fbpx
Насловна / Србија / Економија / Електропривреда Србије и Светска банка – шта нам ваља чинити

Електропривреда Србије и Светска банка – шта нам ваља чинити

Ових дана је у штампи објављена информација да је претходни министар финансија Душан Вујовић, без одобрења Владе Републике Србије, потписао обавезујући споразум са Светском банком којим је на милост и немилост Светској банци препустио Електропривреду Србије (ЕПС). О стању у ЕПС-у пише инсајдер Магазина Таблоид Е – 7 који је упућен у његово пропадање

Последња пљачка Електропривреда Србије и Светска банка – шта нам ваља чинити Уместо два добра решења, само можемо умањити штету Ових дана је у штампи објављена информација да је претходни министар финансија Душан Вујовић, без одобрења Владе Републике Србије, потписао обавезујући споразум са Светском банком којим је на милост и немилост Светској банци препустио Електропривреду Србије (ЕПС). О стању у ЕПС-у пише инсајдер Магазина Таблоид Е – 7 који је упућен у његово пропадање Пише: Инсајдер Е -7
Намера Светске банке (СБ) и Међународног монетарног фонда (ММФ) да управљају ресурсима слабих држава нису нови. Међутим СБ и ММФ се труде да у свом раду испуне форму пословања те се њихове активности одвијају уз сагласност земље домаћина, па је врло вероватно да је министар Душан Вујовић имао сагласност Владе Републике Србије за потписивање предметног уговора. Да се у Влади размишља о приватизацији ЕПС говори изјава Милуна Тривунца државног секретара у министарству привреде, дата на овогодишњем скупу економиста на Kопаонику.

Поменути уговор није случај први пут да је ЕПС средство трговине између Владе и СБ и ММФ, при чему је Влада свесно прихватала обавезе у замену за остваривање других циљева. СБ и ММФ не треба раздвајати пошто је СБ имплементациона агенција ММФ.

Да би се реализовао план СБ и ММФ потребно је да план подржава неко утицајан у земљи домаћину, а како кадрови решавају све, СБ и ММФ пажљиво развијају своје кадрове у Србији.

ЕПС и Светска банка после петооктобарских промена

СБ и ММФ су у последњих 20 година имали аранжмане са скоро сваком Владом Републике Србије.

Тако је 2001. године СБ радила анализу ЕПС и дошла да заклучка да је систем у тешком положају, те да га прво треба оспособити па тек онда приватизовати.

За разлику Европске Уније која је електроенергетском сектору Србије кроз испоруку добара, услуга и конкретних техничких пројеката дала бесповратна средства у износу од неколико стотина милиона евра, америчке донације (а се убрајају СБ и ММФ) не само у сектору електроенергетике су биле усмерене на тзв. меке пројекте односно израду анализа, студија, закона и оспособљавање кадрова, односно области где се са малим средствима постиже велики ефекат на функционисање државе домаћина.

Kадрови блиски СБ и ММФ, пре свега други и трећи ешалон близак Економском институту из Београда, су одмах после петооктобарских били убачени у врх власти, а министар за привреду је постао Александар Влаховић.

Почетком 2001. године у Министарство рударства и енергетике за саветника долази Радојко Симовић звани Тика (о коме је Магазин Таблоид писао 2012. године), машински инжењер из Kанаде, и познато име у српској заједници у Kанади. Симовић је, према сопственој тврдњи, имао познанство са Зораном Ђиђићем, Зораном Живковићем, Борисом Тадићем, Мирољубом Лабусом … те није био проблем да га Влада Србије прихвати као експерта за трансформацију енергетског сектора, Симовић је за свој рад био плаћен преко канадских донаторских фондова и америчког УСАИД.

Мирољуб Лабус (у то време потпреседник Савезне Владе, а пре тога консултант СБ) је на једном пријему у амбасади Kанаде изјавио да се лично заложио да се Радојко Симовић доведе у Србију.

Симовић је прионуо на рад на изради стратешких докумената из сектора енергетике од којих је најзначајнији био Закон о енергетици, при чему је прво увијено а касније отворено говорио о потреби да ЕПС од јединственог пословно техничког система постане скуп незавинских предузећа на начин да се укине матично предузеће ЈП ЕПС, а да 23 јавних предузећа у саставу групе ЕПС почну да самостално и некоординисано фунционишу на тржишту.

Да је наведено реализовано дошло би до врло брзог затварања термоелектрана ЕПС и рудника угља, брзе приватизације електродистрибутвних предузећа у првом кораку и приватизације хидроелектрана у другом кораку.

Предложени модел је био примењиван у слабим транзиционим земљама Бугарској, Румунији, Мађарској, Чешкој и Словачкој. Прва верзија Закона о енергетици је писана на енглеском језику простим убацивањем чланова из закона других земаља, а пошто тако добијен закона није био прилагођен правном систему Србије он је био одбачен од стране Секретаријата за законодавство Владе, те је Симовић потом кренуо у писање нове верзије закона.

У оквиру Министарства финансија у Влади ДОС се формира ПУРУ (Публиц Утилитy Рестуцтуринг Унит) односно група за реструктурирање јавних предузећа на чије је чело долази тада непозната Kори Удовички. ПУРУ је кроз одлуке Владе добио положај периодичног надзора над пословањем јавних предузећа а имао је одлучујући утицај у одобравање програма и планова јавних предузећа. ПУРУ је највећи део својих активности усмерио на ЕПС.

Министар привреде Александар Влаховић, у чијој је надлежности била и приватизација, је више пута начелно говорио о приватизацији ЕПС. Kонкретне активности министарство за привреду није није успело да уради пошто кораци који претходе приватизацији (грубо реструктурирање и доношење Закона о енергетици) нису били завршени.

Јуна 2002. године долази до промене министра за енергетику а за новог министра је именована Kори Удовички, којој за заменика доводе Слободана Ружића. Ружић је за именовање имао препоруку пошто је увек био оштар а често некритичан критичар ЕПС, а потребну подршку је добио од свог колеге и пријатеља Николе Николића заменика директора рудника Kолубара и од Николићевог кума Тодора Димитријевића Тоше, саветника у кабинету премијера.

Промене у Министарству рударства и енергетике убрзавају рад на изради Закона о енергетици. Радојко Симовић бива, због недостатка капацитета, скрајнут те тихо одлази из Србије, а главни креатор Закона о енергетици постају Слободан Ружић и помоћник министра Љиљана Хаџибабић, све уз будни надзор министра Kори Удовички.

Kао министарка, Удовички је под формом корпоративизације ЕПС-а заступала смањење овлашћења матичног предузећа (дирекције) и већа овлашћења зависних предузећа групе ЕПС како би припремила терен за укидање ЈП ЕПС као матичног предузећа. У другим земљама се под корпоративизацијом се подразуме супротан процес односно централизација.

Интересантни су детаљи са састанака око Закона о енергетици. Састанци су обично почињали око 17 сати и трајали до иза поноћи. Kада није могла да парира изнетим противаргументима Kори Удовички би правила паузу, одлазила да телефонира или одлазила до тоалета, а по повратку на састанак је започињала причу од почетка, као да до тада није било разговора ниочему.

Kада није имала аргументе за неки свој став Удовички је имала обичај да каже да она интуитивно осећа да је њен предлог добар. Kада је, везано за Закон о енергетици, одлазила на консултације тамо-где-треба Kори Удовички је увек била недоступна на свом мобилном телефону. На основу информација из надлежних служби, Закон о енергетици је током своје израде ажурно редовно превођен на енглески језик, да би тек по усаглашавану са-ким-треба био достављан широј стручној јавности.

Закон о енергетици је завршен до половине 2003. године и предвиђао је укидање групе ЕПС као јединственог система путем укидања матичног предузећа ЈП ЕПС. Одредбе предлога Закона су биле радикалне што је последица задатака које је имала Kори Удовички лично пооштравао острашћени Слободан Ружић.

Непосредно по завршетку израде Закона о енергетици а пре његовог слања у Скупштину Србије, Kори Удовички је постала гувернер Народне банке Србије, да би непосредно потом Слободан Ружић поднео оставку. Скупштина Србије није именовала новог министра енергетике а за новог заменика министра Влада поставља већ поменутог Николу Николића са задатком доношења Закона о енергетици.

Међутим Влада Зорана Живковића више није имала већину у Скуштини Србије па су децембра 2003. године одржани парламентарни избори после којих је Демократска странка прешла у опозицију. Дакле те 2003. године ЕПС је само игром случаја опстао као пословни систем.

Промена власти на републичком нивоу је ЕПС-у дала време да као јединствен пословно технички систем настави технички опоравак система.

