Драган Мијовић: Убиства стотина свештеника после Другог свјетског рата заувијек неразјашњена
Манастир Тврдош (Фото: Глас Српске)

Драган Мијовић: Убиства стотина свештеника после Другог свјетског рата заувијек неразјашњена

Припадници југословенског НОП-а на најсвирепији начин уморили 482 православна свештенослужитеља, при чему су поједини херцеговачки револуционари били међу најагилнијим

Оно што се десило недавно у средњовјековном манастиру Глоговац код Шипова узбудило је јавност у Републици Српској. Стари монах Стефан нађен је избоден ножем до смрти. Овај случај подсјећа на једну одавно заборављену причу о убиству у манастиру Тврдош. Тог 27. августа 1953. године, уочи манастирске славе Велике Госпојине, у трпезарији конака нађен је заклан игуман Сава (Лисјак).

Овај стари јеромонах поријеклом из мјеста Иванкова код руског града Вороњежа, једва извукавши живу главу пред бољшевичким погромом, заједно са хиљадама “бијелих Руса”, пронашао је уточиште у Краљевини Југославији. У та тешка поратна времена манастир је био у јадном стању, братство побијено или растјерано, црква оштећена, конаци зарушени, имовина уништена. Старац – игуман је са једним монахом и манастирским ђаком чинио подвижничке напоре да одржи слаби пламичак живота у овом духовном прибјежишту. Но, послије овог злочина и тај се пламичак угасио и манастир потпуно запустио.

Наступи неко тешко ћутање, једни не хтјеше, а други не смјеше отварати ову тему. Злочин никад није расвијетљен, а сумња у невиност власти тињала је у народу, мада је све слабија бивала нада да ће истина једном, као и Требишњица, испод земље избити на свјетлост дана.

Уз ово убиство везивана је и смрт Давида (Иванковића), јеромонаха тврдошког, који као здрав 38-годишњак на пречац премину у јануару 1952. Вјеровало се да је отрован и овај калуђер, руски страдалник, као и игуман Сава, са којим почива у истом гробу. Да бисмо схватили изворе ових сумњи, морамо се вратити у 1941. годину на грозоморне догађаје из времена када су револуционарне снаге завеле окрутни терор против својих сународника, по принципу “ко није са нама, тај је против нас” и он је “класни непријатељ”, који се мора ликвидирати или тако сурово згазити да се не смије ни јавити да је жив.

Зло завлада и заметну се крваво коло херцеговачко, како рече један наш историчар. Одмах с прољећа 1941. усташко звјерско дивљање поприми стравичне размјере, пријетећи биолошком истребљењу Срба. Први се на удару нађоше највиђенији Срби, а уз њих и православно свештенство. Они који су успјели избјећи усташки нож рано се понадаше да су спасени, јер ускоро та иста циљна група дође и под стравичан удар комуниста, а чак је и начин егзекуција упадљиво личио на усташки. Припадници такозване пете колоне и великосрпске клике бацани су живи у јаме по Требињској шуми, Свитом долу, Прибиловој јами, Голубњачи, јами Дубоко и другим, а вршена су и друга убиства у Љубомиру на Радачком бријегу.

Према цркви су испољаване нескривене зле намјере, па су припадници југословенског НОП-а на најсвирепији начин уморили 482 православна свештенослужитеља, при чему су поједини херцеговачки револуционари били међу најагилнијим. Поменућемо само два-три брутална злочина над монаштвом требињског краја. Дана 23. децембра 1941. у Требињској шуми моткама су смрскани удови, кичме и главе светих мученика игумана Лукијана и монаха Максима и Евгенија из манастира Дужи. На Бадњи дан 1942. године бачен је у јаму Теофан Беатовић, јеромонах манастира Косијерево, а 14 дана касније, на Јовањдан, такође је бачен у јаму јереј Ристо Јарамаз из истог манастира. На најокрутнији начин, ван сваког разума, смакнут је још низ свештеника, као и стотине невиних људи широм Херцеговине. Иако инспиратор ових злочина, југословенска партијска врхушка је одлучила да обузда претјерану ревност својих најекстремнијих херцеговачких кадрова, због које се већина становништва почела приклањати оној другој страни. Ствар су пробали поправити привременом деградацијом чинова неким командантима, а злочине цинично назваше лијево скретање.

Драган Мијовић: Убиства стотина свештеника после Другог свјетског рата заувијек неразјашњена

Вађење лешева из јаме Велета у селу Рсојевцу код Даниловграда, у зиму 1942/43. (Извор: Википедија)

Нове власти су и послије рата према Српској православној цркви задржале врло ригидан однос, третирајући је у најмању руку као нешто анахроно, припадајуће пораженом “великосрпском буржоаском режиму”. За осакаћену Цркву без великог дијела предратног свештенства и материјално скоро уништену, била је врло тешка кохабитација са неким ко отворено манифестује негацију саме њене суштине, док су власти, значајно импрегниране мржњом према мантијашима, њу трпјеле као привремено нужно зло, које временом мора одумријети.

Највиши комунистички главари, они посвећени у државне и партијске тајне, већ су радили на модификацији старог пројекта о разбијању српског народног корпуса и његове цркве на фрагменте, из којих временом треба да изникну нове нације, са одвојеним црквеним организацијама, када би по правилу ти нови ентитети били супротстављени организму из којег су настали. Стварање македонске, муслиманске и црногорске нације, те стварање македонске, а посебно црногорске православне цркве, чему управо свједочимо уз невиђену антисрпску хистерију, јасно говоре о поодмаклој фази реализације тог пројекта. При разматрању овог дијела наше прошлости треба јасно раздвојити партизанску борбу против окупатора од комунистичке револуције и њиховог дијела одговорности за крвави братоубилачки рат, при чему ни друга страна, наравно, не може бити амнестирана за своје гријехе.

Дежурни чувари мита о беспрекорно чистим и моралним комунистима, насупрот издајничких и злочиначких краљевих сљедбеника, горљиво ће и даље бранити тај већ одавно прозукли црно-бијели наратив. Једнако као кад данас објективни бошњачки и западни тумачи нашег посљедњег рата упорно тврде да су 99 одсто свих злочина у БиХ починили Срби, а да би тој њиховој истини обезбиједили трајање, пријете да ће донијети закон који ће спречити свако другачије мишљење.

Расвјетљавање мрачних епизода наше прошлости мора бити у функцији спречавања будућих српских подјела и сукоба, за које још увијек постоји значајан унутрашњи потенцијал, захваљујући деструктивним историјским процесима. Подјела Срба на идеолошкој или територијалној основи, затим оштра страначка сукобљеност по цијену компромитовања националних интереса, крајње је опасан терен, једнако као и југословенство као замјена за српство. Они што и даље мамузају тог одавно цркнутог коња морају бити свјесни да та прича, изузев њихове личне носталгије за добрим старим временима, стоји на путу нашег повратка ка свом изворном идентитету, оним моралним, културним и другим вриједностима које су нас кроз историју дефинисале као значајан европски народ. Без тога смо изгубљени.

Опрема: Стање ствари

(Глас Српске, 24. 1. 2021)

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Ти Порфирије слободно да се преселиш у Ватикан, то што имаш намеру да урадиш у Србији НЕЋЕ ПРОЋИ!

Ти Порфирије слободно да се преселиш у Ватикан, то што имаш намеру да урадиш у Србији НЕЋЕ ПРОЋИ!

Патријарх Порфирије и Секретар Свете Столице за односе са државама, надбискуп Пол Галагер састали су …

Ово је спот о Рио Тинту који РТС није хтео да емитује… (видео)

Ово је спот о Рио Тинту који РТС није хтео да емитује… (видео)

Организација Kрени-промени организовала је протест испред РТС-а због тога што јавни сервис није приказао рекламу …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *