ЕВРО-ПРО И РИЗИК ЗА ПОЈАВУ НОВЕ ТРКЕ У НАОРУЖАЊУ

0
(0)

Виктор ПИРОЖЕНКО | 29.11.2011

Пропаст преговора о ПРО и говор Д.А.Медведева који је у вези са тим упозорио на могуће мере одговора Руске Федерације још једном су потврдили: САД и НАТО нису са распадом СССР прекинули трку у наоружању, већ су је само пренели у другу раван; циљ нове трке је да се неутрализује ракетно-нуклеарни потенцијал Русије, да се направе претпоставке  за некажњену агресију на њу. Државно-политичка и економска обнова Русије и јачање њеног одбрамбеног потенцијала од почетка 2000. године се у политичким круговима Запада доживљава као изазов.[1]

С гледишта америчког политичког врха претњу Сједињеним Америчким Државама представља било која довољно јака и самостална држава, која се не потчињава вољи САД и која не служи америчким интересима. То се посебно односи на Русију.

Узроци агресивности спољне политике САД имају дубок карактер. Не треба да постоји ни најмања илузија у вези са  добровољним слагањем САД за равноправне партнерске односе са самосталном Русијом. Нема разлога да се сматра да ће САД у сагледивој будућности престати да теже да овако или онако обезвреде руски нуклеарни потенцијал, а ЕвроПРО у вези са тим представља само једно средство, нешто као међуетапу.

Упорност САД да реализује своје противракетне планове у Европи и, као последица, опасност неутрализације руског нуклеарног потенцијала, терају Русију да одговори на војну претњу њеној безбедности. У суштини то значи да САД провоцирају Русију на уплитање у трку у наоружању. Да ли је могуће избећи уплитање у такву трку и истовремено обезбедити војну безбедност земље? Највероватније је да није. Али Русија може да избегне понављање непријатних сценарија супротстављености САД и СССР из времена хладног рата, као и ризика и претњи који су постојали увези са тим. Шта више, Русија може Сједињеним Државама да наметне непријатан сценарио у трци у наоружању.

Ризик симетричних одговора. Обзиром да логику супротстављености са Русијом изазивају САД, јер оне у тој трци бирају убедљиво најзгодније за себе војно-техничке, технолошке, економске и друге начине, средства и решења. Симетрични одговор би Русију увукао у врло ризичну трку и заморио би је више него њеног противника. Тражење одговора који би мало коштали, били асиметрични, али ефикасни у ситуацији са ЕвроПРО треба, судећи по свему, да постану један од принципа одбрамбене и спољне политике Русије уопште. Тим пре што Русија већ има добро разрађене инжењерске идеје у области подржавања асиметричног стратешког паритета  са потенцијалним противником.

Коришћење асиметричних мера треба да  има комплексан карактер  и да се користи не само у војној, већ и у спољнополитичкој, дипломатској и осталим областима.

Ризик да се нађе у новом свеопштем хладном  рату, односно у трајној конфронтацији са уједињеним снагама Западног света Русија свакако треба да избегава. То је потпуно остварив задатак уколико буде постојала разумна политика о нуклеарном уздржавању. Збориште за нову трку у наоружању се из Западне Европе пребацило у Пољску, Румунију, Чешку, Бугарску, као и у Турску, то јест ближе границама Русије. Јачање узајамно корисних односа Руске Федерације са „старом Европом“, између осталог и по линији енергетског партнерства, представља у принципу поуздан начин да се избегне антируско јединство Европе и учествовање Европљана у трци у наоружању на страни САД.

Учвршћењу позиција Русије би помогла и њена помоћ у планомерном развијању новог међународног антиратног покрета.

Потенцијалног савезника Русије у тој новој трци у наоружању представља Кинеска Народна Република.Предпостављам да су у Кини врло забринути због могућности да се одбију нуклеарно-ракетни удари са америчких подморница, који би се наносили из близине обале помоћу стратешког система против-ракетне одбране на Аљасци и у Калифорнији (GBI), као и помоћу ПРО са ратних бродова САД из база и са бродова Јапана (систем Иџис СМ-3)[2]. Кина има неколико начина да реши проблем ПРО САД у Северно-тихоокеанској регији, а сваки тај начин Американцима односи огромна улагања  у енергији.Излаз Кине у светске лидерске позиције је пред њено политичко руководство земље  већ ставио питање довођења војне снаге земље у одговарајући склад са економским. У том случају ће доћи и до неизбежног конфронтирања САД са Кином.