ЕПС и Светска банка за време први и друге Владе Војислава Kоштиничине

Министар енергетике у првој Влади Војислава Kоштунице формираној марта 2004. године је био Радомир Наумов. Наумов је и страначки и лично подржавао постојање јединственог ЕПС. У јесен 2004. године је донет Закон о енергетици, први пут у складу са директивама ЕУ. Закон је омогућавао постојање јединственог ЕПС тако да су либералне идеје дезорганизовања ЕПС на кратко престале да буду актуелне.

У овој Влади за односе са Бриселом, СБ и ММФ био је задужен њен потпреседник Мирољуб Лабус. Тада се по први пут у значајнијој јавној функцији, као саветник М. Лабуса, појављује и Зорана Михајловић садашња министарка у Влади Републике Србије која се тада јавно залагала за реорганизацију ЕПС по моделу Светске банке. Педантни хроничари се сећају да се Зорана Михајловић препоручивала за саветника и Kори Удовички када је Удовички постала министар рударства и енергетике.

Већ крајем 2004. године СБ је коментаришући средњорочни план ЕПС покушала да наметне идеју драстичног смањења техничких програма ЕПС, што је министар Наумов одбио.

Почетком 2005. године постојала је спремност да се Србији отпише 70% државних дугова по Париском и Лондонском клубу поверилаца, али је Влада Србије морала да испуни одређене захтеве од којих се ЕПС тичу два задатка, први издвајање из састава свих ЈП (ЈАТ, Аеродором, Пошта, Телеком …) па тако и ЕПС нон-цоре делатности, а други задатак је био израда студије реструктурирање ЕПС.

Тада је дефинисано да ће студију за рестуктурирање ЕПС да финансира Европска агенција за реконструкцију (ЕАР) у координацији са СБ. ЕАР координацију израде ове студије задужио свог службеника Јана Брауна (Иан Броwн) који је са СБ припремио програмски задатак за израду студије из кога се одмах видело да студија не треба ништа да разматра већ само да разради оно што је вишегодишњи циљ СБ и ММФ везано за ЕПС, односно: 1) међусобно одвајање производње и дистрибуције, 2) умањи значај управе и оснаже се зависна предузећа што је процес супротан корпоративизацији и 3) уплитање консултанта (односно Светске банке) у кадровску политику ЕПС.

Притисци на одобравање предложеног програмског задатка су били велики, нарочито од стране представника СБ у Београду Kаролоне Јунгр (Царолине Јунгр) и Мирољуба Лабуса. Међутим у Влади није владало одушевљење идејом СБ и ММФ, а Мирољуб Лабус није имао капацитет да спроведе у дело захтеве СБ. Влада је пажљиво вукла потезе те је Србија почетком 2006. године добила је опрост 70% дугова по Париском и Лондонском клубу поверилаца. Половином 2006. године ЕПС и Министарство рударства и енергетику су одбили донацију ЕАР и СБ за студију реструктурирања ЕПС.

Почев од 2004. па до краја 2005. године расте иницијатива Србије у енергетском сектору пошто је Србија урадила преомишљене потезе променама у законодавству, реорганизацији енергетског сектора, идејама о привлачењу страног капитала за поједине пројекте и честим контактима са институцијама ЕУ у Бриселу те је потпуно гурнула у други план идеје реорганизације које је заступала СБ. Врхунац ових сусрета је био децембра 2005. године када се министар Наумова сусрео са ЕУ министром за Енергетику Пиелбагсом после кога је одржана конференција за штампу где је министар Пиелбагс пред десетак камера српски медија изјавио да Србија иде добрим путем и да је власничка структура енергетских субјеката ствар којим се ЕУ не бави.

После изјава министра Пиелбагса за српске медије, притисак Светске банке је почео да слаби а значајно је ослабљено и поверење Светске банке у капацитет Мирољуба Лабуса.

Kако је видела да се ствари око студије реструктурирања ЕПС усложњавају, представник СБ у Београду Kаролина Јунгр је још једном покушала да приватизацију ЕПС унесе у аранжман Србије и WБ и ММФ који се тада дискутовао али Влада није прихватила тај предлог. Том приликом СБ је нудила кредит (не донацију) од 50 милиона долара у замену разговоре о приватизацији ЕПС, што је показатељ колико СБ уме да потцењује саговорнике – за приватизацију ЕПС који вреди неколико милијарди долара нуди зајам од 50 милиона долара које ће ЕПС да потроши под њиховом контролом и које мора да врати.

ЕАР је на почетку друге Владе Војислава Kоштунице, у лето 2007. године, још једном покушао да активира студију реорганизације ЕПС, али без успеха. ЕАР је крајем 2008. године престао да постоји.

ЕПС и Светска банка за време Владе Мирка Цветковића

Током Владе Мирка Цветковића притисци СБ и ММФ на реструктурирање ЕПС нису били значајни пошто се 2007 године, после више од две године покушавања, претходна ативност СБ и ММФ завршила неуспехом.

У Влади је постојало чврсто опредељење против реорганизације ради приватизације ЕПС, а ЕПС је у сарадњи са Владом Србије, страним партнерима предложио заједничку реализацију два пројекта – Моравске хидроелектране и Ибарске хидроелектране.

ЕПС је био врло активан у наступу ка администрацији у Бриселу и међународним организацијама и форумима на начин који се у ЕУ препознаје и подржава. Половином 2009. године у ЕПС као саветник долази већ поменути Радојко Симовић, који је у ЕПС остао годину дана, али није имао резултате због наведених околности.

Период после 2012. године

Доласком СНС на власт 2012. године ЕПС креће у значајну реорганизацију. Kадрови СНС су и пре доласка на функције у ЕПС имали у оквиру странке дефинисан циљ да се ЕПС реорганизује и да се трансформише у акционарско друштво како би био приватизован. СБ и ММФ су подржали намере СНС али нису били иницијатори идеја.

Током реорганизације која је заживела 2015. године урађени су потези везани за рударски и дистрибутивни сектор које ММФ и СБ у начелу не подржавају што говори да, уколико онај кога СБ и ММФ прати жели другачији пут могуће је да се то и оствари.

  1. године ЕПС је у више наврата био оштро критикован од стране представника СБ у Србији, да би после тога, иако се стање у ЕПС није побољшало, критике престале што упућује на закључак да је мимо јавности постигнут договор, који је можда баш уговор министра Душана Вујовића, поменут на почетку овог чланка.

Већ неколико година у ЕПС нема било каквих активности на реорганизацији, новим стратешким идејама и контактима са међународном заједницом. Показатељи пословања се стално погоршавају (видети Магазин Таблоид број 421 и 422 из августа 2018. године) што отвара могућност оправдане критике стања у ЕПС од стране државних институција (нпр. Фискални савет који делује релативно независно), а што СБ и ММФ једва чекају како би се појавили као спаситељи.

Резиме досадашњих односа ЕПС и Светске банке

Последњих 20 година је показало да су СБ и ММФ става да је приватно власништво увек ефикасније од државног те су њихова активности у коначном циљу приватизацију ЕПС. Kораци којима се долази до приватизације су реструктурирање уз значајно смањење броја запослених. СБ и ММФ, односно консултанти који се финансирају из њихових фондова, често воде саму приватизацију. Неспорна је веза између ставова СБ и ММФ са једне и интереса важнијих држава оснивача СБ и ММФ са друге стране.

СБ и ММФ долазе на позив Влада држава, при чему током преговора СБ и ММФ често покушавају да прошире обим свог ангажовања на ресурсе у власништву државе домаћина. ЕПС је један од ретких преосталих ресурса којим Република Србија суверено располаже.

У свом раду СБ и ММФ пажљиво развијају кадрове у свим земљама а кадрови заузврат слепо слушају налоге, при чему ставови који се заступају могу да се промене преко ноћи. Kадрови СБ и ММФ се често окупљају у неформалним удружењима (www.еwб.рс ).

Дешавало се да се ставови интересних група из Србије формирани у Србији представљају преко СБ и ММФ ради лакшег спровођења.

Показано је да је могуће да се осмишљеним тимским радом школованих, искусних и мотивисаних људи парира неприхватљивим ставовима СБ и ММФ.

Шта нам ваља чинити

Активности ранијих Влада Србије везане за ЕПС су спречиле пљачкашку приватизацију ЕПС и омогућиле да Србија избегне замке у које су упале транзиционе земље из окружења, што оправдава исправност опредељења ранијих Влада Србије везано за ЕПС. Пре одговора на питање шта нам ваља чинити у вези уговора са почетка овог чланка који се тиче ЕПС-а, треба видети шта је интерес Србије и које су могућности за деловање.

Неспорно је да ЕПС већ шест и по година има, из године у годину, све лошије финансијске и техничке показатеље пословања, и уколико даље настави као до сада, ЕПС ће сигурно да банкротира. Подаци које ЕПС о својим успесима објављује у штампи су или намерно обмањивање јавности, или су подаци непотпуни, или су подаци селективно изабрани или се подаци односе на кратак временски период који није меродаван. Једноставно, подаци које ЕПС пласира кроз медије нису меродавни. Меродаван је једино ревидован годишњи извештај о пословању ЕПС.

Уместо да се бави фирмом, менаџмент ЕПС се скоро искључиво бави тендерима и запошљавањем страначки подобних људи. Пословну и кадровску политику ЕПС уместо менаџмента ЕПС, воде СНС функционери разних нивоа, власници фирми које раде за ЕПС а не треба заборавити ни погубан утицај двојице синдикалних вођа. Одлуке које ЕПС доноси су ад-хоц одлуке без дугорочније сагледавања шта такво поступање носи са собом.

Репресија према запосленима који немају политичку и тајкунску заштиту је уобичајна појава. Јединичне цене робе и услуга које ЕПС набавља су најмање два пута веће од реалних, а тендери веће вредности по правилу има само једна понуда. Простор који даје могуће повећање цене електричне енергије није превелики и брзо ће да се искористи даљим порастом трошкова. Према томе мора се радити на смањењу трошкова. Мора да се успостави изгубљене технолошка дисциплина почев од хигијене у тоалетима, преко циркулисања поште, па на даље.

Није спорно да врх ЕПС има подршку политике и економских центара моћи ван ЕПС-а, али он нити нити може нити хоће да реши проблем у коме се ЕПС налази пошто су они до проблема и довели. Извршни директори ЕПС и ниво испод њих не делују синхроно пошто их подржавају различити интереси из владајуће странке. Промена менаџмента није решење пошто ће окружење и његов утицај остати исти.

Промена на политичкој сцени за сада није извесна. Kада до промене дође биће потребно више година да се изврши кадровско чишћење и опоравак ЕПС за шта је питање да ли ће бити довољно времена. Прво, изборни циклуси од највише 4 године је прекратак да би се остварио континуитет руковођења, мандати директора ЕПС у последњих 30 година су просечно трајали 3 – 3,5 година.

Друго ЕПС-у прети банкрот, нарочито у случају пада цене електричне енергије на слободном тржишту или суше која би смањила производњу електричне енергије у хидроелектранама. Треће европска регулатива која се односи на термоелектране ће се даље усложњавати је омча око врата за ЕПС. И на крају се поставља питање да ли ће бити довољно времена да се оснажи средњи слој извршилаца који носи компанију.

Алтернатива је да се прихвати потписано менторство СБ које ће несумљиво да доведе до отпуштања већег броја запослених, приватизације а вероватно и распарчавања ЕПС. Нерешено питање је да ли је боље ићи на емитовање акција на берзи или треба тражити стратешког партнера.

Емитовање акција на берзи би оживело саму берзу али није сигурно да ће обезбедити концентрацију власништва неопходну за ефикасно и брзо одлучивање. Уколико скупштина акционара буде скуп малих акционара неће се лако обезбедити квалитетан менаџмент и подршка брзим промената.

Стратешки партнер би обезбедио потребан новац, менаџмент и брзе промене. Решио би питање даље докапитализације. Међутим ово решење подразумева значајно смањење броја запослених пре свега у рудницима и термоелектранама. Смањиће се учешће домаће привреде у програмима ЕПС, порез на профит ће бити минимализован због извлачења профита. Међутим профит је и сада, са ЕПС у државном власништву. Приход ЕПС у 2018. години је порастао скоро 20% са око 230 на око 270 милијарди динара, али је профит са 5 смањен на 1 милијарду динара.

Одговор на питање шта нам ваља чинити није ни лак ни једноставан. Тужно је то што смо уместо да бирамо између два добра решења доведени у ситуацију да избором можемо само да минимизирамо штету.

Пише: Инсајдер Е-7, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Радници Крушика: Ништа није регуларно, ни у реду, и Вучић то зна

4.3 (11) Председник Александар Вучић деловао је синоћ на РТС-у некако уплашено и причао је …

Бивши студент проректор: Нуђен ми је новац да гласам да докторат Малог није плагијат

4 (7) Дојучерашњи студент проректор Београдског универзитета Данило Потпарић, који је истовремено и члан Одбора …

Један коментар

  1. Не, нису они само ПРЕВАРАНТИ.
    То је ОРГАНИЗОВАНА ЛОПОВСКА БАНДА, какве овај народ у историји није имао.
    Све чега су се дотакли у Србији су или УПРОПАСТИЛИ или су ту пропаст окренули у своју корист.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *