Став

Држава и народ нестају, расту само стопа смртности, цене хране, инфлација и корупција

(Само)убиство Србије

Званични извештаји државних органа упозоравају на колапс државе и народа. У последњих десет година умрло је 422.975 људи више него што је рођено. Прошле године је умрло чак 40 одсто више становника него 2012. Нестало је 1.200 села. Ове године је уписано 60.000 ђака мање него 2012/13, а у том периоду је затворено 250 школа. Годишње се дијагностификује више од 36.000 нових случајева малигних обољења, од којих се 20.000 заврши смрћу. Уз Молдавију, Србија је најсиромашнија држава у Европи. Јавни дуг износи 33,2 милијарди евра, а приватни скоро 40 милијарди евра. Осим сиромаштва и дугова, расту криминал и корупција. Само три јавна предузећа – ЕПС, Железница и Путеви Србије – годишње исисају из буџета милијарду евра незаконито спроведеним тендерима. Kолапс привреде, раст цена хране и галопирајућа инфлација представљају последње ексере у ковчег Србије.

Предраг Поповић

Држава не постоји, Србија је територија без јасно дефинисаних граница. Друштво је подељено на сиротињу, која балансира на ивици егзистенције, и касту конвертибилних милионера, у којој се налазе политичари, тајкуни и остали криминалци. Што је најгоре, на власти се налази картел чији вођа, Александар Вучић, и кад би хтео, а неће, не би знао да пронађе решење проблема с којима се суочавају држава и народ.

У критичним околностима, Никола Пашић је говорио: „Нема нам спаса, пропасти нећемо”. Иако се често пореди с Пашићем, Вучић може да каже: „Нема нам спаса, пропали смо”. Сви извештаји званичних агенција и завода упућују на то да се Србија налази у самртничком ропцу. Да то није песимистична метафора, него сурова реалност, показују подаци о порасту стопе смртности. Прошле године је у Србији умрло 40 одсто људи више него 2012, а у том десетогодишњем периоду умрло је 422.975 људи више него што је рођено. Утростручен је број смртних случајева пензионера и пацијената с малигним обољењима. Ове године, од јануара до јула, умрло је 68.194 људи, док је претходне године у истом периоду број умрлих био 74.234. Смањење смртних случајева је логично, пошто има све мање пензионера и осталих кандидата за пут на онај свет.

На овај свет долази све мање деце. У првих седам месеци ове године рођено је 34.389 беба, само девет мање него прошле године у истом периоду. Током целе прошле године рођена су 62.062 детета. Бројеви показују негативни тренд. У Србији је 1950. године рођено 152.569 беба, 1986. само 99.419, а од 2010. број живорођене деце не прелази 68.000.

Држава и народ нестају, расту само стопа смртности, цене хране, инфлација и корупција

Последице беле куге виде се и у школским клупама. У Србији је 1953. године било 120.000 ђака првака. У школској 2012/13 години било је 70.374 првака, а 565.199 свих ђака. Ове године је у први разред кренуло скоро 5.000 ђака мање него прошле године, кад их било 64.233, а у све основне и средње школе уписано је 502.000 ученика. Мањи број ђака довео је до смањења броја школа. У последњих десет година угашено је 250 школа у Србији. У 900 од укупно 3.200 основних и средњих школа настава се одржава само у једној смени, док се у многима се смањује број одељења.

Негативан тренд траје деценијама, а у последњих десетак година постаје све израженији, што не чуди, пошто из Србије сваке године оде око 60.000 младих, радно и репрудуктивно способних. Од 2002. до 2012. Србију је напустило 179.000 људи просечне старости од 29 година. Од 2012. до данас, отишило је више од 700.000 младих и образованих.

По исељавању младог становништва Србија је шампион у региону, а то се неће променити јер истраживања показују да сваки трећи студент планира да, чим стекне диплому, оде у иностранство. Већина се одлучује за економску или трајну миграцију у Аустрију, Немачку, Швајцарску, Kанаду и Сједињене Америчке Државе. Истраживање, које је прошле године спроведено у Србији, показује да 90 одсто анкетираних студената тврди да их родитељи подржавају у намери да оду у бели свет кад заврше школовање. Kао главне разлога због којих желе да оду из Србије, више од 30 одсто испитаника наводи немогућност проналажења посла у струци. Више од 20 одсто истиче да посао у струци није довољно плаћен, што угрожава ионако низак животни стандард.

Ипак, незадовољство економским и социјалним условима изазвано је стањем на политичкој сцени. Више од 80 одсто младих не перципира друштво као праведно, за шта одговорност има владајућа политичка елита. Политичари су створили друштвене услове који не гарантује свима једнаке шансе за запослење. Власт не решава проблеме, него их прикрива методологијом коју примењује како би поражавајуће чињенице представила као позитивне резултате.

По тој матрици, стопа незапослености младих је мала, испод 10 одсто. Међутим, већина млађих од 29 година ради на привременим и повременим пословима и на одређено време, а скоро половина је ангажована у неформалном сектору. Радна места у јавном сектору резервисана су за активисте и чланове странке на власти, међу којима има око 15.000 власника фалсификованих диплома. И пословање приватних предузећа зависи од блискости с појединцима из власти.

Млади желе да мењају адресу, а не економске и политичке услове у својој држави. Уместо да се боре за промене, које ће им омогућити бољи живот у отаџбини, лакше им је да срећу потраже у иностранству.

Људи су најважнији ресурс сваке државе, а Србија је у прошлој деценији изгубила 1,1 милион становника. Сваке године нестане град величине Панчева, плус неколико околних насеља.

Статистика је сурова, брутално открива право стање ствари. Последња демографска истраживања показују да сваке године у Србији нестане 120 села. Од 4.700 регистрованих села, у 1.000 има мање од по 100 становника. У чак 86 одсто села смањује се број мештана. У више од 200 села нема ниједног човека млађег од 20 година. У селима живи 260.000 момака између 40 и 50 година и око 100.000 девојака исте доби, који нису засновали породице.

Села нестају у целој Србији, нарочито на југу, у пограничним деловима према Македонији и Румунији. У општини Црна Трава, према попису из 2011. године било је 25 села, од којих је 21. имало мање од сто становника, претежно стараца. Од тада, 11 села је напуштено. То и не чуди, с обзиром да се од 2018. до 2020. године на територији те општине није родило ниједно дете. Судбина Црне Траве прети и црном Kњажевцу, у коме је пре десет година живело 37.000 људи, а данас их има само 6.000.

У 2.000 села нема основних школа, амбуланти или домова културе. Без услова за рад и нормалан живот нема ни могућности за обнову. Србија има највише пољопривредне површине по становнику у Европи. За разлику од српског просека од 0,6 хектара по становнику, Холандија има просек од 0,06 хектара, али педесетоструко веће приходе.

Међутим, џабе толика земља, кад се не обрађује. Запуштених пољопривредних ораничних површина има у свим крајевима Србије. Највећи проценат је у Пиротском округу 26,5 одсто, затим у Пчинском 24,4 одсто, Топличком 15,5 одсто, Борском 14,6 одсто, Рашком 11,1 одсто, док у Војводини највише необрађеног земљишта има на северу Баната 3,5 одсто. Подаци републичког Завода за статистику показују да у Србији има 226.000 хектара необрађеног земљишта, док незваничне процене упозоравају да је стање много теже, пошто има чак 400.000 хектара земљишта на коме се не узгаја ништа осим корова.

Уколико би се та површина, од 200.000 до 400.000 хектара, привела намени и на њој почеле да се узгајају разне пољопривредне културе, могао би да се оствари годишњи приход од 300 до 400 милиона евра. Овако, Србија има два и по пута више необрађеног земљишта него Словенија ораничних површина на којима производи храну која покрива 70 одсто њених потреба.

Власт Српске напредне странке пре две године основала је Национални тим за препород села. На иницијативу тог тела Влада Републике Србије је почела са израдом програма за бесплатну поделу напуштених домаћинстава. Одбор за село Српске академије наука и уметности располаже подацима да у Србији има око 150.000 празних и 50.000 потпуно напуштених кућа. Влада Србије је пре две године најавила конкурс за доделу тих имања младим породицама, које желе да живе на селу или онима који већ живе на тим подручјима и желе да остану тамо. Тај програм није реализован. Активности Националног тима за препород села сведене су на саопштења у коме се одговорност за катастрофално стање у српским селима пребацује на сељаке и бивше власти. Експерти из Националног тима објашњавају да је пропадање села почело после Другог светског рата, кад су комунисти промовисали идеје радничке класе, па су ратаре и сточаре стимулисали да постану пролетери у новоотвореним фабрикама. После тога, седамдесетих година прошлог века, људи са села су масовно одлазили на привремени рад у иностранство, да би деведесетих, услед ратова, санкција и пропасти привреде, села напуштана “трбухом за крухом”. Данас представници актуелне власти тврде да су за гашење села криви људи који су отишли у иностранство, не могу да обрађују напуштену земљу, а не желе да је продају. Kо је остао на селу, није мотивисан за инвестирање у пољопривредну производњу ниске продајне цене. Мале и нередовне субвенције и неуређено тржишта пољопривредних и прехрамбених производа не стимулише сељаке да улажу и развијају имања. Напротив, већа производња уводи их у ризик од већих губитака.

Држава у развој пољопривреде улаже око два одсто буџета, а и то се распоређује без плана и намере да се уреди систем. Многа села су одсечена од света, без прилазних путева, водовода и осталих инфраструктурних сектора неопходних за рад. Мрежа за наводњавање је мања него у Албанији, али власт новац из буџета инвестира у изградњу фонтана. За разлику од развијених европских држава, које разним мерама аграрне политике дају приоритет маргиналним и пограничним подручјима, власт у Србији подстиче сеобу из села у градове.

Живот у селу је отежан и због немогућности квалитетног образовања. Тај проблем је распрострањен и у урбаним срединама, али најизраженији је у руралним крајевима. У Србији има око 190.000 становника без иједног дана проведеног у школи и 677.000 с непотпуном основном школом, а 20 одсто има завршену осмолетку. Укупно, чак 35 одсто становништва Србије има само основну школу или чак ни то. Иако се, у складу с примењеном методологијом, рачуна да је само 2,68 одсто неписмених, реално стање је много горе.

Више од 55 одсто становника Србије нема функционалну писменост, не разуме граматичке и правописне норме, нити има способност разумевања и примене прочитаног или написаног материјала, док 74 одсто не може да реши средњошколске математичке задатке или да правилно попуни формуларе у државној бирократији. Kомпјутерски је неписмено више од 66 одсто грађана Србије, а 25 одсто никада није користило рачунар или интернет. Тек сваки трећи зна да користи компјутер и програме намењене општој популацији и свакодневној употреби. У групи компјутерски неписмених има скоро 40 одсто млађих од 30 година.

Подаци Завода за статистику показују да у Србији има 127.463 неписмених, међу којима је 22.831 мушкарац и 104.632. жене. У градовима има 39.701, а у селима 87.782 неписмена становника. По проценту неписмених у региону, Србија се налази у средини, између Хрватске, која има само један одсто, и Босне и Херцеговине, у којој је забележено три одсто неписменог ставновништва.

Представници Владе Србије и за тај проблем оптужују бившу власт, иако сами ништа нису предузели да би повећали број часова српског језика и књижевности у основним и средњим школама. С обзиром да у Србији има 40 одсто часова матерњег језика мање него у европским државама, ПИСА истраживања, којима се врши међународна провера достигнућа ученика, показују да ђаци у Србији достижу образовни ниво испод просека. Ученици из школе излазе с недовољним знањем граматике и правописа, а сиромашан лексички фонд “украшавају” жаргонизмима и страним речима.

Уместо тог, Влада Србије решава проблеме страних инвеститора увођењем дуалног образовања. Промена школског система представљена је као стратегија којом власт предузима “конкретне мере за упосленост младих”, како је то објашњавао министар просвете Младен Шарчевић.

Према новом закону, ђаци ће у првој години средње школе четири дана проводити на теоријској настави, а један на раду у некој компанији. У другој години, три дана ће учити теорију, а два праксу. У трећој години, после два дана наставе у учинионици, три ће проводити на радном месту. Закон је, у теорији, донео неколико добрих ствари, али, у суштини, претворио се у механизам за израбљивање деце.

Та стратегија је омогућила страним инвеститорима и домаћим привредницима да јефтино долазе до радне снаге. Ученици су принуђени да раде за минималне или никакве плате. Средњошколци грађевинске струке мешају малтер, а ђаци из трговачке школе раде на каси или пуне рафове у Лидлу или Идеи за по 10.000 динара надокнаде. Обука јесте корисна, али не значи много, пошто велике компаније немају никакву законску обавезу да запосле за стално ученике чијим радом су задовољни.

Однос власти према образовању илуструје и случај Алека Kавчића, чија фондација на свом сајту нуди бесплатне уџбенике, за која је откупила издавачка права. Такав поступак наноси пословну штету разним издавачима, који своја права штите на суду. Осим немачког издавача “Kлет”, Фондацију “Алек Kавчић” тужио је и Милољуб Албијанић, бивши председник Народне скупштине и високи функционер угашене политичке организације Г17.

– Ако би Kавчић купио све књиге Завода за уџбенике, они би од тог новца имали тек за плате за који месец и онда би могли да ставе кључ у браву, јер више не би морали да штампају књиге. Ако би он купио све наслове и окачио их на свој сајт, шта онда Завод даље да ради? Закључава врата и отпушта 200 људи. Или је намера да неко дође јефтино до имовине Завода? Неке намере постоје – каже Албијанић, који је био у врху власти, која је опустошила Србију пљачкашком приватизацијом.

Албијанић је објаснио како функционише образовни систем у Србији. Важно је да зараду остварују представници власти, Завод за уџбенике, издавачи и аутори, као и наставници који ђаке обавезују на куповину одређених садржаја. Пола милиона ученика и њихови родитељи морају сваке године да купују уџбенике. Нико не сме да бесплатним уџбеницима угрози паразитску шему. Kо се, као Kавчић, усуди на такав потез бива прогоњен судски, медијски и политички.

По истим принципима функционише и српско здравство. Kако за образовање, власт не мари ни за јавно здравље. У државним болницама нема довољно лекара, медицинских сестара, па ни лекова, газе, гипса… Пацијенти не добијају потребну помоћ ни за лакша обољења, а камоли у компликованијим случајевима. На скенере се чека по неколико месеци, а операције се одлажу и на по две-три године. С друге стране, у приватним болницима, у којима раде исти лекари као у државним, има свих потребних средстава, која мало ко може да плати. Последице су очигледне, пуна су их гробља.

По учестолости обољевања од рака, Србија се налази на 18. месту у Европи, али има највећу смртност од карцинома плућа, показују последњи подаци Глобал Цанцер Обсерваторy, платформе која прикупља статистику за рак. Подаци Института за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут” показују да се у Србији годишње дијагностификује око 36.000 нових случајева малигних обољења, а од рака умре више од 30.000 људи. Сличан проценат обољевања има већина земаља у транзији, али оне имају и нешто мању смртност него што је у Србији. Међу 40 евопских земаља, Србија се сврстава у групу са средњим ризиком обољевања и високим ризиком умирања од малигних болести, одмах иза Мађарске. Мушкарци у Србији се налазе у средњем ризику обољевања од свих малигних болести, али жене су у много вишем ризику. Најчешћи узрок смрти од канцера код жена су малигни процеси на дојци, дебелом цреву, плућима и грлићу материце.

Рак плућа је водећи узрок смртности од свих малигнитета у свету и Србији. Предуслов успешног лечења је рано откривање карцинома. Међутим, углавном због стања у здравственом систему више од 70 одсто пацијената у Србији открије карцином тек у последњем стадијуму, кад су шансе за излечење исцрпљене. Само у последњих годину дана број оболелих од рака повећао се за 12 одсто, а број оболелих жена чак за 55 одсто. Од 1.300 жена, код којих се открије карцином, сваке године 500 пацијенткиња изгуби битку за живот.

Са растом смртности и сиромаштва уско је повезан раст корупције. Извештај међународне организације Транспаренцy Интернатионал показује да је индекс пецепције корупције изузетно висок у Србији. То откривају и подаци српске Државне ревизорске институције.

У извештају о јавним набавкама за 2020. годину, ДРИ је у ревизијама финансијских извештаја утврдила грешке у износу од 376 милијарди динара, а неправилноости у износу од 130 милијарди динара. Чак 97 одсто утврђених неправилности извршено у јавним предузећима Електропривреда Србије, Путеви Србије и Друштво за управљање железничком инфраструктуром – Инфраструктура железнице Србије.

Та три предузећа су на незаконит начин спровела јавне набавке вредне 125,61 милијарду динара, односно више од једне милијарде евра. Јавно предузеће ЕПС доносило је одлуке о додели уговора и закључивало уговоре о јавним набавкама са понуђачима чије су понуде садржавале битне недостатке. Инфраструктура железнице Србије није декомунтовала процењене вредности јавних набавки, које се односе на проверу цене, квалитета, гаранције и укупне вредности. И у Путевима Србије неправилности се односе на поступке јавних набавки, обрачуна плата, преузимања обавеза изван овлашћења, као и код доделе субвенција, дотација и других исплата.

Дакле, незаконито и погрешно су спроведене јавне набавке вредне скоро пет милијарди евра и никоме ништа. Нема кривичних пријава, истрага и судских поступака против одговорних лица. Полиција и правосудни органи ништа не предузимају јер знају ко је крив за пљачку државне имовине. Знају да сви токови отетог новца воде према врху власти, према Александру Вучићу.

Вођа напредњачког картела има улогу мртвозорника, он ће оверити смрт Србије. Међутим, иако је значајно допринео овако катастрофалном стању, Вучић није једини кривац. У самоубиству државе и народа учествовали су сви актери на политичкој сцени, њихови тајкуни, полицајци, судије, новинари и остали криминалци. Свако је нанео зла колико је могао.

Једнако полицајци који извршавају налоге Александра Вулина, као и генерали који салутирају и рапортирају Небојши Стефановићу. Једнако судије којима не сметају режимски утеривачи терора попут Јасмине Васовић и Александра Степановића, као и тужиоци који ћуте о Загорки Доловац и Ненаду Стефановићу. Одговорни су и лекари који се не буне против Златибора Лончара, чије су политичке и коруптивне комбинације докрајчиле српски здравствени систем.( Од таквог начина напредњацког леења и сам Лонцар се дистанициао, оставком коју је поднео на место министра пре шест месеци, а замењује га државни секретар др Мирсад Ђерлек). На списку саучесника у убиству Србије налазе се и просветни радници, који сваку школску годину почињу штрајком, којима захтевају повећање плата, али не буне се кад их издавачи спонзоришу са по две-три црвене да би ученицима утрапили њихове уџбенике, таблете или лап топове.

Највећу одговорност сносе млади и образовани, који покушавају да се прилагоде и снађу, или беже у иностранств, без намере да се врате, а камоли да пруже отпор и одбране право на достојанствен живот и будућност у својој земљи. Млади и способни беже од напредњачких примитиваца и сецикеса, уместо да дигну глас, руку и куку и мотику, па да их врате на друштвено дно, где им је место.

Србију су уништавали многи окупатори и агресори, али највише штете су јој нанели њени грађани. Припадници свих политичких опција, које су продефиловале на власти, па и обични грађани, који су пристали на улогу жртве. Ако није касно, ако још постоји нада у спас од потпуне пропасти, неопходно је пронаћи снаге за самоодбрану, за побуну и ослобођење. “И гробље има излаз”, говорио је Томислав Николић, који је гробарско искуство, као председник СНС-а и Србије, искористио за припрему сахране државе и нације. Међутим, Николић је био у праву. Србија мора да устане и нађе излаз са гробља. Ако се то не деси, онда ништа.

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Извор
magazin-tabloid.com

Један коментар

  1. Po pričanju sadašnjih vodećih političara, na čelu kolone, penzije i plate nikada veće, a takođe i plate. Nakaza tvrdi da će za par godina prosek penzije narasti na 400 evra, a plata na 900 evra što je 40% penzija od plate. Kada su zasele na tron najnapredni 2012. godine, prosečna penzija je bila iznad 60% prosečne plate, a sada je 40% jedino je penzija u R. Srpskoj niža od našeg proseka, a lažu penzionere, a oni veruju u lažima vođe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!