ЕКСКЛУЗИВНО: Да ли ће Александар Вучић заштитити и ”чувара кипарских пара”?

Коме Млађан Динкић плаћа заштиту?

Првих дана децембра месеца 2013. године, после спектакуларне најаве Оливера Антића, саветника председника републике Томислава Николића, да ће јавност бити упозната са највећом криминалном афером у Србији, већом чак и од оне са бившим премијером Ивом Санадером у Хрватској, нагло је дошло до “затишја” у овдашњим медијима у вези са том темом. Убрзо је постало јасно и зашто.

Наиме, први потпредседник владе Србије Александар Вучић, дословно је побеснео због тога што су се и његови страни саветници Алфред Гузенбауер, Доминик Штрос Кан и Франко Фратини нашли међу онима који су умешани у аферу чије је детаље најављивао Оливер Антић.

Упркос снажној медијској блокади, у Београду су тим поводом одржали низ конференција за штампу загребачки новинар-истраживач Домагој Маргетић и професор Факултета за безбедност из Београда др Дарко Трифуновић, који су детаљно описали ко је све осим Вучићевих страних саветника учествовао у “афери Хипо банка”, изношењу српских милијарди на Кипар, афери “Мобтел”, али и улогу вишеструког министра и кључног човека такозване финансијске власти у Србији, Млађана Динкића, као и многих других личности из врха српске политичке номенклатуре, који су били повезани са међународним криминалом. О овој афери ексклузивно за магазiн Таблоид пише Домагој Маргетић

Траг кипарског новца, којег је режим Слободана Милошевића износио из Србије и похрањивао на тајним офшор рачунима на Кипру, сасвим сигурно једна је од највећих и најбоље чуваних тајни транзицијског Балкана, а Млађан Динкић је, након самог Слободана Милошевића и покојне Борке Вучић постао кључна фигура цијеле приче. На неки начин постао је човјек који је украо Милошевићеву тајну, након што је Влада Зорана Ђинђића, послије 5. октобра покренула истрагу о тајним рачунима Србије на Ципру, како би новац похрањен на оффсхоре (оф шор)рачунима вратила у државни буџет Србије. Истрага, која је услиједила након Ђинђићевог предизборног обећања како ће тзв. “Милошевићеве паре” вратити у Србију, претворила се у једну од највећих и никада разрјешених афера петооктобарске власти. Затворени круг индиција, штовише, указује како је управо ципарска финанцијска тајна могла бити и један од стварних кључних мотива за убојство премијера.

Наиме, када је Ђинђић наредио истрагу о тзв. “ципарским парама” није могао претпоставити о колико се великој причи ради, односно на који начин ова прича угрожава саме темеље поретка моћи на Балкану, од почетка деведесетих година на овамо. Није могао претпоставити да ципарска афера скрива могућу тајну договореног рата на Балкану, као и заједничке тајне послове и финанцијске трансфере режима у Загребу и Београду, односно заједничке међународне банкарско финанцијске операције режима које су контролирали Фрањо Туђман и Слободан Милошевић. Траг Милошевићевог новца није, наиме, водио само на Ципар, него је водио према Загребу, а потом према мрежи иноземних банака под сувласничком контролом Загреба и Београда, коју су чиниле прије свега Банqуе Францо Yугослав у Паризу (банка у сувласништву Србије и Хрватске, чији је предсједник Управе својевремено био, данас покојни Бора Милошевић), Англо Yугослав Банк Лимитед у Лондону, Адира Банк АГ Беч, те ЛХБ Интернатионал у Франкфурту.

Дио строго чуване ципарске тајне, били су и докази да новац за Милошевића у ратним 1990.-им годинама нису прали нити Руси, ни Кинези, ни Грци, него Хрвати.

Пренос пара без законског основа

Други дио ове опасне приче односи се, пак, на стварање моћне транзицијске тајкунске елите на Балкану, од почетка 1990.-их година до данас; на стварање финанцијско економске олигархије која је практички користећи рат као кулису својих пословних операција, ратног профитерства и пљачке, приватизирала Балкан, и која захваљујући томе данас контролира балканску економију и финанцијске токове у транзицијским државама на југоистоку Еуропе. Та је тајкунска транзицијска структура настала управо овим истим новцем, изворно опљачканим од балканских држава насталих распадом бивше Југославије, а који је из буџета појединих држава прво трансфериран на тајне рачуне оффсхоре компанија на Ципру, Лицхтенстеину и другим порезним оазама, да би потом био трансфериран на тајне рачуне код наведене мреже иноземних банака под контролом режима у Загребу и Београду, те је на крају новац пребациван на тајне рачуне код Уницредит Групе и Хyпо Групе, а од туда се враћао кроз инвестиције транзицијским тајкунима углавном у Хрватској и Србији, који су управо тим и тако опљачканим и опраним новцем изградили своја милијардерска пословна царства.

Стога је након 5. октобра, Ђинђићева истрага ципарских операција могла угрозити цијелу ту транзицијску хијерархију финанцијске и економске моћи, а разоткривање тајне како су ратнопрофитерски тајкуни на Балкану изградили своја пословна царства могло је из темеља протрести економску хијерархију моћи у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, а огрожени би били и поједини еуропски центри моћи, који су са својих позиција покривали ове финанцијске операције.
Након што је покренута истрага на Ципру, данас је неспорно како је откривен управо траг оваквих финанцијских операција, као што је неспорно да је на Ципру у тренутку покретања истраге било отворено више тајних рачуна под контролом некадашњег Милошевићевог режима, а на којима се након 5. октобра налазило најмање између три и четири милијарде тадашњих њемачких марака.

Министар Велимир Илић и прије неколико дана јавно потврдио своје изјаве о Случају ципарског новца, те је поновио како је свједок чињенице да је на Ципру пронађено најмање три милијарде тадашњих њемачких марака новца, који је требао бити власништво Републике Србије, али је након што га је Динкић уклонио из истражне комисије, новац нестао и губи му се сваки траг.

У јавним изјавама медијима у Србији, од 18.11. 2013. године, Велимир Илић изнио је ова своја сазнања, као бивши предсједник трочланог Радног тима Владе Србије из 2001. године, задужен за истрагу о токовима српског буџетског новца на Ципру.
“Ископирали смо податке и доставили их тадашњем премијеру и министру финансија у нашој земљи”, навео је Илић, и додао да су ти рачуни затим почели да се празне, пребацују на друге компаније и ван Кипра”, стоји у медијским извјештајима о Илићевој изјави, од 18.11.2013. године.

Сумњиву улогу Млађана Динкића у злоупотреби истраге о ципарским парама, можда, најбоље илустрира и кривична пријава коју је против Динкића, Лабуса и осталих 17. 2. 2006. године Окружном јавном тужиоцу у Београду поднио адвокат Александар Лојпур.

“Млађан Динкић је, у својству гувернера Народне банке Југославије, и као шеф тима експерата образованог при Комисији за испитивање злоупотреба у области привреде и финансијског пословања Владе Републике Србије, у периоду од јануара 2001. године до даљњег, испитивао пословање Београдске банке д.д. ЦОБУ (Цyпрус Оффсхоре Банкинг Унит) из Никозије, Република Кипар, па је дошао до сазнања: да је преко наведене банке вршен одлив новчаних средстава из Републике Србије у иностранство; да је средствима те банке на име Љиљане Раденковић, Радмиле Будишин, и других лица, а без знања тих лица, отворен ланац “офф схоре” фирми, на Кипру, и то: Антеxол Траде Лтд., Броwнцоурт Ентерприсес Лтд., Цабцом Маркетинг Лтд., Хиллсаy Маркетинг Лтд., Ламорал Традинг Лтд., Соутхмед Холдингс Лтд., Верицон Манагемент Лтд., Вантервест Оверсеас Лтд., и др.; да су преко рачуна тих фирми у периоду од 1992. – 2003. г. вршена плаћања по налозима Београдске банке д.д. ЦОБУ без законског основа, у износима вредности милијарде долара и да је значајан део тих новчаних средстава потицао из вршења кривичних дела (трговина дрогама, незаконита трговина – шверц нафтним дериватима, цигаретама, алкохолним пићима и другим производима, итд.); те је на описани начин дошао до сазнања о токовима новца и одливима новца из Републике Србије у Републику Кипар и преко Републике Кипар у друге земље, али је пропустио да Владу Републике Србије и друге надлежне органе обавести о сазнањима до којих је дошао, као и да обезбеди доказе о томе на којим рачунима у иностранству је завршио део новца који је пребациван из Републике Србије на описани начин, и пропустио је да предузме правне кораке ради враћања новца који је без правног основа пренет на рачуне других лица, дакле, невршењем своје службене дужности омогућио је прибављање противправне имовинске користи другим лицима као и проузроковао штету имовини Републике Србије у износу од више милијарди долара, односно прикрио незаконито порекло односно лажно приказао чињенице о имовини сазнањем да та имовина потиче од кривичног дела, чиме би починио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ставом 3. и 1 Кривичног законика Републике Србије у стицају са кривичним делом прања новца из члана 231. став 2. Кривичног законика Републике Србије”, наводи се у кривичној пријави против Динкића из 2006. године, према којој никада није поведена истрага.

У кривичној пријав и адвоката Лојпура даље се наводи;

“…Мирољуб Лабус у својству председника Савета Агенције за осигурање депозита, санацију, стечај и ликвидацију банака, и Млађан Динкић, у својству члана наведеног Савета и Весна Џинић у својству директора наведене Агенције, и Никола Живановић у својству вршиоца дужности председника Београдске банке а.д. Београд, пропустили су да сачине биланс Београдске банке д.д. ЦОБУ из Никозије а који су били дужни да инкорпорирају у биланс Београдске банке а.д. Београд, након отварања поступка ликвидације Београдске банке а.д. Београд, што је довело до отварања поступка стечаја Београдске банке а.д. Београд, чиме су оштетили у знатној мери повериоце Београдске банке а.д. Београд, као и акционаре те банке, као и омогућили стицање противправне имовинске користи непознатим правним и физичким лицима на чије су рачуне пренесена новчана средства са рачуна “офф схоре” фирми описаних у тачки 1. ове кривичне пријаве вођених код Београдске банке д.д. ЦОБУ, Никозија, дакле, као одговорна лица у организацији која врши привредну делатност прикрили пословне књиге у намери да организација избегне плаћање својих обавеза и проузроковали стечај организације привидним умањењем њене имовине, услед чега су наступиле тешке последице за повериоце, као и омогућили стицање противправне имовинске користи односно проузроковали штету већег обима, чиме би починили кривично дело проузроковање лажног стечаја из члана 137а. став 3. у вези са ставом 1. тачка 3. Кривичног закона Републике Србије, у стицају са кривичним делом злоупотребе службеног положаја из члана 242. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног закона Републике Србије.

Млађан Динкић, Душан Лалић, Никола Живановић и Младен Спасић, у својству чланова тима експерата образованог при Комисији за испитивање злоупотреба у области привреде и финансијског пословања Владе Републике Србије описаног у тачки 1. ове кривичне пријаве, почев од јануара 2001. године па даље, у више наврата посетили Републику Кипар и увидом у документацију и пословање Београдске банке д.д. ЦОБУ и фирми описаних у тачки 1. ове кривичне пријаве дошли до сазнања да је Михаљ Кертес, тадашњи директор Савезне управе царина СРЈ у периоду од јануара 1998. до јуна 1999. године пренео износ од 508.569.995 ДЕМ-а у власништву Савезне управе царина и депоновао на рачун фирме Броwнцоурт Ентерприсес Лтд., споменуте у тачки 1. ове кривичне пријаве, као и до сазнања да је наведени новац трошен без законске основе и без контроле власника – Државе СРЈ и Републике Србије, па су пропустили да о тим својим сазнањима обавесте Владу Републике Србије односно Комисију за испитивање злоупотреба у области привреде и финансијског пословања, као и да обезбеде доказе о располагањима са наведеним новцем и да траже повраћај наведеног новца власнику – Држави СРЈ односно Републици Србији, дакле, омогућили другим лицима стицање противправне имовинске користи и нанели штету Републици Србији у износу од више стотина милиона немачких марака; чиме би починили кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ставом 3 и ставом 1 Кривичног законика Републике Србије, Млађан Динкић, Душан Лалић, Никола Живановић и Младен Спасић, у истом својству као што је наведено под тачком 4 ове пријаве, дошли су до сазнања:

– да је дана 01.7.1998.г. извршен пренос са рачуна Фонда за развој Србије код Београдске банке д.д. ЦОБУ износа од ДЕМ 89.100.014,73 на рачун фирме Антеxол описане у тачки 1 ове пријаве,

– да је наведени пренос био извршен без законског основа,

– да је наведени новац трошен без законске основе и без контроле власника – Републике Србије, али су пропустили да да о тим својим сазнањима обавесте Владу Републике Србије односно Комисију за испитивање злоупотреба у области привреде и финансијског пословања, као и да обезбеде доказе о располагањима са наведеним новцем и да траже повраћај наведеног новца власнику – Држави СРЈ односно Републици Србији, дакле, омогућили другим лицима стицање противправне имовинске користи и нанели штету Републици Србији у износу од више стотина милиона немачких марака; чиме би починили кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 4. у вези са ставом 3 и ставом 1 Кривичног законика Републике Србије.

Строго поверљиво, али доступно

Мирољуб Лабус у својству председника Савета Агенције за осигурање депозита, санацију, стечај и ликвидацију банака и Млађан Динкић, у својству члана наведеног Савета и Весна Џинић у својству директора наведене Агенције, и Никола Живановић у својству вршиоца дужности председника Београдске банке а.д. Београд, 05.07.2001. године, издејствовали да Савет Агенције за осигурање депозита, санацију, стечај и ликвидацију банака донесе Одлуку о проглашењу неважећим свих акција Београдске банке а.д. из Београда и Одлуку о емисији 100 акција те исте банке у вредности од 1.000,00 динара, иако нису постојале законом предвиђени услови за доношење таквих одлука, све са циљем да би онемогућили осниваче – власнике акција Београдске банке а.д. Београд да контролишу поступак ликвидације Београдске банке д.д. ЦОБУ из Никозије након што је Централна банка Републике Кипар Београдској банци д.д. ЦОБУ из Никозије одузела дозволу за рад, све у намери да спрече да у ликвидациону масу Београдске банке а.д. Београд буде унет новац на располагању Београдске банке д.д. ЦОБУ из Никозије у износу од најмање 50.000.000 долара као и потраживања у износима од више стотина милиона долара Београдске банке д.д. ЦОБУ из Никозије према “офф схоре” фирмама које је контролисала а које су описане у тачки 1. ове кривичне пријаве; чиме су проузроковали штету Београдској банци а.д. и оснивачима – власницима акција Београдске банке а.д. Београд тако што су лишили ту банку и њене акционаре могућности да располажу са наведеним новчаним средствима а што је довело до ликвидације Београдске банке а.д. Београд, дакле, прекорачењем граница свог службеног овлашћења прибавили другоме противправну имовинску корист односно нанели штету”, стоји у наведеној кривичној пријави, која је под ознаком “строго повјерљиво” скривена у Окружном јавном тужилаштву у Београду.

“…У јануару 2001.г., одмах након формирања прве Владе Републике Србије након ванредних избора у децембру 2000.г. и друштвених промена започетих после савезних избора у бившој СРЈ од септембра 2000.г. и велике народне побуне у Србији од 5.октобра 2000.г., формирана је при Влади Републике Србије Комисија за испитивање злоупотреба у области привреде и финансијског пословања. Радом комисије руководио је као предедник Вук Обрадовић, тада потпредседник Владе Републике Србије. Њен члан је, поред осталих, био и пријављени Младјан Динкић, тада Гувернер НБЈ, сада Министар финансија у Влади Републике Србије. Као помоћно тело Комисије био је формиран посебан тим у чијем саставу су били пријављени Млађан Динкић као шеф тима, и пријављени Душан Лалић, Никола Живановић и Младен Спасић. Тим је имао задатак да пронађе новац који је без законских основа, за време док је на власти био Слободан Милошевић, као председник Републике Србије односно СРЈ, био изнет из земље и преко Београдске банке д.д. ЦОБУ (Цyпрус Офф-схоре Банкинг Унит) пренет у Кипар и преко Кипра у друге државе. Наведени тим је имао за задатак и да обезбеди доказе ради враћања изнетог новца у Србију. 

Пријављени Млађан Динкић, и остали чланови тима у више наврата су почев од јануара 2001.г. до даљњег посећивали Републику Кипар и утврдили следеће чињенице око новца изнетог деведестих година прошлог века из Србије: три дана после увођења међународних санкција против Савезне Републике Југославије, резолуцијом број 757 Савета безбедности Уједињених нација (30. мај 1992,), Борка Вучић, директор Београдске банке д.д. ЦОБУ из Никозије, организовала је састанак са кипарским адвокатом господином Тассосом Пападополуосом, гувернером г. Аксентис Аксентијуом (Афxенстис Афxентиоу) и г. Кикисом Лазаридесом (Кикис Лазаридес), председником Популар Банке, друге по величини на острву, а чији је највећи власник са 22 одсто акција је британска банка ХСБЦ. Тада је одлучено да се одмах оснује неколико компанија које ће, фиктивно, бити приватне „офф-схоре” компаније, а фактички преузети улогу Београдске банке на Кипру. По закону Кипра, који је иначе основа целог „офф-схоре” система земље, тајност власништва таквих фирми је загарантована и само Централна банка Кипра зна ко је прави власник компаније. Најчешће се испред власника успостављају такозвани номиновани власници који фигурирају уместо правих власника. То су, по правилу, фирме у власништву адвокатских и рачуноводствених фирми који их користе за потребе својих клијената. Ти номиновани власници се појављују пред целим светом, а идентитет правог, корисничког власника, зна једино Централна банка Кипра.

По том договору Пападопулосова адвокатска канцеларија требало је званично да поднесе захтев Централној банци Кипра за регистрацију неколико таквих „приватних” компанија. Централна банка Кипра, односно њен гувернер и његови најближи сарадници, који су знали да је ту реч о српским компанијама које раде у корист тадашњег Председника Републике Србије и касније Председника СРЈ, Слободана Милошевића, имали су улогу прикривања правих власника према спољном свету, а пре свега, према захтевима УН, САД и Европске Уније који су, одмах по успостављању санкција, тражили од кипарских власти да замрзну пословање српских фирми на Кипру. Тиме се замагљивало право стање производио утисак да су могући власници Руси, Енглези или неко трећи, јер се информација о власнику може добити само из Централне банке Кипра, и то само на захтев Суда.

Лазаридес и Пападопулос у акцији

Улога Популар Банке и њеног председника г. Лазаридеса је била да омогући хитно и неометано отварање свих потребних банкарских рачуна будућих новостворених компанија у Популар банци на Кипру, као и у својој филијали у Грчкој – Еуропеан Популар Банци и да наравно, промет тих компанија, преко тако отворених рачуна, држи у највећој тајности. Поред тога г. Кикис Лазаридес и његова Популар банка су прихватили да успоставе мрежу тајних рачуна, оних који нигде нису заведени нити регистровани и којих нема у компјутерским извештајима доступним клијентима, што је омогућило манипулацију са огромном готовином. Тај “код” или шифра тајног рачуна је била позната само уском кругу учесника договора, који су знали шта треба радити са новцем који је на том тајном рачуну и под одређеним, тајним „кодом” приспео у банку.

Већ 2. јуна 1992. године, дакле само три дана после увођења УН санкција против СРЈ, адвокатска канцеларија „Тасос Пападопулос” шаље Централној банци Кипра захтев за регистрацију прве и најважније од свих компанија основаних у корист Београдске банке и режима бившег председника СРЈ, фирме АНТЕXОЛ ТРАДЕ ЛТД.

Ваља посебно истаћи да пословање ове фирме као и детаљна анализа великог броја њених докумената, догађаја и радњи везаних управо за њу, представљају срж, главни извор и доказни материјал тврдњама о нестанку огромне количине новца. Поред ове фирме анализирана су и документа и фирме „Броwнцоурт Ентерприсес Лтд”. Анализа пословања ове две компаније је мање или више, истоветна као и у осталим компанијама. Обе компаније су међусобно повезане и особама чија су имена злоупотребљена као њихови власници и лицима која су учествовала у криминалним радњама и активностима обе компаније;
Из писма адвокатске канцеларије Тасос Пападопулос од 02.06.1992.г. – види се да је та адвокатска канцеларија упутила Централној банци Кипра захтев да одобри регистрацију фирме “Антеxол” на основу налога „свог клијента” по имену госпођа Љиљана Раденковић, са пребивалиштем у Лондону. Даље, у том писму поменута канцеларија тврди да ће се компанија бавити “генералном трговином”, да “се неће бавити било каквим инвестиционим пословима за трећа лица и да ће користити искључиво своја средства”. Такође, у истом писму, ова канцеларија обавештава Централну банку да је уз захтев “приложена одговарајућа банкарска референца будућег власника”. У истом захтеву адвокати из поменуте канцеларије тврде да њихове две компаније „Таслаw Номинеес Лтд” и „Таслаw Сервицес Лтд”, које их опслужују, преузимају на себе да држе акције власника – Љиљане Раденковић, као њени номиновани власници.

Анализа овог документа дала је пријављенима прецизне одговоре о намерама учесника договора описаног горе у тачки 2 овог образложења Борке Вучић, Тасоса Пападопулоса и Аксентиса Аксентијуа:

1) Госпођа Љиљана Раденковић из Лондона, никада није била клијент адвокатске канцеларије г. Тасоса Пападопулоса и није јој дала никакав налог да региструје ту компанију у јуну 1992. године. Уколико је адвокатска канцеларија сматрала за свог клијента Београдску банку на Кипру, у чије име и за чију корист и региструје компанију „Антеxол”, онда она није могла ни смела да је региструје на приватно лице, гђу Љиљану Раденковић, већ на онога ко им је такав налог дао.

2) Фирма „Антеxол” се од свог оснивања није бавила никаквом трговином, већ искључиво пријемом огромних свота новца, илегално изнетог из Србије и дистрибуцијом према потребама Милошевићевог режима, а по налозима руководства Београдске банке дд ЦОБУ и њеног шефа гђе Борке Вучић. Према томе, „Антеxол” је једноставно преузео, тајно, оне функције Београдске банке дд ЦОБУ, које су јој биле забрањене УН санкцијама – платним прометом са Југославијом.

3) Тврдња из поменутог писма, да ће новац коришћен за пословање фирме, бити искључиво приватни новац власника, дакле гђе Љиљане Раденковиц, значила је да тај новац постаје (де иуре) приватно власништво гђе Љиљане Раденковић. Новац српских банака, привредних предузећа, Фонда за развој, Народне банке и грађана Србије постаје приватно власништво Љиљане Раденковић. Даље управљање тим новцем је нелегално без одобрења власника и све даље радње са тим новцем постају правно ништавне и нелегалне, уколико немају њено одобрење. А нису га имали!

4) Подизање новца са рачуна компаније “Антеxол”, сва плаћања и дознаке су нелегалне финансијске трансакције и представљају пљачку новца који припада Републици Србији.

5) „Банкарска референца” приложена уз наведено писмо канцеларије Тассос Папандопулоус, која је гласила на име гђе Љиљане Раденковић, а издата од стране Англо-Yугослав Банк из Лондона, је обичан фалсификат. Гђа Љиљана Раденковић није била клијент Англо-Yугослав Банк, већ њен службеник, па је таква референца неважећа. Поред тога, очигледно је да је гђа Борка Вучић лако могла да нареди неком од других њој потчињеном службеника у Англо-Yугослав Банци, као мешовитој банци под контролом Београдске Банке а.д. Београд, да напише такву референцу, без знања и налога гђе Љиљане Раденковић.

6) Као што је поменуто, Закон о компанијама на Кипру, дозвољава странцу који поседује „офф-схоре” компанију да ангажује локалну, кипарску адвокатску канцеларију која има своју компанију, да држи те акције у име правог власника, као номиновани власник. Уколико се одлучи на тај обилик пословања преко номинованог власника, мора ту своју одлуку да верификује својим потписом уз присуство два сведока на документу који се зове „Инструмент оф трансфер”. Тим документом власник овлашћује одређену компанију да држи акције и управља њима по његовом налогу. Како де јуре власник фирме „Антеxол” гђа Љиљана Раденковић никада није потписала такав документ, тврдња у писму адвокатске канцеларије “Тасос Пападопулос” упућена Централној банци Кипра је лажна. Ова тврдња којом та адвокатска канцеларија проглашава своје компаније „Таслаw Номинеес Лтд” и „Таслаw Сервицес Лтд” за номиноване власнике који управљају фирмом, има далекосежне последице у илегалним активностима фирме “Антеxол”.

Канцеларија са прометом од 11 милијарди марака!

Тачност горенаведених тврдњи је потврђена и Додатним извештајем Мортена Торкилдсена од 7. јуна 2002.г. тужилаштву Хашког трибунала, који је приложен уз ову кривичну пријаву и означен редним бројем 1 на листи докумената наведеној у петитуму ове пријаве”, наводи у образложењу кривичне пријаве из фебруара 2006. Године београдски адвокат Александар Лојпур.

“Марта 2001. пријављени Млађан Динкић и његов тим одлазе на Кипар, са Слободаном Аћимовићем, најближим сарадником Борке Вучић у Београдској банци дд. ЦОБУ на Кипру. Да ли је он добровољно прихватио није познато али се његова улога свела само на једно а то је – да открије све тајне канале и архиве Београдске банке дд. ЦОБУ. Аћимовић је открио пријављенима много тога што је на Кипру требало да нађу. Такође, Динкићев тим је спровео интензивну истрагу и у просторијама Амбасаде СР Југославије која је такође поседовала документацију Београдске банке дд ЦОБУ. Ту су, такође, били подаци о доласцима свих авиона, путницима, посадама и подацима летова којима се преносио новац у џаковима, коферима и торбама на Кипар, као и кореспонденција са кипарским властима. Највеће интересовање људи из тог тима било за садржаје нађене у просторијама Београдске банке у Никозији, у Кенеди авенији, која је увелико била у ликвидационом поступку.

Младен Спасић је у хотелу „Холлидаy Инн” у Никозији, у коме су одсели чланови Динкићевог тима изјавио представнику оштећеног, сведоку Предрагу Ђорђевићу, да је „Антексол” била далеко најважнија, најзначајнија и највећа фирма од свих основаних на Кипру и да је, практично и сама била – банка, и да је та фирма преузела функцију Београдске банке у платном промету који ова није смела да обавља због санкција.

Како је г. Младен Спасић објаснио, само у једној календарској години, „Антексол” је имао „промет” од око 11 милијарди марака, а да су кутије са документацијом која се односи на трансакције ове компаније биле наслагане у низу дужем од 20 метара! Све ово недвосмислено указује да је Динкићев истражни тим пронашао најважније што је требало да нађе – документацију „Антексола”, Броwнцоурта и осталих фирми. Готово целокупан прилив тих копманија доношен је из Србије на Кипар авионским путем, а филијалу кипарске банке у Грчкој и сувоземним путем. Из преузете документације Динкићев тим је јасно сагледао за које сврхе су вршене исплате и колики је салдо остао на ком подрачуну. Захваљујући пронађеној и преузетој документацији „Антексола” и осталих компанија поменутих у овој пријави, као и подацима из архива НБЈ са којима је пријављени Динкић већ био снабдевен, као и кооперативном г. Аћимовићу, они су очигледно утврдили пуну истину. Динкићеве громогласне и у оштром тону вођене конференције за штампу, од којих се појединцима у кипарским органима власти „дизала коса на глави”, пренели су сви кипарски медији, па цитирамо делове његових изјава из кипарске штампе која излази на енглеском језику” – образлаже се у кривичној пријави из 2006. године.

„Поседујем документ са Динкићевим и Михајловићевим потписом у коме јасно пише да имам сва овлашћења у потрази за новцем. То је све повучено, пошто сам испричао шта сам видео и шта у документима има, како можемо да их преузмемо, где да их ставимо (паре – прим. аут.) … Рекли су ми на Кипру да је документа касније преузео тај Лалић. Нико не зна да ли ту постоји некакав дил са гувернером. Чак се и преводилац који је све време био са мном на Кипру хватао за главу и чудио шта се ту ради. Ту се говорило о цифри од око милијарду и три стотине милиона долара, на разним рачунима, скривеним, који су нестали, пребачени у неке руске банке и на разна друга места.”

„…Добио сам налог да о сазнајима до којих смо тамо дошли ништа не причам и ћутао сам до сада. Када су те информације почеле да се провлаче по новинама, Динкић је реаговао и да би све легло, наравно, оптужио мене да сам тражио велику провизију. А у ствари провизију су тражили људи који су хтели да се осигурају од могућних опасности од кипарских мафијаша.”

„Из Србије је на Кипар изнето 11,5 милијарди долара. а 7.5 милијарди је потрошено за плаћање разних обавеза. “Зашто Динкић крије где је остатак?”, изјављивао је након ове Динкићеве истраге тадашњи, али и актуални министар у Влади Велимир Илић.
Проблем је био, међутим, што није било трага тзв. ципарским парама, односно што се након Динкићевог гашења и затварања мреже српских банака преко којих су обављани ови финанцијски трансфери никако није могло утврдити гдје је новац са Ципра могао нестати, односно гдје је и у којим финанцијским операцијама могао бити искориштен кроз операције прања новца.
Први такав траг појављује се управо у Случају Мобтел, односно у операцији одузимања Мобтела браћи Карић, те каснијој приватизацији те компаније и продаји страном инвеститору Теленору. Управо у овом случају појављује се највише докумената који инкриминирају Млађана Динкића за корупцију и организирани криминал, те указују на траг ципарског новца.

“…Новац је нестао и губи му се сваки траг!”

Кронолошки гледано, сви докази, документи и трагови у Афери ципарске паре, озбиљно инкриминирају управо Млађана Динкића и политичку и економску архитектуру, чији је он само истурени играч.

Прво, као што сам већ нагласио, Случај ципарског новца, прва је актуализирала Влада премијера Зорана Ђинђића, који је о тајним рачунима на Ципру не само наредио истрагу, него и формирао Владину истражну комисију, која је имала задатак утврдити све чињенице око финанцијских трансфера новца из државног буџета Србије на тајне ципарске рачуне под контролом Милошевићевог режима.

Чланови ове комисије, између осталих, били су и министри Велимир Илић и Вук Обрадовић, те Млађан Динкић као тадашњи гувернер Народне банке Југославије. Подсјећам и овом приликом на чињеницу да је министар Велимир Илић и прије неколико дана јавно потврдио своје изјаве о Случају ципарског новца, те је поновио како је свједок чињенице да је на Ципру пронађено најмање три милијарде тадашњих њемачких марака новца, који је требао бити власништво Републике Србије, али је након што га је Динкић уклонио из истражне комисије, новац нестао и губи му се сваки траг.

У јавним изјавама медијима у Србији, од 18.11. 2013. године, Велимир Илић изнио је ова своја сазнања, као бивши предсједник трочланог Радног тима Владе Србије из 2001. године, задужен за истрагу о токовима српског буџетског новца на Ципру.
Друго, Случај ципарског новца истраживала је и главна хаашка тужитељица Царла Дел Понте у истрази против Слободана Милошевића. Сва сазнања ИЦТY-а, односно Тужитељства ИЦТY-а о токовима српског буџетског новца преко тајних рачуна отворених на Ципру, Дел Понте је тијеком (током) 2004. Године уступила на ЦД-овима тадашњем премијеру Зорану Живковићу и министру правде Владану Батићу, укључујући јавне и тајне документе из ове истраге, као и строго повјерљиве извјештаје о финанцијским истрагама које је Хаашко тужитељство проводило на Ципру.

Користећи податке раније Владине комисије, коју је формирао премијер Зоран Ђинђић, као и податке Међународног кривичног суда за бившу Југославију у Хаагу, министар правде Владан Батић поднио је Окружном јавном тужиоцу у Београду кривичну пријаву против Млађана ДИнкића и осталих, због корупције и криминала у манипулацијама и злоупотребама новца на тајним рачунима Србије на Ципру.

До данас није познато што се догодило с овом Батићевом казненом пријавом, осим што је ноторна чињеница како правосуђе у Србији по овој пријави министра правде није поступало.

Треће, казнену пријаву против Млађана Динкића због корупције и организираног криминала везано за злоупотребе и малверзације ципарским новцем, поднио је 2006. године и београдски адвокат Александар Лојпур, уз сву припадајућу документацију.
Четврто, након ове двије пријаве, истраживање о Случају ципарског новца проводила је и бивша предсједница Савјета за борбу против корупције Владе Србије Верица Бараћ, која је након тога надлежним државним институцијама предала и своја сазнања о цијелом случају, али као и у случају претходне двије пријаве државне институције су игнорирале и прикривале цијелу аферу.
Документација којом у овом тренутку располажем везано за овај случај броји преко двије тисуће страница докумената, од чега су неки документи, точније 188 страница докумената класифицирани као “државна тајна”, односно као “строго повјерљиви”, чиме је учињена додатна злоупотреба обзиром да се злоупотребом ознаке државне тајне покушава прикрити организирани криминал и корупција бившег министра финанција у Влади Србије.

Пето, Резолуцијом број 2011/2886 (РСП) о еуропском интеграцијском процесу Србије, од 29. 3. 2012. године, у Чланку 19. Резолуције, Случај Мобтел уврштен је међу случајеве спорних приватизација, у којима се сумња на корупцију и криминал, за које Еуропска унија захтијева истрагу и разрјешавање. Истим Чланком 19. наведене Резолуције изријеком се од Владе Србије захтијева декласификација докумената класифицираних као “државна тајна”, а који су повезани с приватизацијом и продајом (између осталих компанија и) Мобтела. Од 29.3.2012. године Влада Србије није поступила сукладно овој одредби наведене Резолуције, иако је из садржаја текста Резолуције сасвим јасно како се Случај Мобтел, нашао на попису спорних криминалних приватизација, а истовремено је ноторна чињеница како је операцију Мобтел водио и све спорне документе у том случају потписивао особно Млађан Динкић. Дакле, и Еуропска унија, точније Еуропска комисија и Еуропски парламент својим су службеним и јавним документима тражили истрагу против Млађана Динкића у Случају Мобтел.

Шесто, повезаност Случаја Мобтел са сумњивим финанцијским, оффсхоре операцијама на Ципру доказује строго повјерљива документација Случаја Мобтел, односно практички сви документи које је у том случају потписивао особно Млађан Динкић, као тадашњи министар финанција. Обзиром да је Динкић тај посао угоаваро са ципарским оффсхоре холдингом, који је пак располагао новцем сумњивог поријекла. Ово доказују сљедећи документи: Основни уговор између Републике Србије, Јавног предузећа ПТТ Сабораћај Србија, БК Трејда д.о.о. и Холденхурст Холдинга Лимитед са Ципра, потписан 4.4.2006. године, а у Влади Србије се води под бројем 00-49/2006-003, а у име Владе Републике Србије га је потписао Млађан Динкић, као тадашњи министар финанција; затим Овлаштење које потписују Млађан Динкић и Холденхурст Холдинг Лимитед, од 4.4.2006. године, а које је и овјерено пред Првим општинским судом у Београду, под бројем ИИ 478/06; затим Уговор потписан 4.4.2006. године између Владе Републике Србије, којег је потписао Млађан Динкић и Холденхурст Холдинга Лимитед; затим Уговор о оснивању привредног друштва, којег су потписали Млађан Динкић и Холденхурст Холдинг Лтд. дана 6.4.2006. године, као и други документи који се налазе у овом спису.

Седмо, повезаност овог случаја с Афером Хyпо и прањем новца финанцијским трансакцијама и операцијама преко Хyпо Групе, доказује сљедећи документ из строго повјерљивог списа Случаја Мобтел: Уговор о преносу опреме, од 4.4.2006. године, заведен у Влади Србије под бројем 00-49/2006-010; те Уговор о замени испуњења од 4.4.2006. године, означен бројем 157/2006.
Осмо, додатно Млађана Динкића у Случају Мобтел сумњиче и сљедећи подаци. Након што је у нетранспарентној, тајној процедури Млађан Динкић као министар финанција признао Мартину Сцхлаффу и његовом оффсхоре ципарском холдинг власништво 30% Мобтела, Динкић је са Сцхлаффовим холдингом у једнако тако нетранспарентној, тајној процедуре оснивање нове компаније Моби 63 д.о.о., чији је укупни темељни капитал износио 132 милијуна еура, што доказује Уговор оснивању привредног друштва од 4.4.2006., који је такођер дио строго повјерљивог списа. Према том уговору удио Сцхлаффовог оффсхоре у компанији Моби 63 д.о.о. износио је 30%, односно 39,6 милијуна еура. Међутим, истога дана, Млађан Динкић са Сцхлаффовим холдингом уговара како ће Влада Србије откупити овај Сцхлаффов удио у компанији Моби 63 д.о.о., те како ће за Сцхлаффов удио номиналне вриједности од 39,6 милијуна еура, Министарство финанција Републике Србије Сцхлаффовој оффсхоре компанији исплатити најмање 357 милијуна 900 тисућа еура. Дакле, Динкић је овим тајним уговорима, у потпуно тајној, нетранспарентној процедуре, уговорио како ће сумњивој оффсхоре компанији за 30% удјела у Моби 63 који вриједе 39,6 милијуна еура, исплатити најмање 357,9 милијуна еура. Овај Динкићев посао сам по себи представља коруптивно казнено дјело, којим је Република Србија оштећена за вишемилијунски износ, а да је то тако доказују и строго повјерљиви документи Министарства финанција и Народне банке Србије о исплатама овог новца Сцхлаффовој оффсхоре компанији.

Епилог кога још нема

Случај Мобтел, заправо је испао само “слаба карика” која би могла урушити цијели тај транзицијски ситем који се крије иза Случаја Динкић, односно иза Афере ципарске паре. Наиме, строго повјерљива схема извлачења новца преко Хyпо Групе, коју посједујем доказује управо како је ципарски новац након 5. октобра завршавао на оффсхоре компанијама и тајним рачунима под контролом српских тајкуна, примјерице Милана Бека и Мирослава Мишковића, те доказује траг прања ципарског новца и како је преко Хyпо Групе, мреже оффсхоре компанија под контролом Бека и Мишковића тај исти новац поновно завршавао у легалним финанцијским токовима. Због заштите тог транзицијског система моћи, данас Млађан Динкић и у Случају Мобтел ужива политичку заштиту, јер очито постоји опасност да се процесуирањем и истрагом против Динкића, разоткрије и урушу цијели овај систем и потпуно сруши економска хијерархија моћи данашњег Балкана.

Строго повјерљива схема о којој говорим, тако указује на један крак токова ципарског новца, односно траг којим је новац с тајних ципарских рачуна тренсфериран на оффсхоре компанију Хемсладе Традинг Лтд и њезине рачуне код Барцлаyс Банк и Цyпрус Популар Банк на Ципру. Потом је новац с тих тајних рачуна трансфериран на тајне рачуне код Орадеа Холдинга С.А. под контролом Милана Бека. Са Орадеа Холдинга новац је трансфериран преко тајних рачуна у Хyпо Групи поновно правним лицима под контролом Милана Бека, да би потом трансфериран преко мреже састављене од четири правна лица: Стадлуx Инвестмент С.А., Аватиум С.А., Ардос Холдинг ГмбХ, те Сагитта Траде Лимитед, а у трансферима је осим Хyпо Групе судјеловало још неколико банака прије свега Барцлаyс Банк Лондон, УБС банка у Цириху, Хyпо банка Београд, Раиффеисенбанк Београд и Комерцијална банка Београд.

Дакле, Случај Динкић, заправо је највећа корупцијска афера у Србији, управо зато што се иза случаја крије цијела транзицијска архитектура моћи у опљачканој и осиромашеној Србији. Управо из тих разлога политички и економски центри моћи, транзицијски тајкуни и мафијаши одбраном Млађана Динкића бране оно што су опљачкали задњих двадесетак година.

 

Пише: Домагој Маргетић

Таблоид