Насловна / Свет / ЕвроАзија / Глазјев: Крај америчке хегемоније и настанак интегралног поретка
Глазјев: Крај америчке хегемоније и настанак интегралног поретка 1

Глазјев: Крај америчке хегемоније и настанак интегралног поретка

О Путину, Трампу и светској закулиси

Нема много стручњака који бар донекле могу да објасне потпуно необјашњиве ствари.

На пример – зашто руске банке дају «Европљанима» кредите под вишеструко повољнијим условима него руским бизнисменима? Зашто Централна банка извлачи из привреде 10 трилиона рубаља за 4 године, а гувернер Набиулина је убеђена да чини добро? Зашто се настављају валутне махинације космичких размера, а кажњавају се само приватни бизнисмени?
Један од таквих стручњака, људи који имају одговоре, је академик РАН, економиста и саветник председника Путина за питања регионалне економске интеграције Сергеј Глазјев. Нудимо вам забележено у сусрету академика са главним уредником «Аргумената недеље» Андрејем Углановим.

– Сергеје Јурјевичу, прошле недеље је председник Путин неочекивано и буквално наврат-нанос одлетео у Немачку. На тајни сусрет са немачким канцеларом Меркел. Јасно је да је у светској економији све кренуло наопачке. Јесу ли можда Путин и Меркел – нови ватрогасци?

– Јасно је као дан – свет се мења огромном брзином. И то пре свега под утицајем растуће агресивности САД, које теже да сачувају глобалну хегемонију кроз распиривање светског хибридног рата. Традиционално, њихов главни удар је усмерен против Европе, јер је рат у Европи за Американце – увек, по мишљењу њихових историчара, «добар рат». САД су се уздигле помоћу два светска рата у Европи, које су они испровоцирали заједно са Енглеском.

И, да не бисмо понављали грешке из прошлости, да не дозволимо англосаксонцима да нас увуку у нови рат у Европи, мора се водити дијалог са европским партнерима. Са Немачком и Аустријом – посебно. Не само зато што су оне двапут у прошлом веку започињале рат против нас, већ и због њихове кључне улоге у савременој Европској Унији. Не можемо по трећи пут нагазити на исте грабуље и дозволити да будемо увучени у нову светску катастрофу.

До недавно, Немачка није била самостална држава, налазила се под озбиљном контролом од стране Вашингтона. Немачке медије су контролисали Американци, њихове трупе су и сада тамо распоређене и немачке златне резерве се и даље чувају у САД. Ако би Немачка успела да задобије самосталност у спољној политици, ми бисмо добили врло озбиљног и стратешки важног партнера.

– Све време ми се по глави мота појам «светска закулиса». Она као да је сасвим искочила из колосека. Нове америчке санкције укључују забрану уласка долара у Русију. Јел они то секу грану на којој седе после Другог светског рата?

– У вашару безумља, који видимо у Вашингтону и Лондону, постоји своја логика. Она се потчињава унутрашњим законитостима глобалног економског развоја. Оне су и довеле до тога да Америка губи лидерство. Ствар је у томе да постоје технолошки циклуси са полувековним периодом, повезани са «дугачким таласима Кондратјева». Свака смена дугачког таласа – то је технолошка револуција, која доводи до појаве новог технолошког поретка.

Тај процес прате врло озбиљни економски потреси: депресија у развијеним земљама, које се сударају са превеликом акумулацијом капитала у застарелим технологијама; формирање и пуцање финасијских мехурова; обезвређивање како новчаног, тако и интелектуалног капитала; незапосленост и снижавање квалитета живота већине становништва.

То је врло опасан период, повезан са милитаризацијом привреда водећих земаља, трком у наоружавању, заоштравањем глобалних противречности и растом војно-политичке напетости.
Упоредо са технолошким, постоје и институционални или управљачки циклуси са вековним периодом, повезани са сменом светских економских поредака. Та смена је у последње време увек била праћена светским ратовима, услед којих је долазило и до смене владајућих елита и доминантних земаља.

Иронија историјске закономерности се састоји у томе да светски рат покреће владајућа елита доминантне земље, а као његов резултат она ту своју хегемонију губи. Ослобађа се место за новог лидера, који израста на основу новог, напреднијег и ефикаснијег система управљања развојем привреде.

Управо сада се одвија такав револуционарни период. Последњи пут се он догодио пре око 100 година, у периоду распада велике британске империје. Тадашњи светски привредни поредак смо називали колонијални. Велика Британија је била лидер у том свету, образац за остале са тачке гледишта организације индустрије, трговине, берзи, банкарског капитала. Британска империја, која је доминирала на морима, имала је два главна конкурента – Руску и Немачку империју у Евроазији.

Без обзира на два светска рата, у којима су Енглези успели да сударе два своја главна конкурента, Британска империја се срушила. Појавио се нови светски привредни поредак, који смо назвали империјални. Настала су два велика политичка система – совјетски и амерички, који су први пут захватили читав свет. То је светски привредни поредак великих организација: транснационалне корпорације на Западу, огромне привредне организације код нас. То је период индустријализације.

Али животни циклус и тог светског привредног поретка се завршава. После распада Совјетске империје, чији институционални систем није издржао трку у наоружању, империјални поредак је задобио универзални карактер либералне глобализације у интересу америчке владајуће елите. Поседњих година постаје очигледан залазак тог система управљања светском привредом.

На њеној периферији ми посматрамо кинеско и индијско економско чудо, засновано на принципијелно новом систему управљања развојем привреде. Ту је присутан спој социјалистичких вредности, приватног предузетништва, државног планирања и тржишне самоорганизације.

За разлику од западног система управљања, који опслужује интересе финансијског капитала, у земљама Југоисточне Азије систем управљања потчињава финансијски капитал и приватни бизнис интересима друштва, регулишући тржиште и кретање новца у циљу раста друштвеног благостања.

Треба приметити да је главни инструмент финасирања економске експанзије империјалног светског привредног поретка постао такозвани декретни новац. Држава је научила да ствара новац од ничега. Емисија декретног, ничим обезбеђеног новца, постала је основ повезивања производних ресурса за ширење крупних индустријских система. Ни Совјетски Савез, ни САД, никада нису имали проблем несташице новца.

Они су га стварали онолико, колико је било неопходно за проширену репродукцију привреде. Било је, наравно, и падова у хиперинфлацију на почецима совјетске власти, а у послератним годинама у капиталистичким земљама, када је механизам емисије декретног новца стваран и када се нарушавала равнотежа између новчаног система и реалног сектора привреде. Али тамо, где је успевало да се организује управљање новцем, и он је ишао у развој реалног сектора привреде, дешавао се брзи економски раст.

Обратите пажњу да је први одговор водећих земаља на структурну кризу, која се заоштрила 2008. године, било оштро повећање емисије светских валута. Све оне су, овладавши до савршенства управљањем декретним новцем, на природан начин реаговале на сужавање могућности развоја – порастом новчане експанзије.

На пример, количина долара је за 10 година повећана 4.5 пута, а количина евра, јена, фунти се удвостручила од 2008. до 2018. године. То је потпуно природна реакција постојећег система управљања на структурну кризу – путем повећања инвестиција на рачун емисије декретног, ничим обезбеђеног новца.

Али тај систем управљања данас више не функционише. У Америци, без обзира што је количина долара увећана 4 пута, животни стандард не расте већ 30 година. Читави градови се претварају у рушевине, а тек сваки пети долар, који они емитују, доспева у реални сектор, док се све остало врти у финансијским шпекулацијама, које немају никакав ефекат на економски развој.

Паралелно се рађа нови ситем управљања у Кини, где држава спаја план и тржиште, комбинује државну својину над кључним условима репродукције, као што су рудна богатства, финансије, инфраструктура, са приватним предузетништвом. Где држава регулише тржиште тако, како је нужно да би иницијатива приватног предузетништва радила у интересу друштва, на раст благостања људи,
За кинески систем управљања је најважније – повећање благостања народа. И подстиче се све што иде томе у прилог. Видимо величанствен пример приватних компанија, које освајају светска тржишта, а држава им помаже. И обрнуто, финансијски шпекулати који су покушали дестабилизацију тржишта на Шангајској берзи – завршили су у затвору.

Сваки руководилац у Кини – од сеоског старешине до министра – подноси извештаје о расту инвестиција у економској сфери за коју је надлежан. Ми смо тај светски привредни поредак назвали, користећи термин Питирима Сорокина, који је још 60-их година ХХ века радио на теорији конвергенције – интегрални поредак. Држава се у њему бави интегрисањем, то јест усаглашавањем интереса свих социјалних група.

То се данас дешава не само у Кини, него и у Индији, где је Уставом загарантован примат друштвених интереса над приватним. Па у Кореји, где држава координира све. У Јапану је чувени модел државе-корпорације, где се приватни бизнис налази у врло тесној усаглашености својих стратегија развоја са државом.

Америчка владајућа елита не може и не жели да призна, да САД губе хегемонију у свету. И тај објективни губитак лидерства их чини врло агресивним и врло опасним. То је један важан моменат. А ту је и други важан моменат. Чему уче америчке политичаре на универзитетима? Главна идеја њихових курсева политологије на основу сто година старих уџбеника је – да би се контролисао свет, мора се контролисати Русија и преко ње Средња Азија и Европа, ограничавати Кина.

Није случајно оштрица америчке агресије усмерена против нас. А у тој агресији им ништа не успева, они почињу да се нервирају, изводе самоубиствене пируете и заиста секу грану на којој седе. Ми више не можемо да користимо долар без ризика да ћемо изгубити новац. То је нажалост закономерни резултат и не треба мислити да ће све то некако престати, истопити се.
Што гора буде код њих ситуација, то ће њихова агресивност бити већа, добијати карактер конвулзија, агоније суперсиле, која је навикла да управља целим светом. То је врло опасна појава.

– Да, то је врло страшно. Какве нерве морају имати наши руководиоци?

