Београд – Последњи спорови око потраживања фирми и појединаца од Робних кућа „Београд“ решени су ових дана, и коначна деоба новца који је преостао од продаје тог система могао би да се подели.
Стечај је завршен још 2009. године, више од 98 одсто дужника је одмах након тога измирен и преостало је више од 150 милиона евра. То је, наводно, било резервисано за судске спорове који су се тада још водили, мада је њихова вредност била вишеструко мања. Бивши радници и мали акционари тврде да им део тог „колача“ припада, али немају много наде да ће успети да остваре своја права.
Иако се случај Робних кућа „Београд“ не налази на листи чије расветљавање тражи Европска комисија, начин на који је вођен стечај и продаја некад највећег трговинског ланца на Балкану, садржи на једном месту готово све моделе извлачења новца и капитала, корупције, злоупотреба и игнорисање радничких и права малих акционара. Држава није из неког разлога желела да отвори ту причу, а медији, ма колико да су се трудили, нису имали алате да истраже лавиринт у коме је нестао огроман новац. Ту није реч само о износу добијеном на лицитацији за главне објекте, већ и о ономе из редовног пословања, као и из деценијског рентирања продавница изграђених на атрактивним локацијама по целој земљи, од отуђења делова имовине за коју се не зна када, коме је и за колико продата.
Једино што се у овом предмету са сигурношћу зна је да су оштећени мали акционари, бивши радници овог система, који су од својих зарада издвајали за откуп акција још по закону Анте Марковића. И зна се да стечај у то предузеће није уопште морао да се уведе.
Процењена имовина Робних кућа износила је почетком 2002. када је отворен стечај, око 238 милиона евра, дуговања су сабрана на 50 милиона. Већина фирми са таквим билансом, једноставно је продавала делове производних или пословних целина, измирила дугове и наставила нормално да ради. Али, без увођења стечаја, не би било изводљиво оно што се са предузећем дешавало наредне деценије. А да је и прва варијанта била могуће, сведочи податак да се на коначној лицитацији читавог система, што се по правилу много теже продаје него појединачни објекти, пријавило 11 учесника, док су три најупорнија дотерала цену до 360 милиона евра. Мање од половине било је потребно да се измире сва дуговања. Преостали новац би по правилу требало да се подели оснивачу, предузећу Робних кућа, односно акционарима, али ретко ко од малих акционара верује да ће и они бити укључени у расподелу.
„Почетком прошле године добили смо нешто као дивиденду на име неких деоница, али је то била симболична исплата. За 183.000 динара колико сам у време Аврамовића платио за те уделе, добио сам сада 12.900 динара или око сто евра. Међутим, тако су прошли само мали акционари. Други повериоци имали су бољи статус. Знам да је једном контроверзном бизнисмену, коме су Робне куће дуговале 98.000 динара из деведесетих година, за неке перјане јакне, у расподели добио 5,5 милиона евра „, каже за Данас некадашњи радник Робних кућа Љубиша Велимировић.
Он подсећа да би радницима сада требало да буде подељено оно што је преостало по измирењу свих обавеза и поверилаца. Међутим, новца више нема. Некадашњи министар привреде и финансија Млађан Динкић све је то пребацио у буџет и потрошено је, тврди Велимировић. Сада више не знају коме да се обрате.
„Агенција за приватизацију више не постоји, фирма више не постоји, од Уставног суда не очекујемо више ништа, јер већ пет година држи нашу документацију, али се још није огласио, а ми смо већ добили поруку да немамо право ни на шта и да је преостали новац прешао у руке државе. Ипак, покушаћемо међусобно да се организујемо и још једном отворимо проблем неисплаћених акција“, каже Велимировић.
И регрес оде држави
Хотел на Златибору, који је изграђен средствима из регреса радника, по том основу није смео да уђе у приватизацију, јер је припадао запосленима. То су потврдиле и процене ревизорских кућа које су у неколико наврата анализирале имовину тог трговинског ланца, али то није много помогло и хотел је продат.
М. Н. Стевановић, Данас.рс
Ни радницима хотела Интерконтинентал извршна пресуда се годинама не извршава а Уставни суд се не оглашава да се радници не би обратили Стразбуру. И Уставни суд је у криминалном колу.