fbpx
Насловна / Србија / Годишњица спасавања америчких пилота у Прањанима: Зар бомбама и ножем у леђа на српски хлеб?

Годишњица спасавања америчких пилота у Прањанима: Зар бомбама и ножем у леђа на српски хлеб?

4
(4)

Полагањем венаца на спомен-плоче на Галовића брду у варошици Прањани код Горњег Милановца обележена је 75. годишњица мисије „Халијард“ („Ваздушни мост“) у којој је крајем 1944. спасено више од 500 савезничких авијатичара оборених над Србијом током операције бомбардовања немачких нафтних постројења у Румунији.

Пилоти су тајним путевима стизали у Прањане у којем је, на Галовића брду, од средине лета до јесени 1944. народ овог краја у тајности изградио импровизовани аеродром са којег је, у сарадњи савезничке команде и припадника Равногорског покрета, организовано њихово избављење.

Истина је једна

Ваздушним мостом између Галовића брда и Барија, у мисији која се сматра једном од најуспешнијих у току Другог светског рата, али и у историји оружаних сукоба, иза непријатељских линија спасено је више од 500 савезничких пилота. Међутим, након завршетка рата о овој мисији се из (не)разумљивих разлога годинама ћутало и у Америци и у Југославији.

Венце на спомен-плоче на Галовића брду положили су председник Србије Александар Вучић, који је први председник и Југославије и Србије који је посетио ово историјско место, амбасадор САД у Србији Кајл Скот и бројне делегације.

– Многима је Србија била спас. Никада нећемо прихватити ревизионизам историје. Са поносом ћемо носити српско име. Ми смо други у свету по броју цивила који је страдао, наши људи су били криви зато што су били Срби. Ја сам захвалан својим америчким пријатељима што су очували сећање на операцију „Халијард“. Запитајте се драги Срби, после оваквог величанственог савезништва у Првом и Другом светском рату шта смо урадили да од Американаца направимо оваквог непријатеља. А вас Американце молим, велика сте сила, поразговарајте између себе, да ли сте и ви због својих глобалних сукоба са неким другим силама жртвовали једног од најлојалнијих савезника и жртвовали због неких других на просторима бивше Југославије – поручио је Вучић.

Потом је амбасадор Кајл Скот истакао да је тим у судбоносним временима између савезничких пилота и српског народа рођено пријатељство које траје и данас и да Америка не заборавља спасавање савезничких пилота.

Туга Чарлса Дејвиса

У прањанском крају, као и у Америци, данас нема много живих савременика спасавања авијатичара с аеродрома на Галовића брду са којег су полетали авиони Ц-47. Али, иза учесника тог херојског подухвата остали су потомци који су сачували сећање својих предака. Међу неколико хиљада грађана који су се окупили да обележе годишњицу ове мисије било је и педесетак чланова породица пилота који своје животе дугују Србима. У Прањане су дошле Барбара Хајспид Дејвис и њена ћерка Вики Ривијера из Вирџиније, кћерка и унука Чарлса Дејвиса, који је 66 ратних дана провео у дому породице Јевтовић у селу Леушићи. Барбару и Вики је у истој кући после 75 година, на исти начин као што су његови родитељи дочекали Чарлса Дејвиса, угостио Радиша Јевтовић.

– Боравак у кући у којој је мој отац нашао уточиште доживљај је који се не може описати речима. Наш долазак у Србију је наставак пријатељства насталог пре седам и по деценија, а које ће постојати док су живе породице Јевтовића и Дејвиса. Мој отац Чарлс је до смрти са великим уважавањем говорио о српском народу, а у време НАТО бомбардовања Србије био је најнесрећнији човек на свету – истакла је за „Вести“ Барбара Хајспид Дејвис.

Све оно што се чуло од гостију из Америке, домаћина и говорника указује на то да је мисија „Халијард“ прави мост између Србије и Америке, мада у пракси и није баш тако. Потомци пилота су убеђени да је ширење дуго сакриване истине о овој акцији добар начин да пријатељство два народа и две државе буде настављено тамо где је и прекинуто и да тај обновљени мост никада више не буде порушен.

Хероизам без премца

САД никад неће заборавити храброст српског народа, поручио је амерички амбасадор у Србији Кајл Скот из Прањана и додао да је операција „Халијард“ пример како обични људи могу да се уздгину до херојских висина и шта је све могуће кад се посветимо циљевима већим од нас самих.

– Американци и Срби су стајали раме уз раме пишући страницу историје пре 75 година, са нама су данас и потомци неких од спасених пилота. Поносимо се њиховим подвигом. Дошао сам овде као што сам и сваке године долазио, откако живим у Србији, да изразим захвалност и да кажем да САД никада неће заборавити храброст српског народа, нити храброст Срба из Прањана – рекао је Скот на српском језику.

Како је рекао, верује да се, уз ветар који дува кроз крошње дрвећа на пољу на којем су се окупили данас, чује ехо наших предака, којима није дато рођењем да буду ни војници, ни јунаци.