– После краха Совјетског Савеза америчка владајућа елита је почела да саму себе уљуљкује разним теоријама о крају историје. Френсис Фукујама је написао књижицу, која им је нарочито прирасла срцу, о крају историје. О томе да је Америка заувек постала центар света. Формирала се светска америчка империја на челу са финансијском олигархијом, а све остало је – периферија. И то ће трајати вечно. Има много таквих утопија. Била је тако и утопија Трећег рајха, и још неке.

Америчка владајућа елита је поверовала у то, јер су се после краха Совјетског Савеза две ипостаси империјалног привредног поретка слиле у једну. Преостао је светски привредни поредак либералне идеализације. Смисао политике, која се водила из Вашингтона преко Међународног монетарног фонда и светских банака, састојао се у томе, да буду уклоњене све државе, макар постојале само на папиру, са пута слободног америкоцентричног кретања по целом свету.

Главни финансијски непријатељ олигархије – то је држава, јер она мора да ограничи сведозвољеност крупног капитала. А крупни капитал – то није ситни, коме је неопходна заштита од стране државе. Крупни капитал се увек са државом налази у врло противречним односима. Уз то је америчка финансијска олигархија, која врши емисију долара, много јача од државе и управо она формира такозвану «дубоку државу».

Треба рећи да се америчка владајућа олигархија односила према својој сопственој америчкој држави исто као и према свим другим државама – захтевала је беспоговорну потчињеност. Криза 2008. године је показала да су инсајдери, који су се налазили у епицентру те кризе, прошли без штетних последица. Али је 20 милиона Американаца изгубило свој хипотекарни новац и много пензионе штедње.

У САД је значајно опао животни стандард, многи пензионери су били принуђени да почну да раде. А људи са Вол стрита су дрско говорили Конгресу – па шта хоћете? Да, ми смо зарадили бонусе. Сви су изгубили, а они су на томе зарадили џиновске бонусе. Федералне резерве су штампале више од 15 трилиона долара да би спасле са собом повезане банке. А амерички Конгрес је морао да заћути – ништа са њима није могао да уради.

– То јест ајкуле са Вол стрита су искористиле прво своје, а онда су одлучиле да искористе све остале? Где се котрља овај свет?

– Док није било Трампа, председник Обама је водио ствари ка закључењу трансокеанских партнерстава. Да су их САД потписале са Европском Унијом и са партнерима из Пацифичког региона изузев Кине, не би била добијена само зона слободне трговине, већ огромна територија, на којој би држава била просто анулирана са тачке гледишта заштите националних интереса.

Кључни елемент та два споразума била је одредба о томе, да је у случају спора између страног инвеститора и државе, инвеститор увек у праву. Да су ти споразуми ступили на снагу, више не би било националних држава са становишта заштите интереса друштва од самовоље светске олигархије. Трамп је ту ствар укинуо. То је значило крај целе завере, крај тенденције фомирања „универзалног света“, у коме постоји само крупни капитал.

– Да ли је он то свесно учинио или је просто тако испало?

– Он је желео власт. Можда и није био потпуно свестан шта ради са тачке гледишта преокретања читаве глобалне тенденције. Али он има своје бирачко тело – то су амерички радници, средња класа, обични људи који су осетили да све иде ка краху са становишта њихових интереса. Све што се сматрало примером америчког привредног чуда – градови Детроит, Њу Орлеанс, нашло се у рушевинама. Цео средњи индустријски појас – саме руине. Где је амерички сан?

Глобални систем доминације крупног капитала гуши све. И после распада Совјетског Савеза кренула је убрзана демонтажа свих института социјалне државе, који су штитили обичне људе. И овде су богаташи решили да коначно лише државу права гласа у спору са «страним инвеститорима».

Могуће да тога није био потпуно свестан, али Трамп је зауставио тенденцију формирања униполарног света. Не зато што је он, како неки сматрају, на нашој страни. Не, то је његово бирачко тело захтевало промене. Тако да је сада Трампов главни политички противник – финансијска олигархија, груписана око Федералних резерви САД. Они контролишу медије и у великој мери контролишу органе принуде. У унутарполитичкој борби уопште не дозвољавају Трампу да се размахне.

Апотеоза узвратног ударца по Трампу је такозвани «случај Скрипаља». Управо је то постало изговор за нове лудачке америчке санкције.

Разговарао Андреј Угланов
Превео Владимир Кршљанин

„Аргументи недеље“ № 33 (626) от 23.08.18
http://argumenti.ru/politics/2018/08/583069

http://www.km.ru/economics/2018/08/23/ekonomika-i-finansy/828424-sergei-glazev-ssha-teryayut-gegemoniyu-v-mire

Инфопорт

Како бисте оценили овај текст?

+Кликните на звезду за оцену!

Актуелно

Трамп и Си успоставили „прекид ватре“ 11

Трамп и Си успоставили „прекид ватре“

Кина и САД су се вратиле „на прави пут“ ка постизању трговинског споразума, изјавио је …

Састанак Путина и Трампа: Побољшање односа у интересу обе земље, али и целог света 12

Састанак Путина и Трампа: Побољшање односа у интересу обе земље, али и целог света

У Осаки је одржан састанак Владимира Путина и Доналда Трампа на маргинама самита Г-20, који …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *