Став

„Дошло је време да ми, Руси, поставимо међе између себе и Запада и да правимо свој свет“

Схватили смо да нисмо ни Запад ни Исток, али се још нисмо поставили у центар свог погледа на свет. Још увек нисмо изградили свој – рускоцентрични модел

Зато сада морамо да направимо свој геополитички избор: да разумемо да је постављање међа између нас и Запада неминовно и болно, а што је најважније – да ће се то одигравати прилично брзо

Русија не напушта САД, али не иде према Кини, она не мења Европу за Азију. Одсад ћемо градити свој поредак, своју економију и своју културу

Јер, ако се наш цивилизацијски поредак буде градио на принципима потрошачког и хедонистичког капитализма који проповедају англосаксонци, то ће значити да претендујемо да постанемо самостални центар моћи, али у оквиру њиховог глобалног пројекта.

То јест, наставићемо да играмо туђу игру у којој неће бити места ни нашој самосталности ни нашој суштини

РУСИЈА је данас слабија од Запада – и на војном и на економском плану. Зато не чуди што Запад долази у искушење да изолује Русију, надајући се да ће путем притиска издејствовати да она одустане од своје самосталности и да се врати у подређени геополитички положај.

То уопште не чуди. Запад је историјски Русију увек доживљавао као противника и претњу – њу је требало обуздавати и онда када је била снажна и чинити све да буде потчињена (или чак уништена – као 1941. године) када је била слаба.

Ми живимо у доба када земља прелази из стања слабости у самосталност – тако да је реакција Запада потпуно нормална. У историји смо више пута пролазили кроз овакве периоде. И можда је коначно дошло време да прекинемо да се изненађујемо и да се вратимо рускоцентричном доживљају света који је једини у стању да обезбеди велику будућност наше цивилизације.

У свету нема баш много цивилизацијских пројеката. То су кинески, исламски и атлантски. Све их обједињује један заједнички квалитет: сви су уверени да су центар света. И да све се врти око њих.

То је максимално прецизно изражено код Кинеза који своју земљу зову Централном империјом Испод Неба. Све остале земље и народи су варвари и да на њих дејствују снага и благодат (Де) који исходе од кинеског императора јер се све налази у орбити и под утицајем Кине.

За муслимане је Мека центар света, а главна џамија је обнова Калифата (који треба да постане светски Калифат).

А о атлантској цивилизацији и њеној апсолутној уверености у своју месијанску улогу да цивилизује остатак човечанства и о њеном шовинизаму, не треба ни говорити – англосаксонци су то мислили и пре Хитлера (који је био само ученик њихове расистичке теорије). А све то мисле и данас, само што су се маскирали и скривају иза фасаде „универзалних вредности“.

А шта је са нама?

Руска православна цивилизација се увек сматрала самодовољном. Она није имала жељу да у своју веру преводи друге народе (као што су то чинили католици и муслимани) и да своје искуство шири на туђе земље.

Ширећи се на исток и југ, Руси су потчинили многе народе, али нису сламали њихов поредак и религију.

Када смо створили највећу државу на свету, пре сто година, прешли смо на нашу месијанску идеју – комунизам. Али, жеља да се боримо за правду у планетарним размерама није била маскирана експанзионизмом – Русија није морала нигде да се шири, максимална „корист“ од комунистичке идеје коју смо ширили читавим светом била је безбедност наших граница (преко пријатељских режима) и могућност да одговарамо на притисак свог вечног противника – Запада – на свим пољима светске шаховске табле.

Када смо одустали од комунизма, нисмо се вратили рускоцентричном мишљењу, већ поклоништву свему што је страно и тако смо дошли под утицај европоцентричне слике света.

Шта нас је омело да одмах пронађемо сопствени поглед на свет и себе?

Све је почело још у XVIII веку. И све се може објаснити тргањем из националних корена дела елите и њеним западњаштвом. Управо су ови људи у касном совјетском периоду дошли на власт. Њих нису привукле само западна култура и економија, нити само тамошњи начин живота – они су мислили да је све оно што је добро за Европу добро и за Русију. Сматрали су да су изгубљено «колено израиљево“ – да су део европске цивилизације.

Цена те заблуде постао је либерални експеримент са мењањем руског националног кода и нашег начина живота. Али, ми смо упркос томе опстали, преживели и сачували самопоштовање – и сада смо се нашли у ситуацији у којој смо се коначно уверили да не можемо даље гледати на свет кроз призму западноцентризма, али се још увек нисмо до краја освестили и обновили сопствени код и принципе.

Јер, иако смо схватили да нисмо ни Запад ни Исток, нисмо се поставили у центар свог погледа на свет. Још увек нисмо изградили рускоцентрични модел.

Зато сада морамо да направимо свој геополитички избор: да разумемо да је постављање међа између нас и Запада неминовно и болно, а што је најважније – да ће се то одигравати прилично брзо.

Зато морамо створити свој лик у свету: представити се онаквима каквима желимо да нас доживе други народи и цивилизације.

Да ли главне противнике глобалистичког пројекта који промовише англосаксонска цивилизација?

Да ли као поборнике очувања разноликости света, мултиполарног развоја и подршке процесима формирања великих цивилизацијских блокова?

Ни једно ни друго није лоше, али је то потпуно недовољно. Треба да разумемо за шта смо, а не против чега смо.

Ако се наш цивилизацијски поредак буде градио на принципима потрошачког и хедонистичког капитализма који проповедају англосаксонци, то ће значити да претендујемо да постанемо самостални центар моћи, али у оквиру њиховог глобалног пројекта. То јест, наставићемо да играмо туђу игру у којој неће бити места ни нашој самосталности ни нашој суштини.

Међутим, нашу цивилизацију одликује – тежња за правдом, заједничким благостањем, истином и благодаћу. То јест, не одређује људски закон добро и лоше, већ компас који је Творац у нас уградио и који нам непогрешиво указује пут истине.

Теже је живети тако него на основу договора између људи који је написан као упутство за слепе и глуве. Али, то је једини пут који руског човека води спасењу.

Неуспех комунистичког пројекта (умногоме изазван меркантилношћу његове идеологије) није уништио тежњу Руса ка заједничким стварима и њихову свест да је духовно изнад материјалног. Управо то је одредило крах западњачког либералног експеримента у Русији. А актуелно окретање од материјалистичког Запада ка сопственом стваралаштву.

Русија не напушта САД и не иде према Кини, она не мења Европу за Азију. Одсад ћемо градити свој поредак, своју економију и своју културу. Истина, уследиће озбиљни заокрет од Запада према Истоку, али ту нема ништа изненађујуће.

Русија се налази на северу и североистоку Евроазије, у нашој историји смењивали су се периоди – од наших тешњих веза са Истоком до оних са Западом. Од XIII до XV века били смо више везани за Исток, а од XVIII до XX века за Запад.

Одсад ћемо морати исправљати кривине које су настале током последњих векова – и окретати се Истоку.

Владимир Путин није у децембру прошле године био први који је рекао да је неопходно да Русија заузме источни и пацифички вектор развоја – о томе је говорио и размишљао још император Николај Други, пре више до сто година. За то време урадили смо велики посао утолико што смо пребацили центар развоја наше цивилизације у Сибир и на Далеки Исток.

Међутим, принципијелни заокрет почиње тек сада и то пред нашим очима. Обзиром да смо се отргли од САД и Запада, а не бацамо се у загрљај Кини – ми једноставно треба да наставимо да тежиште наше државе пребацујемо на тај огромни и неосвојени део, чији нам развој обезбеђује нови и космички продор у живот руске цивилизације.

Ускоро ће космодром Восточни и Руско острво бити симболи наше нове епохе.

 

Пише: Петар АКОПОВ, Москва

Превео: Горан ШИМПРАГА

Факти

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!