– Рођени су као сељаци, механичари, учитељи и сви су увучени у рат, не својом кривицом али су постали јунаци. Српски јунаци, амерички јунаци, наши јунаци – поручио је Скот.

Подсетио је да су и савезнички авијатичари који су летели изнад југословенске територије да би бомбардовали Вермахтове погоне нафте у Румунији несумњиво били хероји.

– На њих је отворена застрашујућа ватра, стотине њих се није вратило, стотине је било принуђено да искочи из авиона изнад југословенске територије, а оне који су имали среће пронашли су партизани или јединице краљеве војске – подсетио је Скот и навео да су се на крају сви окупили на овом месту уз помоћ Срба који су ризиковали своје животе и животе својих породица да би заштитили те странце и помогли им да се врате кућама.

Пружили су им склониште, лечили ране и делили оно мало хране што су имали зато што су сви били браћа у борби против заједничког непријатеља, додао је он.

– Ти обични људи, Срби, били су такође хероји, својом хуманошћу су показали хероизам без премца, и преузели ризик са каквим нико не треба да се суочи. Када су вести о судбини 500 пилота стигле до Запада организовани су план и спасавање у највећој ваздушној операцији те врсте у историји.

Модел за будућност

Скот се обратио и потомцима савезничких пилота поручивши на енглеском:

– Добро дошли на поље хероја, ово је место где су ваши преци у највећој операцији спасени. Људи око вас су потомци храбрих Срба који су делили све са њима и показали пријатељство као и у многим другим приликама. Стајали смо заједно као, и у Првом, тако и у Другом светском рату раме уз раме, као што се и данас заједно суочавамо са изазовима 21. века. Нека нам то сећање на њих буде блистави пример за будућност, молимо се да ратне страхоте више никад не додирну тло Србије. Нека прича о њима буде модел за будућност.

Прстен Драже Михаиловића

На Галовића брду били су и браћа Кол – Гари, Лес и Марк, синови пилота Роберта Кола. Први пут су у Србији и нису крили задовољство због доласка на место одакле је њихов отац полетео у слободу, али нису дошли празних руку.

– Из времена боравка у Прањанима отац је оставио много фотографија јер је уз себе имао фотоапарат којим је овековечио боравак савезничких пилота у овим селима. Те фотографије смо открили много година касније, а реч је о јединственим сликама које смо објавили у форми књиге. Уз најлепша осећања према српском народу и фотографија, од оца нам је остао и златни прстен који је он мењао са ђенералом Дражом Михаиловићем на којем је са унутрашње стране угравирано „Слободне српске планине 1941-194“. Прстен који није до краја угравиран јер је без једне године за нашу породицу права реликвија и чувамо га у посебном сефу. Покушали смо да сазнамо шта је било са прстеном који је наш отац поклонио Дражи Михаиловићу, али о томе нема никавих података – кажу за „Вести“ Гари, Кол и Лес Кол.

„Наређење“ ђеда Милисава

На Галовића брду био је и Радош Каљевић (84), у чијој су породичној кући, која се налази уз саму некадашњу писту, били смештени савезнички авијатичари.

– Мени је тада било девет година, али добро памтим све, а нарочито шта је говорио мој ђед Милисав, а чија се реч морала поштовати. Он је рекао да пилоти морају да буду сити и напити, а нама како буде. Тако је и било, а када је почела евакуација ухватио ме је један од пилота и унео у авион, рекавши да ме води у бољи живот. Можда бих и одлетео са њим да се није умешао мој ђед Милисав, који се Американцу захвалио на доброј намери, објаснивши му да ме није хранио и подизао за Америку, већ за Србију и имање у Прањанима. И тако, ето, пропаде ми леп живот у Америци, али ми није жао – казује Радош Каљевић поносно показујући софру за којом су се хранили савезнички пилоти и црепуљу у којој се само за њих пекао бели хлеб који се, иначе, у то време у селима јео само о празницима.

З. Марјановић – Вести

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Зашто се разоружавају грађани Србије? (видео)

5 (2) Зашто МУП приликом пререгистрације оружја амсовно разоружава грађане Србије и буквално отима приватну …

У Србији свака трећа фирма нема своју веб презентацију

5 (1) Београд — Према недавно објављеном истраживању, чак 46 одсто фирми у Србији нема …

Један коментар

  1. bombardovase nas amerikanci sa englezima i 45 i ne bas tako davno dveiljadite, zestokije i krvnickije no germani 41; ma odjebite, da i to ne bi greska u navigaciji. — ipak i to smo morali platiti, sa otplatom ovog poslednjeg tek smo poceli.
    okupili se na livadi, autobusi, ovce za dnevnice i malo sasine, sto ce tek jos nerodjeni debelo platiti, a spasa im ima jedino ako postanu doktori, akademici il babe lude merkelice podanici.
    — u Pranjanima lepa travica, poslastica za dalmatinskog magarca sa kamenjara, a za skot ladovina i mesto odmora i prezvakivanja, a tek ovaca oko svoga vuka, cobana u runu ovcijem, — ovcijeg mi vida i razuma, ima nas, a ljudi malo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *