У најтежем тренутку у последњих пола века, Србија је практично остала без озбиљне дипломатије. Њене могућности су прокоцкане, њен кадар је уништен, а некадашњи пријатељи у свету више нису пријатељи, или то не могу бити. У таквим околностима, мудар и предузетан министар спољних послова, заједно са својом владом, потражио би помоћ од светске велесиле каква је Русија, и замолио је да привремено заступа интересе Србије у свету, све док је то потребно. Док не оснажи економски и политички и док не среди кадровски хаос и безумље који данас владају овом деликатном службом. Свака друга могућност је даља агонија и пад у нове авантуре. Учинак досадашњих министара спољних послова, од Драшковића и Јеремића до Мркића, збир је губитништва и срама. Томе мора доћи крај.
Када је Књаз Милош испраћао своје дипломате у Цариград, сасвим озбиљно им је саопштио да, ”Турци траже паре или дупе да би вас прихватили, а ми, као што знате, пара немамо!”.
После промене власти 2000. године, Министарство спољних послова било је окупирано од разних смутљиваца, отпораша, млађарије и јуришника из ДОС-а, од којих већина није имала никакво образовање, нити дипломатско искуство, ни обученост. Они би дали и дупе и државу, само да добију паре.
Новопечени конзули, амбасадори и саветници који су представљали ондашњу СР Југославију у свету, описивали су тадашњу државну заједницу као злочиначку творевину, извињавајући се домаћинима за ”злочине Милошевићевог режима”.
Суноврат је тек дошао постављањем Вука Драшковића за министра спољних послова. Корупс из Бјелог Поља заузео је сва важна места у дипломатији, а башибозлук из СПО-а пресељен је у дипломатку службу. Даница је правила списак, а Вук је то све потписивао.
Тако су гинеколози, психијатри, акушери, писци и живописци представљали Србију у државама које су учествовале у бомбардовању Србије. Трајала је мртва трка за амбасадорска места између угледних београдских алкохоличара опште праксе попут Светислава Басаре, Владете Јанковића, Драгана Маршићанина…Дно је почело да се појављује у свим дипломатско конзуларним представништвима.
Одмах после Вука Драшковића, на место шефа српске дипломатије засео је млађани Вук Јеремић, човек који никада ништа са дипломатијом није имао у свом кратком веку. Почеле су и његове “реформе”, па је у дипломатско-конзуларна представништва почео да улази и куси и репати, углавном полусвет из Демократске странке, жељан новца, провода и путовања.
Одлазили су на високе амбасадорске функције ловци у мутном и њихове љубавнице, а бројне конкубине високих функционера тадашње владајуће партије нашле су се у амбасадама Србије широм света. Чак је и сам Борис Тадић дао лични допринос овом “кадровање” (као у познатом случају амбасадорке у Риму, Ане Урошевић, данас Хрустановић).
Време и искуство показали су да ни од новог министра спољних послова Ивана Мркића, каријерног дипломате, није могло ништа боље да се очекује. За четири месеца није успео да опозове ниједног од такозваних економских дипломата које је поставио Борис Тадић (јер од њих је било више трошка, него користи), нити је успео да исели дух Вука Јеремића из министарства. Његове посете Кипру и Албанији на почетку мандата најбоље говоре о каквој је дипломатији реч, и на које дно је та служба пала. Кренуо је Мркић и у правцу Израела, али је посета завршена минијатурним поклоњењем жртвама у Јад Вашему, у пратњи израелског министра Либермана. Скоро да је у питању туристичка посета, само што је био у најкраћем, куртоазном обиласку са високим домаћином.
Да је и овај министар безнадежан случај, показује и његова посета Чешкој (где је од старих пријатеља остао само Вацлав Клаус), током које је молио да макар они, Чеси, нешто учине како би Србија добила било какав сигнал из Брисела о даљем придруживању Европској унији.
Последњи догађаји у вези са слепим спровођењем америчке политике у Хашком трибуналу, требали су да буду разлог Мркићу да демонстративно повуче амбасадора из Вашингтона на одређен рок, као чин којим би показао шта мисли о политици Америке која војно и административно спроводи окупацију на делу српске државне територије. Ако би такав гест изгледао наивно, свакако не би изгледао поданички и кукавички.
Србија више нема шта да калкулише. Она је већ почела да плаћа цену за окретање руским енергентима, мада није једина европска земља која ће од њих имати користи. Али, та цена ће бити знатно мања од профита и од перспективе која јој се пружа. Шта онда спречава министра Мркића да потражи савет од Лаврова у Москви око заустављања евроатланских понижавања Србије?
Скандалозна је српска дипломатија, под злодухом Вука Јеремића.
Да подсетимо: на његов предлог, и уз благослов Бориса Тадића, ангажован је извесни Драган Обрадовић, исте зрелости као и Вук Јеремић, који је срочио захтев Међународном суду праве у Хагу за саветодавим мишљењем суда о легитимности одлуке привремених институција на Косову и Метохији о отцепљењу од Србије.
Уместо да суду поднесу легалну тужбу, којом би се тражило да он прогласи одлуку о отцепљењу нелегалном, супротно међународном праву, банда Вука Јеремића и његовог заштитника Бориса Тадића, тражила је само саветодавно, дакле, необавезујуће мишљење! И добили смо што смо тражили.
Малоумни министар Јеремић кренуо је у ново спрдање, захтевао је да се о саветодавном мишљењу Међународног суда правде у Хагу гласа у Уједињеним нацијама! Тумарајући по белом свету и углавном банана државама, у којима га ни министри нису примали, пропутовао је свим континентима, трошећи огромне паре.
Да би лакше обмануо јавност у Србији, и створио представу како ради историјску ствар, бивши министар Јеремић се штитио капом подршке Русије и њене дипломатије, која је, без условљавања, подржавала интересе Србије.
Али..
Србија је подржала санкције ЕУ против Ирана, мада је Русија била њихов жесток противник. Србија је у Генералној скупштини УН 8. августа гласала за резолуцију која је осудила режим сиријског председника Асада, мада су Русија и Кина гласале против те резолуције. Србија је на заседању ОЕБС осудила Русију због Пуси Рајот!
На прошлонедељном заседању Генералне скупштине Уједињених нација Србија је гласала за пријем Палестине у чланство државе нечланице Уједињених нација, мада за ту одлуку нису гласале земље из окружења. Србија је гласала супротно од својих националних интереса, јер Израел, који се противио пријему Палестине, није признао Косово као независну државу!
Лудоријама Вука Јеремића нема краја. Грађани још памте сцену када српски премијер Ивица Дачић честитао Јеремићу одлазак у Њујорк, на једногодишње председавањем Генералном скупштином Уједињених нација, када премијер каже да жали што јеремић од раније није у његовој партији!
Српском дипломатијом и даље руководи Вук Јеремић из Њујорка, а преко њега и Борис Тадић. Ова мала група педера, велеиздајника националних интереса, бусајући се заштитом САД-а, покрала је и осрамотила Србију. Само крв може опрати њихова злодела.
А. 1
Министар и његов момак
Нови министар Иван Мркић је, такође, припадник геy лобија. Његов љубавник је, нико други, до шеф кабинета, амбасадор Петар Вицо!
Комунистички руководиоци су знали да своје љубавнице доведу за секретарице, а господин Мркић је високопозиционираног службеника министарства, амбасадора Петра Вицу поставио за свог шефа кабинета . Господин Вицо је Хрват по националости, и био је амбасадор Србије у Хрватској!
Наравно, не алудирамо на националну нетрпељивост, јер Срби из Немачке на сав глас хвале амбасадора Србије Иву Висковића, као човека који је, у свако време, у служби наших држављана, долази на њихове спортске игре, на приредбе…Висковићев брат живи у Загребу, али Иво на најбољи могући начин заступа државу у којој живи.
Пише: инсајдер Д-3
Магазин Таблоид
