ФПН је за ту прилику био свечано украшен. На зиду учионице, одмах изнад катедре, уместо слике друга Тита висио је господин Сорос
На иницијативу Фонда за отворено друштво на ФПН је организован затворени састанак власти и опозиције.
ФПН је за ту прилику био свечано украшен. На зиду учионице, одмах изнад катедре, уместо слике друга Тита висио је господин Сорос. Тито је, дакле, извисио, на ред је дошао Сорос. Учионица се заправо зове слушаоница мада би, узимајући у обзир профил стручњака који се ту искивају, право име морало бити – послушаоница.
Представници власти нису, у знак поздрава, пружили руку опозицији на што им је опозиција одговорила истом мером.
Привилеговани новинари, који су тајним везама сазнали за састанак, тврде да је било предлога да, уместо руку, једни другима пруже лакат, али се и од тога одустало због страха да би таблоиди то искористили да још једном окаљају своје руке до лаката.
Састанку није присуствовао ни један представник покрета „1 од 5 милиона“ што је декан факултета, отварач састанка, образложио чињеницом да факултет не располаже слушаоницом за 5 милиона полазника послушника.
Под будним оком Невладиних организација прозападне оријентације представници дела власти и дела опозиције делом су се сложили да се ни у чему не слажу. Нису ни овог пута пропустили прилику да пропусте прилику за могући дијалог.
Дијалог, како објашњавају организатори, није ни био предвиђен. Као и изјаве после затвореног састанка. Причало се, срећом, мало и скоро шапатом јер су учесници осећали сву тежину мучнине од затвора. Уз сендвиче није био предвиђен и рицинус.
За сам разговор је важило правило Chatham House што ће рећи да је свако могао о свачему свашта да прича али да то нико не сме изнети у јавност. Сви су били принуђени да се праве глуви и неми што учесницима није тешко падало јер и иначе оно што они износе и саопштавају јавно нико не слуша ни тајно. Осим кад је у питању прислушкивање.
Постоји и награда Чатам хаус чији је најславнији лауреат нама добро знана Хилари Клинтон. Она је ту награду заиста заслужила јер све што је она причала ветар је носио не обазирући се на правило Чатам хауса.
После завршеног састанка учесници су се разишли свако на своју страну што и није било прво разилажење. Власт је отишла на добро плаћене положаје, опозиција, као што је и ред – на улицу, а невладине организације на јасле страних добротвора који се у домаћем жаргону тако зову јер своју послугу заиста добро плаћају.
Разговор који није био дијалог, није ни договор, поготову не преговор, у суштини је био, како су неовлашћено изјавили организатори, конструктиван. Ипак је пао договор, неко каже у воду, да се још један састанак организује у најкраћем року и да и он такође буде конструктиван. Оптимисти се надају да ће тако конструкција по конструкција створити услове да се више не протестује против реконструкције Трга републике, конструкције Београда на води и фонтане на Славији, гондоле, метроа, пруге Београд-Бар, и коридора који не води на југ. За узврат и у знак захвалности за разумевање свега неразумног власт је пристала да предстојеће изборе – бојкотује.
Све у свему – тресла се Гора, родио се Мило. А најбоље би било када би се на следећи затворени састанак позвали сви заинтересовани и најодговорнији, најважнији, највиђенији, нај-у-сваком-случају, са једне и са супротне стране па онда да се послушаоница затвореног састанка никада не отвори.
Састанак би носио званични назив: Спасоносни договор иза вечно затворених врата.
Ih, kamo srece da je visio!