fbpx

Диктатора Ердогана руши САД због Сирије и Русије

0
(0)

Главни „греси“ Ердогана, јесу недозвољавање турској армији да узме директно учешће у рату са Сиријом, чиме је допринео поразу побуњеника, сарадња са Москвом на решавању сиријског проблема, а не с Бриселом. као и сарадња са Русијом у области енергетике, посебно гаса и нуклеарне енергије.

Џамије су наше касарне, куполе шлемови, минарети бајонети, а верници наша војска“, стихови су због којих је пре мање од деценије и по градоначелник Истанбула завршио у затвору. Турско правосуђе, уз војску деценијски чувар Ататурковог наслеђа световне државе, осудило га је на десет месеци затвора, а он је одслужио четири, отишавши иза решетака, за нас симболично, првог дана напада НАТО на СР Југославију, 24. марта 1999. године.

Том градоначелнику име је Реџеп Тајип Ердоган, и данас је премијер Турске Републике, исти човек чија власт на улицама Истанбула и још на десетине места већ читаву недељу изазива онолики бес демонстраната. Протест због сече дрвећа у парку на Таксиму био је само повод да се незадовољство разлије градским плочницима. Није требало дуго да прође, па да се чују покличи да Ердоган треба да одступи. Од њега – демонстрантима стиже порука да их злоупотребљавају страни „елементи“ и терористи. Пале су и људске жртве, а у свету се, мање или више стидљиво, праве паралеле с Арапским пролећем, које је збрисало више ауторитарних режима у земљама Блиског истока.

А Турска се под Ердоганом, њеним снажним и популарном владаром – променила, то није она иста земља у којој су, колико „веселих осамдесетих“, официри могли рутински да изведу државни удар, а још дуго после тога да повлаче конце из сенке, све бранећи Ататурково наслеђе. Турски генерали су од Ердогана потучени најгоре од балканских ратова. Развластио их је, похапсио, сатерао у политичку илегалу, односно, учинио тачно оно што су они желели да учине њему. Неки би то назвали и демократијом.

Реџеп Тајип Ердоган основао је Партију правде и развоја (скраћено АК партија), која од 2002. године упорно побеђује на свим националним изборима. У почетку, међутим, он није ни могао да буде премијер, јер му је, због оних стихова, било забрањено да се бави политиком. Турска у којој је то било могуће је управо под Ердоганом постала прошлост.

Господин Ердоган мора да се позабави стањем „код куће“, оценио је недавно коментатор Би-Би-Сија, резонујући о текућим протестима. Али, на шта, заправо, Британац мисли? Поменути државник наследио је пре око деценије земљу у дубокој рецесији, реформисао је, увео у најдужи период привредног напретка у модерној историји – са стопама раста упоредивим са кинеским – вратио дугове, избегао удар светске економске кризе. Ердоганову владу хвалила је Светска банка, а 45 година откако је са ЕУ потписала уговор о придруживању – Турска је под њим почела преговоре о приступању. Инфлацију је довео под контролу, вредност лире више се не изражава милионима и милијардама, као у неозбиљним земљама. Планови за будућност су велики: градиће се и Нови Истанбул, на Црном мору, највећи аеродром на свету, циљ су Олимпијске игре…

Многим грађанима, одгојеним у ери „после Ататурка – Ататурк“ то, свакако, није довољно. Њихова бојазан за будућност је сразмерно барем пропорционална бољитку услед развоја привреде. У Турској се, на пример, пије алкохол. Ердоганова влада донела је закон којим се ограничава његово рекламирање и донекле продаја. Слични прописи – па и строжи – постоје у неким западним земљама, али је реакција код куће била жестока. Премијер се онда обратио члановима своје партије: „Како то да се закон сачињен од двојице пијаница поштује, а онај који прати вредности вере није прихватљив и треба га одбацити?“, запитао се. Критичари су се одмах присетили да је Мустафа Кемал Ататурк, како се прича, умро од цирозе јетре…

Постоје, изгледа, најмање „две Турске“, а у односу на те поделе, изанђала прича о „две Србије“ делује веома комично.

Западно јавно мњење је ових дана жестоко на страни турских демонстраната. Млада урбанисткиња у црвеној хаљини, храбра у подношењу полицијског сузавца, постала је симбол наде у неку нову, бољу Турску, како се то интерпретира изван земље и у неким домаћим круговима.

Шта, међутим, желе Турци? Неки од њих су већ изашли на контрамитинге. Тиче ли се власника дућана у Анадолији и његове жене под марамом стамболски урбанизам у црвеној летњој хаљини? И госпођа Емина Ердоган носи мараму.

Није тако давно био април 2007. године, када је на улице Ататуркове престонице Анкаре изашло 300.000 људи, да се буне против Ердоганове кандидатуре за председника, под образложењем да су забринути за очување секуларног карактера државе. Запад је био опчињен: „Браво, Турци“!

Војска је тада још била јака, као и лаичко правосуђе. Протести су трајали недељама: милион људи се окупило у Истанбулу, па у Измиру. Партије се нису договориле о председнику, па је народ изашао на превремене парламентарне изборе. И – Ердоган је „почистио“ конкуренте са готово 50 одсто освојених гласова!

После тога, наставио је да мења Турску, задобивши још веће поверење гласача, а 300.000 грађана Анкаре испали су епизодисти блиске прошлости. Историја се, то знамо, често понавља, мада не увек на исти начин. И Ердоган и његови противници само у то могу да буду сигурни.

АМЕРИЧКИ ПРОЈЕКАТ

После почетка протеста у Турској водећа западна штампа је започела медијску канонаду чија је главна карактеристика етикетирање турског премијера Ердогана као диктатора „путинског типа“. Други детаљ је да су протести започети уз помоћ „Твитера“, односно социјалних мрежа, што је стандардни начин покретања свих буна током Арапског пролећа од стране Запада. Треће, учесници протеста су углавном левичари и антиисламисти – каже за „Новости“ професор др Зоран Милошевић, социолог и аналитичар, аутор књиге „Турска и неоосманизам“, упитан: Руши ли неко турског премијера Ердогана и ко би то могао бити?

– Једна од оцена која се најчешће врти по западним медијима је и та да брутални обрачун полиције (читајте Ердогана) са демонстрантима показује да Турска није зрела за чланство у ЕУ. Ако, дакле, гледамо корист од протеста у Турској, онда ту видимо Запад који кажњава непослушног премијера, али и Сирију, која има разлога да ликује.

* Да ли је Ердоган негде погрешио?

– Турски премијер је стопостотни „амерички пројекат“ који се одвијао (и одвија) преко Фејтулаха Гулена, који живи у Пенсилванији (САД), сарадника ЦИА. Наиме, преко своје мреже универзитета и колеџа Гулен проналази кадрове за политички и други рад. Ердоган је управо завршио његове школе и стасао у оквиру политичких група везаних за овог „Американца“.

Популарност Ердогана су стварали западни медији и западне институције. Ердоган је у америчким плановима „Великог Блиског истока“ (који је промовисала бивши државни секретар Кондолиза Рајс) био предвиђен за потпреседника. Ердогана Американци и Европска унија само опомињу да мора бити послушнији. Који су, дакле, његови греси?

Према мом увиду у јавне информације главни (политички) „греси“ које Ердогану приписује Вашингтон јесу недозвољавање турској армији да узме директно учешће у рату са Сиријом, чиме је допринео поразу побуњеника, а то је и пораз Запада. Ердоганом су посебно незадовољни челници НАТО, јер је он тесно сарађивао са Москвом на решавању сиријског проблема, а не с Бриселом. Следећи „грех“ Ердогана је сарадња са Русијом у области енергетике, посебно гаса и нуклеарне енергије, што је и узроковало појаву, у западним медијима за Ердогана, првих етикета „диктатора“.

* Турско друштво је подељено. Да ли је довољно да само секуларисти буду против Ердоганове власти, па да она буде озбиљно уздрмана?

– Тачно. Турско друштво је подељено и то по више основа. Социјална ситуација се побољшала од како је Ердоган дошао на власт, али је имао помоћ Запада. Бројне западне компаније су из својих држава пренеле производњу у Турску, што је побољшало економску ситуацију (на пример, за осам пута је повећано улагање у здравство и образовање). Но, у Турској су дневнице веома мале, а радно време минимално 10 сати дневно. Затим, велике су разлике између градова, региона… Постоји национална обесправљеност, јер турски Устав не познаје други народ до турски, па мноштво народа немају права на језик, на своје школе, културне установе… Највећи народ после Турака у Турској су Курди, а немају аутономију. По питању права националних мањина Турска представља средњи век. Осим тога, главна идеолошка подела је на присталице секуларизма и присталице политичког ислама (исламисте). Но, опозиција (кемалисти и левичари) тренутно немају лидере способне да се носе са харизмом Ердогана, али свакако могу да наносе штету. На крају, потребно је додати да су Американци предвидели и разбијање Турске и стварање Курдистана.

 

Новости

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Русија и Кина убрзавају процес дедоларизације, док се већина трговине више не врши у америчкој валути

1 (1) Након година саопштавања о напуштању америчког долара, Русија и Кина то сада раде …

Неоосманизам на маршу – Турска шири животни простор

4 (2) Турска у последње време се непрекидно појављује у вестима. Понаша се као код …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *