ДРЖАВНИ ПРЕВРАТ У ДОЛАМИЦИ БЕЛЕ БОЈЕ

0
(0)

Дмитриј СЕДОВ | 29.01.2012

Приказивањем  документарног филма од 4 епизоде о В.Путину, који је снимила компанија Би-Би-Си, почела је баш пред председничке изборе концентрисана офанзива на свест руских бирача. Комплетан разгранати западни систем манипулисања масовном свешћу своје напоре је концентрисао на постизање главног циља – на блокирање повратка В.Путина на дужност председника Руске Федерације и на натурање свог кандидата из „демократске опозиције“.

Организатори сматрају да је известан део електората који је раније био веран премијеру постао несигуран, те им то улива наду на успех технологије „одређене боје“. Одмах после Путиновог говора у Минхену 2007. године западни идеолошки центри су направили посебан програм како би у очима становништва  компромитовали Путина. Сада је тај програм усавршен. Руски премијер је и у етру, и на интернету постао објекат читавог циклуса критичких дискусија. „Локомотиве“ таквих дискусија, а то су између осталих радио „Ехо Москве“ и цео низ других популарних радио-станица, блогери Наваљног и армија блогера мањег калибра – сви они се данас осећају толико сигурно да се труде да мирно раде на  јачању степена  незадовољства бирача.  

Како је већ показало искуство читавог низа земаља – та технологија стварно делује! Практично – у свим револуцијама се понавља један те исти сценарио – незадовољство великих друштвених група оседлавају снаге које иду за својим личним ускогрупним егоистичним циљевима. Овога пута компанија „лидера новог протеста“ је дотрчала за новим „диспечером“ „демократског покрета“ – амбасадором САД у РФ М.Макфолом чим је он допутовао у Москву и добила програм свог деловања. Да ли је при том можда добила још нешто – историја ћути.

У предњи план интереса Запада избија званични кандидат десних – Михаил Прохоров. Истина, западни полит-технолози на потребу да се „ангажује“ Михаил Дмитријевич Прохоров гледају без ентузијазма. Наравно, ако замисле да би он победио – то би за њих била најбоља могућа варијанта, али се не смеју заваравати. У најважнијем питању за Запад: могућност да се интереси Русије потчине интересима Запада – Прохоров представља мутну личност. Зато је  врло рискантно полагати сву наду у њега и издвајати средства за таквог политичара. Обашка што Прохоров може да постане магнет за привлачење великог дела протестног покрета младих. У таквом случају западним технолозима неће остати ништа осим да кусају оно што су у његовој кухињи сами закували.

А ипак, најукуснија и најједноставнија за њих би требало да буде „мајданска варијанта“ која би кад бисмо се шалили требало да доведе на власт управо оне ликове, које би Вашингтон највише волео да види.

У праскозорје „обојених“ револуција уз „мајданску  варијанту“ ка власти се прогурао непролазни кандидат,  као што је то било, на пример, у Украјини. Међутим, одмах после тога, пракса „арапског пролећа“ је показала да кандидати манипулатора не морају баш увек да буду званично регистровани кандидати. Операција може да се поједностави и могу да се искористе протестне акције које би „изнедриле“ народне трибуне, који би – ако им се плати – одрадили своју тачку.

У принципу, избор сценарија је увек исти, само мењање кулиса и ескападе главних јунака могу да варирају у зависности од воље режисера. Али сваки жанр има своје законе. Први закон је појављивање релативно невеликог, али активног дела електората, који треба да са појави у акцијама грађанске непослушности због „непоштених избора“. Други  закон представља распредање светских медија где год се стигне о наведеним акцијама, све док  се те акције не претворе у међународни проблем. Стварна „транспарентност“ избора за организаторе „обојене“ револуције нема никакав значај. Њима треба предлог за провоцирање, и тај предлог се обавезно измисли. Тако, предлог може да буде неверовање у резултате гласања и захтев да се избори понове. Одбијање власти да дође до понављања у ствари представља причу о конфликту становништва, која почиње да се распреда по „читавом свету“. У току конфликта они што протестују ће истаћи кандидата, за кога се до тада није ни чуло. Наступа тренутак изласка у арену „вечитих маргиналаца“ који без имало устручавања почињу да захтевају престо. Парола „Хоћемо Бору!“ се чује на све стране.

Трећи закон. У најоштријој фази супротстављености „међународна јавност“ и „светски лидери“ се обраћају оном првом кандидату захтевајући да из морално-етичких разлога (покушаја преваре) откаже своју кандидатуру. Притисак са свих страна –  долази до тачке заглушујуће хистерије. Како показује пракса, најбоље резултате дају ноћни телефонски позиви председника САД, Француске, премијера Велике Британије и Италије. О томе би могли да причају многи кандидати који су изгубили изборе, наравно, ако би хтели. На пример – Е.Шеварнадзе.