Ризик од економског замора земље представљао би директну последицу стратегије „симетричних одговора“ и успешно би се неутрализовао ригорозним поштовањем  доктрине „одбрамбене оправданости“ и стратегије „асиметричности“. Стратегија „асиметричног одговора“ представља стимуланс за принципијелно нова научна и техничка достигнућа и, као последица тога, задржавање приоритета иновационог развоја не само у војно-индустријском комплексу, већ и у економији земље уопште. Руска Федерација нема многе  битне мане совјетског економског система, који су сметали Совјетском Савезу да добије трку у наоружању. Пошто су дотерани механизми за премештање високонаучних технологија из војно-индустријског комплекса у цивилне гране, у оквиру потенцијално много ефикаснијег економског система регулисаног тржишта и државног капитализма, него што је то био совјетски, Русија може успешно да спроведе комплексну модернизацију читаве народне привреде, која јој је крајње потребна.

Колико год парадоксално изгледало, Москва би могла трку у наоружању, коју натурају Сједињене Државе, да претвори у „трку технолошких иновација“. РФ поседује потребан комплекс ракетно-нуклеарних и других војних технологија које су крајње важне, што ризик заостајања своди у оваквој „трци“ на нулу. Совјетска  технолошка достигнућа су потпуно довољна као стартна платформа за убрзање развоја сопствених најсложенијих научних и технолошких достигнућа у широком спектру примене. Што се у ствари и дешава, на пример, у ГЛОНАСС (глобални навигациони спутњички систем).

Наравно, фундаменталне претпоставке за економску стабилност могу да се добију једино уколико се квалитетно усаврши социјално-економски систем земље, као  и системи државне управе. Међутим, најбољи стимуланс за то представља управо главни задатак – одбрана своје земље.

Ризик психолошког рата и информационих операција на дискредитовању међународне позиције Русије. САД ни у годинама хладног рата, ни у постсовјетско време није никада водила равноправан и отворен дијалог са руским партнерима. Традиционална пракса Америке је да сваки корак преговора буде обмотан накнадно постављаним условима, покушајима да се надмудри руска страна тако што ће се у споразумима наћи различите техничке и правне рупе и везивање небитним питањима за која одговор не може да постоји, слободна тумачења постигнутих договора, ширење лажљиве агитационе пропаганде, информационе провокације и сл. Пример таквог понашања САД и НАТО демонстриран је и у преговорима о ЕвроПРО, и у њиховом односу према ДОВСЕ (уговор о уобичајеним оружаним снагама у Европи).

Пример са ДОВСЕ је уопште врло карактеристичан. Прво су САД и НАТО тај договор искористили као полугу за притисак да би натерали да се руска војска повуче из Грузије и Придњестровја (иако Уговором то није било предвиђено), а затим су одбили да ограничења у наоружању заведу за нове чланове Алијансе. А када је 12.12.2007. године Москва увела мораторијум на извршења ДОВСЕ, САД и НАТО су реаговали лицемерним „жаљењем“.

Руској страни је важно да избегне оне грешке у тактици вођења преговора и у њиховом информационом праћењу, које је Совјетски Савез често себи дозвољавао. Непотребно стављање поверљивости на мере одговора  лишава могућности  да се свету објасне стварни разлози за коришћење тих мера. САД су у таквим случајевима увек добијале предност јер су натурале своје тумачење деловања руске (совјетске) стране.

Потреба да се да адекватан одговор на изазове САД овако или онако је на дневни ред већ поставила све проблеме који су напред назначени. Успешна неутрализација ризика који би се при том појавили могућа је само уколико се испоштује један безуслован услов, који је прецизно формулисао генерал-пуковник Л.Г.Ивашов:

У односима СССР (Русија) – НАТО запажа се одређена законитост: компромиси, који су уобличени у облику уговора и споразума, постају могући само уколико постоји предност у снази источне стране, или, бар, уз постојање паритета у снази. Тако је било са уговорима о ПРО, ОСВ-1, ОСВ-2 (о ограничењу стратешког наоружања), СНВ-1, СНВ-2, РМСД и неким другим…Међутим, , уколико је осећао своју предност, Запад ни једном није пошао на равноправне договоре о ограничавању или смањењу наоружања“.[3]

Савршено тачна констатација!

Циљ руске политике о нуклеарном уздржавању   треба да буде принуђивање руководства САД на равноправно партнерство са РФ по питањима разоружавања и по одговорнијем понашању на међународној арени, а тај циљ може да се постигне само у случају да се пође од „позиција  силе“…



[1]  http://www.fondsk.ru/pview/2011/11/26/finish-perezagruzki.html

[2]  http://vpk-news.ru/articles/8379

[3]  http://www.sovross.ru/modules.php?name=News&file=print&sid=1043

 

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

АНАЛИЗА: Србија је у дубокој позадини америчког фронта против Русије – Руси се очајнички боје да одбране себе (видео)

5 (3) Србија се данас налази у дубокој позадини Америчког фронта против Русије. Русија је …

Медији: Путин отказао посету Србију

4.4 (7) Руски председник Владимир Путин отказао је најављивани долазак у Србију, сазнају портал Нова.рс …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend