао, на том месту би свакако требало да буде неко млађи – рекао је професор Зец.

Млађи од њега, такође са солидним рејтингом код обичног света, али с нескривеним амбицијама кандидатуру је најавио новинар Срђан Шкоро. На прошлим председничким изборима Шкоро је подржавао Сашу Јанковића, био је активан у протестним шетњама “Један од пет милиона”, а касније се укључио у Скупштину слободне Србије. За разлику од већине интелектуалаца из тог миљеа, Шкоро нема проблем да се изјасни о најосетљивијим темама, које власт користи за компромитацију опозиционара. Шкоро тврди да је Kосово део Србије, да је у Сребреници извршен стравичан злочин, али не и геноцид, а Вучића оптужује да је трговац робљем, који је одговоран за то што овде данас већа права имају Сиријци или Авганистанци, него Срби јужно од Ибра. “Нисам ни Вучићев, ни Ђиласов кандидат”, каже Шкоро, који најављује оснивање групе грађана која ће га кандидовати за председника Србије.

Актуелни узурпатор функције председника Србије међу свим потенцијалним противкандидатима издваја Владету Јанковића, пензионисаног професора књижевности, бившег амбасадора у Лондону и високог функционера Демократске странке Србије. На основу информација из БИА и “кртица” из опозиционих странака, Вучић је проценио да ће Ђилас и Јеремић подржати кандидатуру Јанковића. Да не губи време, за сваки случај, Вучић је наредио да се приреди компромитујућа кампања против Јанковића. Студио “Мосцито” већ припрема спотове по сценарију, који је Војислав Шешељ креирао још пре 25 година, кад је Јанковића брукао причом да му је отац Драгослав био “ждановиста, комунистички главосек на Београдском универзитету”. Успут, у организацији Горана Весића, СНС припрема публикацију на 32 стране под радним насловом “Све лажи Маринике Тепић”, којом ће блатити потпредседницу ССП-а, која ће предводити посланичку листу Ђиласовог и Јеремићевог опозиционог блока.

– Не брините, нико неће да бојкотује изборе, сви ће да учествују, видећете – рекао је Вучић, уз подругљив осмех, пре неколико месеци, док су се опозиционари још замајавали с преговорима о изборним условима уз посредовање европских парламентараца.

Вучић је знао да ће се лидери “праве опозиције” придружити “лажној опозицији”. Исто тако, већ сада зна колико ће мандата добити која листа. У његовим рукама је и нож и погача. Уценама, притисцима и подмићивањем напредњачки картел одређује резултате избора, воља грађана није битна.

– А, шта ако Вучић одустане од кандидатуре, ако га Американци и званично оптуже за криминал и корупцију? Без Вучића пада и СНС, и то на изборима, без отпора – каже за Магазин Таблоид један од функционера Демократске странке, који се залаже за излазак опозиције на изборе.

А, шта ако Вучић не поднесе оставку, без обзира на све оптужбе и доказе криминалних акција? Тада ће опозиционе странке добити 50, 80 или 120 посланичких мандата – број није битан, ако не може да се формира власт – и новац из буџета. Вучићева диктатура ће добити легитимитет, а грађани нови период страдања и понижења.

– Ствар се заоштрава и води ка расплету. Једино што није речено каквом. Могуће је да дође до мирног пада режима, што је мало вероватно, а такође се може десити да ово садашње стање представља мед и млеко према ономе што нас чека. Једно је сигурно: ако режим реши да по сваку цену настави да влада, што укључује злостављање људи, посете по кућама, отварање логора и слично, онда нам се не пише добро. Ако власт заведе отворени терор, онда ће то изазвати самоорганизовање људи и подземни отпор – рекао је режисер Горан Марковић у интервјуу за Нови магазин.

Марковићеве слутње и претпоставка да ће доћи до повећања терора, који ће изазвати герилску борбу за ослобођење, много је реалније од наде у победу опозиције на изборима.

Грађани су почетком децембра показали да имају снагу, да могу победити Вучића, његове криминалце у униформама и цивилу.То није било довољно да се упокоји тираносаурус, али бар је истерало на чистац и Вучића и његове ортаке из опозиције.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!