Став

Џевад Галијашевић: Зашто Вучићева влада жели да сруши Републику Српску

Трудим се да не пишем и не говорим о Србији и њеној политици, дубоко увјерен да је то дужност многих мојих пријатеља у Београду и Србији, и да би моје бављење том отвореном раном колективне стабилности Балкана, а не Србијом као темом, било негирање тих храбрих, патриотских и стручних напора које чине добри људи, интелектуалци и неки политички активисти у Србији.

Ипак ми се понекад омакне, па поменем или напишем понешто о томе, више због потребе да јасно искажем свој став о политичком злочину и кукавичлуку који се чини у име цјеле Србије и српског народа, него што вјерујем да је то моје мишљење значајно или потребно. Иако не сумњам у своје право да изнесем лични став о политици владе Србије, ипак ћу покушати и објаснити изворе тог свога права и прилике које су утицале на моје мишљење.

1. Из неког разлога власт у Србији жели да о односима и политичким приликама у Дејтонској Босни и Херцеговини, својим грађанима, региону, цјелој Европи (прије свега неолибералној Њемачкој) пораженој Америци, говори и понаша се као да је „Босна Швицарска“!

Вучићеву Владу у Србији Република Српска уопште не занима, иако наводно сарађује са својом братском републиком и етничком и вјерском браћом „на највишем нивоу“ – са пуно толеранције и разумијевања. „Србија помаже и штити Републику Српску“ одјекује из Београда, али та помоћ није ни близу сарадње и помоћи коју сарајевске политичке елите добијају свакодневно од „своје вјерске браће“ из Саудијске Арабије и Турске. У рату и миру – обуком војника и официра, оружјем, храном, војним и невојним средствима, тајним службама и свим релевантним информацијама до којих дођу, сталном „размјеном обавјештајних података“, као и у билатералним односима, Уједињеним нацијама и Вијећу за инплементацију мира. Тајно и јавно, увијек и на сваком мјесту, без иједне калкулације, муслиманске владе и државе су подржавале политичко Сарајево, Изетбеговићев режим и његову политику. Није било „санкција на Дрини“, неодлучног или неодређеног става, као „нећемо да се мјешамо“ или још горе; „то се нас не тиче“. Отворена и јасна подршка по цјену кршења ембарга на увоз оружија; увоз милитантних појединаца и група; финансирање радикалних група, паравојски, тајних организација… Финансирање „увоза и извоза“ екстремиста – насељавања БиХ… Наравно и много тога још.

Никада се помоћ коју Србија пружа Републици Српској није приближила, ни нивоу који константно, задњих 25. година, пружају заједно Турци и Саудијци, у савезу са „вјерском полу-браћом“ из шиитске Исламске Републике Иран. Иако су на свим мјестима били у међусобном сукобу или рату – у „Изетбеговићевој Босни“ се нису колебали, били су заједно, одлучни да помажу и кад се не слажу – да подржавају и кад им се не допадају одлуке подстакнуте западним притисцима, а које су Изетбеговићи – старији и млађи, морали понекад доносити. Када би Република Српска из Београда добила ону врсту и количину помоћи и подршке коју је Иран пружао Изетбеговићевој номенклатури и исламистичком наслијеђу (бабе му Алије) – у вријеме, задњих 5. година, док је Иран био под санкцијама заведеним и од стране Босне и Херцеговине (док су тројицу иранских дипломата изгонили из Сарајева, због шпијунаже или нуклеарног програма) – Република Српска би била политички штићена и одбрањена.

Тога нема ни у тој мјери – чак се пропагандистички гради став да у уређеној Босни и Херцеговини, само Додик и Република Српска нешто покрећу и таласају. И то, као, углавном без разлога. Управо је то Александар Вучић хтио доказати својим одласком у Сребреницу (гдје је добио по носу и цјелој глави) али и шаховском партијом са Бакиром Изетбеговићем у Кнез Михајловој улици и каснијим одласком у Сарајево. Кроз ту сценографију заборављене су терористичке акције у БиХ (три у прошлој години – Зворник, Сарајево и Салаковац), заборављен атентат и покушај линчовања премијера Србије. И баш ту и лежи највећи проблем Србије: Србија је приватна политичка својина Александра Вучића, јер Вучић сматра да је то што се њему десило у Сребреници његова приватна ствар која је, само њему, произвела много личних неугодности.

Наравно да је то и глупост и безобразлук. У Сребреници је нападнут премијер Владе Србије а влада није о томе заузела ниједан државнички, па чак ни политички став: Вучић је то приватно рјешио са Бакиром.
Кроз фалсификовани попис становништва, у коме, послије пет вјекова, ислам постаје доминантна религија у БиХ, како није био ни у турско ни у аустро-угарско доба, а једна вјерска заједница, радикализована и изједначена са исламистичким наслијеђем свога вође Алије – која се жели представлити нацијом, постала је већинска у БиХ. Пренос надлежности, кршења и промјене Дејтонског споразума, те фашистички намјесник у БиХ Валентин Инцко и његова антисрпска, усташоидна политика… па хапшење Срба за све и свашта, неовлаштено ухођење и праћење функционера Републике Српске… насилни преврат у тужилаштву БиХ, чињеница да у Сарајеву више нема Срба, ни у промилима. Шта Србија од тога види и гдје је ова Вучићева влада показала вољу да помогне?!

2. Муслимански дио бошњачко-хрватске Федерације Босне и Херцеговине је терористичка база у којој се терористи финансирају, социјално издржавају, у којима се припремају и пролазе борбене и неборбене обуке, из којих организују терористичке акције у Паризу (Шарли Ебдо и Батаклан) и Бриселу; врше логистичку подршку и наоружавање свих исламистичких и терористичких групација у Европи. Из ових кампова одлазе на ратишта у Сирију, Ирак, Авганистан, Либију и Јемен. Преко 64 класична терористичка кампа, антиуставна насеља названа вјерским еуфемизмом „параџемати“ и 400 бораца који су преко ових кампова и из њих, директно, отишли на Блиски и Средњи исток ратовати за идеје и организације Ал каиде и Исламске државе. О томе је у Сједињеним Америчким државама објавила своја запажања и сазнања Лесли С. Лебл, савјетница Команданта мировних снага у БиХ, под насловом „Исламизам и безбједност“, објављену од стране најважнијих безбједносних института, академија и организација.

Када ова квази држава, или Исламска република у покушају, забрани све празнике и оспори Србима право на било какву везу са историјом и одбраном, онда је јасно да неко нешто мора урадити. Вучићева влада би морала одбацити политичке комплексе инфериорности коју имају такви политички полтрони према лидерима Републике Српске и учинити, бар мало, да помогне ову тешку борбу, коју Република Српска води против глобалне идеје исламизма и џихада (на једној страни) али и против обнављања Трећег рајха, под кринком уједињене Европе, који свим својим настојањима чини све да понизи и ослаби српски народ и да му уништи институционални, политички и државотворни потенцијал. Дакле, може ли Вучићева Србија видјети сложене односе у Босни и Херцеговини и стати на праву страну – на ону страну на којој сада видљиво наступају Русија и Кина, и која са запада, из Беча и Париза, добија отворену подршку релевантних политичких фактора?! Може ли Србија бити уз Републику Српску макар толико колико су Штрахе и Хофер из Беча?

3. Бакир Изетбеговић не представља цијелу Босну и Херцеговину – чак ни све Бошњаке, и сулудо је давати му легитимитет, који њему треба само зато да доврши пројекат свога оца, који значи уништавање српског народа, српске историје и српског културног наслијеђа у Босни и Херцеговини. Баш онако како се уништава на Косову и Хрватској, а у задње вријеме, и у бандитској Црној Гори, Ђукановићевој. Ако је влада у Београду братска влада оној у Црној Гори, онда су сви наши напори да дјелујемо на владу у Београду, узалудни.

Оснивач и власник највеће медијске куће у Сарајеву, „АВАЗ“, лидер Савеза за бољу будућност Фахрудин Радончић, рекао је на свједочењу у случају Насера Кељмендија пред Основним судом у Приштини да је за убиство Рамиза Делалића Ћеле, убице српског свата на Башчаршији, одговорна бошњачка државна мафија, а да су га ликвидирали да “не би открио десетак политичких убистава. Познато је свима на која убиства је Радончић мислио: сви команданти бригада и безбједњаци убијени су по налогу Алије Изетбеговића. По налогу Алије Изетбеговића убијени су Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Јука Празина, Неџад Угљен, главни убица и командант бошњачке паравојне формације “Шеве”. – извршен је покушај убиства команданта Армије Р БиХ Сефера Халиловића а убијена његова супруга и њен брат, о чему свакодневно говори Семир Халиловић, син генерала.

Бакир Изетбеговић се доводи у везу и са убиством Јозе Леутара и то након информација из Беча о злоупотреби хуманитарне помоћи, трговини оружјем и крађи новца из хуманитарне помоћи. О томе је увјерљиво писао Криџ Хеџис у Њујорк Тајмсу. Изетбеговићи, Алија и Бакир, стоје и иза првог терористичког напада у БиХ, када је покушано убиство поглавара Исламске заједнице Југославије Јакуба Селимовског. Они су тада то договорили са Мустафом Церићем. Зољама је нападнут Ријасет, а погинуло је четворо лица; убијени су унук и зет бившег реиса Наима Хаџиабдића, погођена је спаваћа соба Јакуба Селимоског, рањен секретар ријасета Мухарем Омердић.

Изетбеговићи су убијали на Маркалама и улици Васе Мискина; постављали су експлозиве гдје год су могли, а њихова убиства муслимана кулминирала су ратом у Цазинској крајини и сукобом са Фикретом Абдићем”. Убиство Рамиза Делалића Ћеле на капији његове куће извршено је по директном налогу Бакира Изетбеговића, а међу извршиоцима су били поједини Албанци и муслимани из Санџака. Оно што је важно код налога за убиство Делалића јесте да се ту сада појављује и судбина шпијунирања, надзора, неовлаштеног праћења и рушења Горана Салиховића, главног тужиоца Тужилаштва БиХ. Ту ће се открити да су Радончић и Салиховић имали информације да је Бакир Изетбеговић издао налог за убиство Рамиза Делалића Ћеле и да је тај налог издао управо данашњем директору Обавјештајно-безбједносне агенције, Осману Мехмедагићу Осмици, који је тај налог пренио на Делалићевог безбједњака Муриса Друшкића, који данас води одјел за провјере у Обавјештајно-безбједносној агенцији. Обавјештајно-безбједносна агенција је криминална агенција која, са Агенцијом за истраге и заштиту „СИПА“, представља класичну муслиманску милицију, а са министром безбједности у Савјету министара БиХ Драганом Мектићем прикрива везе са терористичким организацијама и масовне злочине династије Изетбеговић и СДА.

Бивши високи функционер Странке демократске акције Мухамед Ченгић тврди да је референдум о независности који је одржан 1. марта 1992. године одвео БиХ у рат. „Референдум није био законит нити уставан према тадашњим прописима СР БиХ… Изетбеговићу је рат био неопходан да се наметне као бошњачки месија, уништи кредибилитет умјеренијих муслиманских вођа и међу муслимане усади трајно непријатељство према околним народима. За рат у БиХ је крив Алија Изетбеговић. Да није било илегалног референдума, не би било ни рата“, каже Ченгић.

Какав је био третман Срба у ратном “опкољеном“ Сарајеву види се из интервјуа Мирка Пејановића, Изетбеговићевим властима ‘лојалног Србина“, члана ратног Председништва БиХ, који је за сарајевски лист БХ Дани рекао да је у Сарајеву побијено само у првим месецима рата двије до три хиљаде Срба. Иако су први мјесеци рата према његовим рјечима били најгори за сарајевске Србе, злочина је било и касније током 1993. и 1994. Срби су убијани на улицама, у својим становима, на радним местима, у многим мучилиштима. На Требевићу су бацали Србе у пећину „Казани“, пре тога их ритуално убијали фанатици, а главе закланих Срба излагали су у Основној школи на Бистрику.

Бивши припадник Унпрофора и подофицир канадске војске Џејмс Дејвис у књизи “Канадски војник у југорату”, издатој у Ванкуверу 1997. описује безброј случајева злочина Армије Р БиХ над цивилима у Сарајеву, почињених с циљем да се за злочин оптуже Срби. Дејвис, који се у Сарајеву свега нагледао, не крије гађење према војницима тзв. Армије Р БиХ, дословно их назива животињама јер су убијали сопствени народ ради медијске пропаганде. 

О томе говори и бивши оперативац Изетбеговићеве тајне полиције АИД – Един Гараплија.

Слично је за сарајевске медије говорио и Зоран Чегар, припадник МУП-а БиХ, хрватске националности, који је рат провео у Сарајеву: ”Имамо ми наше ратне злочинце. По граду су убијали људе без обзира на националност, силовали дјевојчице, иживљавали се над њима, па су их бацали на улицу и говорили да их је убио српски снајпериста. Имамо ми наше који су нас убијали. Зашто њих не затворе?“

У документацији коју је тадашњи потпредсједник Федерације БиХ Мирсад Кебо доставио Тужилаштву БиХ, налази се и списак муслиманске тајне службе АИД за ликвидацију Бошњака који су наводно били чланови организације за “рушење Републике БиХ”. У том повјерљивом документу, од 5. новембра 1994. год. наводе се имена десетина бошњачких политичара и привредника, међу којима су: Нијаз Дураковић, Мухамед Ченгић, Алија Делимустафић, Хајра Балорда, Адил Зулфикарпашић… У „Кебиној документацији“ налазе се бројни докази о повезаности највишег бошњачког војног и политичког врха са радикалним исламистима, наредбе команде муслиманске војске за нападе на хрватска мјеста у централној Босни, као и списак муџахедина којима су бошњачке власти прије почетка рата у БиХ дале држављанство БиХ. У тој документацији се види да је Шефик Џаферовић у периоду послије рата, док је био члан АИД-а, уништио велики дио доказа о злочинима почињеним над Србима у Возући, Зеници и Завидовићима. Ту су и информације о убиствима одсјецањем глава Момиру Митровићу, Предрагу Кнежевићу и Гојку Вучићу, као и окрутном поступању према 12 заробљених војника ВРС у селу Ливаде и муџахединском логору Каменица код Завидовића пре напада на Возућу у септембру 1995. године.

Међу некажњеним злочинима над Србима је и злочин над 64 заробљена српска војника и цивила у септембру 1995. године приликом пада Возуће. У документацији се налази и извјештај Мисије ОЕБС/КЕБС/ за БиХ, из септембра 1992. године, у којем се наводи да је дио српских логораша заробљених у Казнено-поправном заводу /КПЗ/ Зеница спаљен у високим пећима зеничке Жељезаре. У истом извјештају се напомиње да је у ратном логору у КПЗ Зеница било око двије хиљаде Срба. Исто тако, видљиво је, како су „Босанске банке“, Вакуфска и Депозитна, основали Саудијци повезани с тероризмоми како су обезбиједиле финансијску помоћ за неколико организација које служе као фасада “Ал-Каиде” у БиХ (“Muwafak Foundation”, “Al-Haramain Islamic Foundation” и “Саудијски високи комитет”). Неке од њих Влада САД већ је означила као специјалне глобалне терористичке организације. Директор Вакуфске банке Амир Ризвановић у марту 2002. године признао је да “Al-Haramain” представља активног клијента банке, а да ју је ранији директор Нурудин Кустурица, након девет година управљања банком, напустио кад је откривено да је већински власник Вакуфске и Депозитне банке Yasin al-Qadi, на листи глобалних терориста. И тако у бескрај, о идеалној држави и једноставним погледима на рат и данашњицу, унутар муслиманске популације која се трудила да пружи отпор Изетбеговићевој политици.

Вучићева влада и он лично, рехабилитацијом Изетбеговића као „босанског владара“, те споља осмишљеном политичком агресијом на Републику Српску уништавао је тај дух отпора и међу Бошњацима, чинио га бесмисленим „кад Србија прихвата Бакира“ и све што он симболизује. Под теретом те и такве политике, посебно је угрожена Република Српска.

4. План да се инкриминише слободно размишљање о неколико истина о босанско-херцеговачком рату и да се кроз законска рјешења наметне Србији и српском народу теза о геноцидности у суштини руши Републику Српску више него британски покушај доношења резолуције о Сребреници. Правна квалификација која санкционише „негирање геноцида“ фактички брани једну срамну политичку категорију геноцида која оправдава сво политичко насиље према Србима, а посебно према Републици Српској, представља у правном и политичком смислу акт издаје једне уцјењене политичке структуре у Србији.

Као Бошњак и као муслиман, свједок сам многих злочина почињених у име Бошњака; оних према Србима као и према Хрватима – због тога сам цјелу ратну 1992. годину провео у муслиманском логору у Казнено-поправном заводу Зеница – који је носио ознаку „Пети павиљон“. Многи Срби из Биљешева, Дривуше и саме Зенице били су мучени и убијани у том логору још док сам ја тамо био. Био сам и 18 дана у муслиманском логору, на фудбалском стадиону „ТОШК-а“ у Тешњу, четири дана у подруму Штаба Територијалне одбране…

Плаћеници попут лажљиве и огавне Наташе Кандић не могу са својим скромним познавањем социологије свједочити о проживљеној историји, тумачити закон и креирати сулуда законска рјешења. На срамоту, али у Србији хуманитарно право тумачи површни социолог Наташа Кандић, прехлађени глумац Чедомир Јовановић и бивши музичар Ненад Чанак. Угађа се таквим особама и тој друштвеној појави, иза које не стоји ништа повезано са Србијом, српским народом и Балканом уопште – само прљави Сорошев и НАТО новац, којим је гомила бјесних паса напујдана на Србе, окупљена око фашистичког Фонда за хуманитарно право, са само једним циљем: да сваког дана пљују по Србији и Републици Српској – да рат који су водили Срби представе другачијим, да одбрану народа идентификују са „удруженим злочиначким подухватом“, представе посебним, одвојеним од суштине и сврхе рата који је вођен од стране Бошњака и Хрвата. Зато траже хапшења и кажњавања часних официра и генерала војске Србије и Републике Српске. Некада су прогонили генерала Диковића, данас већ часног човјека и војника, као и лажно оптуженог генерала Ђукића за злочин на Тузланској капији, иза кога су стајали Изетбеговићеви људи и тајне полиције. 

Откуда влада Александра Вучића у тој позицији, да овој антидржавној структури Кандићеве, која отворено и агресивно дјелује антисрпски на тлу саме Србије и цјелог српског етничког простора, испуњава жеље и релизује у парламенту сулуде замисли у сфери права, геополитике и посипања пепелом по глави властитог народа?

Како ће Вучић било кога увјерити да он не припада „енглеској стратегији сламања Балкана“ кроз слабљење српског народа, и да има икакве позитивне додирне тачке са српским народом ако су му идеје Наташе Кандић блиске и ако их реализује парламентарном већином коју лично он контролише. Истовремено, нико у Београду није покушао санкционисати извргавање руглу жртава холокауста и страдања јевреја у другом свјетском рату. То страдање се свакодневно у сарајевској штампи и електронским медијима минимизира и исмијава. У листу исламистичких организација „Сафф“, кога предводе два официра Одреда ел муџахедин, као и на порталу „Бошњаци Нет“, објављен је ауторски рад религиозног фанатика и фундменталисте Фатмира Алиспахића из Тузле, под насловом „Маркетинг трагедије“ у коме се наводи: „…да су “гасне коморе” направљене за туристе који обилазе Аушвиц и да нико није пронашао хемијске трагове гасова за масовну егзекуцију у њима. Аушвиц је лажна изложба и климава туристичка замка”.

У „Маркетингу трагедије“ наводи се и ово: „Крематорији су посебна прича. Званична хисторија тврди да су нацисти у року од десет минута кремирали тијела убијених, а наука тврди да је за тај процес потребно два сата. Наводи се и да нигдје није пронађена депонија пепела, а од шест милиона кремираних Јевреја би се створило макар једно брдо шљаке. Ови научници сматрају да је податак о шест милиона убијених Јевреја обична лаж, јер је на територијама под нацистичком контролом било четири милиона Јевреја, од којих су два милиона побјегла у Русију. Наводно је страдало тек 300.000 Јевреја, и то од посљедица тифуса и исцрпљености у конц-логорима. Кључни аргумент је наводни споразум циониста и нациста о пресељењу Јевреја из Њемачке, с циљем формирања Израела, а зашта су биле заинтересиране обје стране. Све друго је представа….“

А тек Јасеновац, Јадовно и друге јаме, њихово минимизирање и негирање геноцида према српском народу – јер ниједан суд у хагу није о томе донијео пресуду… па злочини 13. СС-Ханџар дивизије, давање улица у Сарајеву по именима усташа и њихова отворена рехабилитација… Не морам о томе говорити ја, који живим у највећем кантону муслиманско-хрватске федерације, али истичем: Република Српска значи мир, једини је извор баланса и равнотеже, посљедња брана пред агресивним исламизмом и терористичким организацијама. Свакако је Република Српска и брана пред агресивном НАТО алијансом.

Зашто Александар Вучић жели срушити ту брану кад то не одговара никоме у Босни и Херцеговини – упркос непостојању заједничког разумијевања друштвених односа, политика и циљева?! Можда Вучић више воли и поштује Бакира Изетбеговића него милион и по Срба Републике Српске, или можда једноставно зато што мора ићи у НАТО, што је преузео ту обавезу у име Србије па Републику Српску доживљава и као брану за реализацију своје политике. Како може прешутити традиционалну мржњу Њемачке, или хиљаду километара границе са усташком хрватском државом, која концентрационим логорима, мучењима и насилном кроатизацијом проводи њемачке тежње на Балкану, а којој отпор пружа Република Српска. Срамота и издаја – кукавичлук јадника, случајно залуталог у сфере државне политике. Када оде, треба пљунути на све што је радио и изградити све што је уништио.
Најбитнија чињеница је да истина о рату и миру, о Дејтону, заједничком животу и стабилности, о Федерацији и Републици Српској, Бошњацима и Србима, не станује у Сарајеву – као што је далеко и од политике која се води у Немањиној. Истина припада свим сукобљеним народима: њено суочавање и компромис, који мора бити резултат тог суочавања, представља мали дио правилне скице протеклог рата и Дејтонског мира у земљи. Упркос свему, потребно је послати јасну и неопходну поруку кукавној влади у Београду, да законска одредба о „забрани негирања геноцида“ представља жуту траку на руци цјеле Републике Српске док се бори, храбро и јуначки, да спречи план коначног одстрела од стране западних злочинаца и мајке Србије. У ствари себичне и зле маћехе – Вучићеве Србије!

Џевад Галијашевић, Фонд стратешке културе

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!