Овако или онако – главни кандидат је натеран да одбије даљу борбу и његово место заузима  новојављени „месија“, ко зна по који пут доказујући свету да од историје нисмо ама баш ништа научили.

У руској варијанти највероватнији кандидати су исти: или М.Касјанов, или Б.Њемцов. Оба лика не могу да се појаве у истој категорији са В.Путином, зато што су популарни само у уским круговима „демшизе“-а („демократских шизофреничара“) и идејно чедних момака и девојака који на митинг трче са часова у „универу“. Бирачка маса их не прихвата, што су врло јасно показали избори за Думу. Зато „мајдан“ у Москви, на чијем би челу били такви „инспиратори“ може да буде инсцениран само као камерни шоу на отвореном ваздуху – без наде да ће добити прави одзив код народа. То организаторе и тако мало интересује јер атмосфера хистерије и информациона галама до краја света у сваком случају ће бити обезбеђена, на сваки могући начин.

Западни полит-технолози изузетно брину због стања „мајданског“ потенцијала Русије. Неколико десетина хиљада оних који протестују, који су се већ чули, у ствари представљају прилично шарен скуп, у коме има доста грађана који поштују законе, и који немају много жеље да се за права боре на улици. Зато организатори тек треба да измисле активисте који ће „ићи до краја“ и који у шоуу неће учествовати само дан или два. За то организаторима треба бар неколико стотина лудо храбрих  младих људи. А ако у сувом остатку остану само туце или два бунџија читава „обојена“ револуција ће испасти – пућ!

Најважнија брига организатора ће постати стварање у светским медијима опште међународне атмосфере нетрпељивости према деловању снага реда и мира у Москви и узнемирености због „оштрине руских власти које су спремне да бију и иза решетака трпају сопствену децу зато што се она не слажу са резултатима избора“. Тешко да ће проћи без инсценирања жртава бахатости власти, јер најбољи начин да се код људи пробуди узнемиреност то је да се народу понуди „пали борац за слободу“ као што је то био Гонгадзе у Кијеву. Уопште не морамо да сумњамо да су англо-саксонци способни за такве шале. Практично ни једна „обојена“ револуција у којима су они учествовали колико су могли, није прошла без „мученика“ који су се појављивали ниоткуда.

Ако би требало да се оцени  започета припрема за мешање у председничке изборе уопште у Русији, у том случају треба констатовати следеће.

Код западних партнера РФ се ствара страх  од утицаја системске опозиције у Русији. Избори за Думу су показали да се неће дуго чекати на време када ће се постићи класичан баланс снага у парламенту и партија или блок на власти ће опстати захваљујући тесној већини гласова. То је најбоља претпоставка за озбиљан рад који ће дати и резултате. Према томе ће се убрзати и ток решавања многих врло старих проблема. Такав пут јачања Русије Западу се уопште неће допасти и ради равнотеже ће се тежити да се на власт доведу људи којима није тешко да политику своје земље потчине туђим интересима. Читава замисао мешања се базира на подривању легалног политичког процеса у земљи, на коришћењу технологије политичког подметања и стварању ситуације грађанског хаоса.

Финансијска подршка руским „карбонарима“  из иностранства спада такође у закон жанра. Заједнички буџет „револуције у боји“ за Русију, рачунајући коришћење људског, информационог и организационог потенцијала ће  коштати милијарде долара.

Без обзира на коначан успех пројекта, они који га организују сматрају да је он у сваком случају потребан и користан. Побуђивање снага за улични протест у Русији ће се и даље уобличавати и доцније ће добро доћи за нове, смеле експерименте. Јер после председничких избора 2012. Русија неће моћи ни да се препозна.

Да ли може да се учини да је огромна армија професионалних „демократизатора“ која се без прекида упетљава у живот других земаља и народа, закључила да су њене шансе за успех „револуције у боји“ у Русији ништавне? Тешко је рећи. У сваком случају – чим се појаве први знаци „варијанате у боји“ руске власти ће имати све разлоге да изјаве да је дошло до страног мешања у унутрашње послове земље, и то у циљу  остварења државног преврата.

 

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Ниједна особа вакцинисана руском анти-ковид вакцином није имала компликације

5 (2) МОСКВА – Није примећена ниједна компликација ни код једне од 3.000 особа које …

Русија одбија да продужи Споразум о смањењу и ограничењу стратешког офанзивног наоружања под новим условима

0 (0) Изјава специјалног представника америчког председника за контролу наоружања Маршала Билингслија да ће Вашингтон …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend