На представљању МАТ-а Стојан Стаменковић, члан Савета НБС и Миладин Ковачевић, директор Републичког завода за статистику и члан Савета НБС, тврдили су да је пад производње електричне енергије у првом кварталу последица неповољних временских прилика, и да неће утицати на кретање привредне активности у овој години. Оценили су да ниска стопа раста БДП од један одсто у првом кварталу није забрињавајућа!? Оспоравајући оцене које сам изнео у „Политици”, покушали су да дискредитују новинарку Аницу Телесковић, „Политику” и мене.
Стаменковић и Ковачевић тврде да је пад производње електричне енергије и угља последица лоших временских услова, али је чињеница да је пад производње почео два месеца пре јануарског леденог таласа и наставио се још интензивније у марту када су хладноће престале. Производња струје у новембру и децембру прошле године пала је 7,9 одсто у односу на исти период претходне године, док је у марту пад производње износио чак 22,9 одсто. Производња угља у периоду новембар-децембар пала је 6,3 одсто, а у марту ове године 19,4 одсто. Током претходних година у периодима ледених таласа производња струје у Србији није опадала него је расла или била непромењена. У првом кварталу 2006. године температуре су биле ниже него ове године, али производња струје није пала.
У јануару је било хладно широм централне и источне Европе, али је у Чешкој производња струје порасла 6,3, у Пољској 3,6, Хрватској 3,3, Босни и Херцеговини 1,4 одсто, док је у Србији производња опала 14,5 одсто. То значи да велике хладноће не утичу на пад производње струје. Штавише, производња струје се по правилу зими повећава, а електране троше залихе угља и воде како би подмириле повећану тражњу. Проблеми настају када електране уђу у хладан период без залиха, а додатно се појачавају када постоје проблеми у текућој производњи угља – што је управо случај са Србијом. Овај пад последица је лошег планирања и лоше организације производње, а не нужних природних околности.
Чланови редакције МАТ-а оспоравају негативан утицај пада производње струје у првом кварталу на раст БДП у овој години. Ипак, директан утицај мање производње на БДП у том кварталу износи око 0,8 одсто, што значи да би БДП порастао 1,8 уместо један одсто, да није било овог пада. Под претпоставком да се производња у наредним кварталима нормализује, утицај на пад БДП у целој години износи минус 0,2 одсто. Ако се проблеми не реше тај ефекат ће бити већи. Чланови редакције МАТ-а су оспоравали моју вредносну оцену да је стопа раста БДП од један одсто у првом кварталу разочаравајућа. Пројектовани раст за 2017. годину износи три одсто, а стопа раста током целе прошле године није падала испод два одсто. Забрињава и чињеница да би раст у првом кварталу био испод два одсто чак и да су производња струје и угља остали на непромењеном нивоу. Да би се пројектовани раст од три одсто достигао неопходно је да у наредним кварталима Србија оствари међугодишњи раст 3,6 одсто, што је још могуће, али није лако достижно. Такође, због слабијих резултата у првом кварталу, пропуштена је шанса да се ове године оствари раст већи од три одсто – што је такође разочаравајуће.
Анализа Ковачевића и Стаменковића не задовољава минималне професионалне стандарде. Представља типичан пример апологетске анализе, која има за циљ да се тешкоће и слабости у привреди припишу објективним околностима, као што су ниске температуре, а да се при томе прикрије одговорност руководства ЕПС-а и Владе Србије.
Ковачевић и Стаменковић су и раније били склони да „научно” оправдавају ставове који су одговарали тада актуелним властима и интересним групама. Тако су након 2002. године „доказивали” да курс динара не утиче на увоз и извоз привреде Србије. Политика прецењивање динара која је своје „научно оправдање” добила у радовима Ковачевића и Стаменковића представља једну од најпогубнијих грешака у економској политици током последњих петнаестак година, којом је директно поткопавана иначе ниска конкурентност привреде Србије.
Аутор: Милојко Арсић, Политика.рс
Професор Економског факултета, уредник „Кварталног монитора”
