“Не постоји јавни интерес од изградње малих хидроелектрана, већ искључиво приватни”. Анализе Еколошког удружења Рзав, израђене уз подршку WWФ Адриа, указују да је неопходно хитно укидање подстицаја повлашћеним произвођачима електричне енергије из малих хидро електрана у Србији.
Према последњем Извештају Агенције за енергетику, на крају 2021. године у производњи електричне енергије је учествовало 149 малих хидроелектрана, са укупном годишњом производњом од свега 1,36 одсто.
Упркос том занемарљивом учешћу у снабдевању енергетског система Србије, захваљујући систему подстицаја у оквиру ког добијају статус повлашћеног произвођача и загарантовани профит на период од 12 година, власницима малих хидроелектрана је само током 2021. године исплаћено више од 21 милиона евра.
Ово су само неке од чињеница које су изнете на конференцији под називом „Где смо након више од 10 година од увођења подстицаја за мале хидроелектране?“ коју су Еколошко удружење Рзав у сарадњи са Светском организацијом за природу WWФ Адриа и Регулаторним институтом за обновљиву енергију и животну средину (РЕРИ) недавно организовали у Ужицу и Крагујевцу.
На конференцијама је закључено да не постоји јавни интерес од изградње малих хидроелектрана, већ искључиво приватни.
„Висина накнаде за коришћење вода за производњу електричне енергије плаћа се по кWх произведене електричне енергије на прагу електране и износи, за МХЕ до 10 МW 2,3 одсто на цену 1 КWх од 3,70 динара. Приход од накнаде припада буџету Србије тако да локалне заједнице на чијој територији раде МХЕ и девастирају околину, немају никаву надокнаду од њиховог рада. У складу са тим, произвођачи електричне енергије из МХЕ у Србији су по основу накнаде за коришћење вода као јавног добра у 2021. години платили укупно 28 милиона динара односно свега 245.000 евра“, објашњава Дамир Миљевић, економски аналитичар.
С обзиром на друштвено-економске губитке и неповратну еколошку штету по укупан биодиверзитет коју наносе, као и чињеницу да су позитивни ефекти њихове изградње занемарљиви са енергетског и економског становишта, потребно је забранити изградњу ових хидроенергетских објеката не само на водотоцима у заштићеним подручјима, већ и и на свим осталим у Србији.
„Имајући у виду проблеме са којима се суочавају све земље Западног Балкана, па тако и Србија, када је у питању загађење ваздуха и изазови у оквиру декарбонизације, јасно је да у наредном периоду неопходно повећати удео енергије произведене из обновљивих извора енергије у бруто финалној потрошњи, повећати број пројеката и инвестиција у области обновљивих извора, при чему значајан део произведене енергије треба да буде намењен потрошњи у Републици Србији, а не иностраној продаји“, истиче адвокат Јован Рајић из РЕРИ.
Сада је готово евидентно да се укупна штета која ће по друштво наступити у наредних 10 година коришћењем постојећег модела субвенција производње електричне енергије из МХЕ, уз садашњу висину подстицајних откупних цена, само по основу подстицања садашњег броја произвођача из МХЕ, може проценити на преко 100 милиона евра.
Организације су сагласне да у циљу очувања водних ресурса, механизам за укидање субвенција лежи у измени постојећег законодавног оквира.
Како је тренутно у поступку усвајања, односно, јавне расправе, Просторни план Републике Србије са периодом трајања од 2021 до 2035. године, најједноставнији пут је измена решења у овом највишем планском акту, на начин да се њиме забрани изградња малих хидроелектрана.
Такође, износи накнада за коришћење јавних добара су нереално ниски, што их чини врло стимулативним за инвеститоре у МХЕ, организације ће кроз измену Закона о коришћењу јавних добара утицати да се вишеструко повећа износ водне накнаде за кориштење воде за производњу електричне енергије из постојећих МХЕ како би се бар делимично санирала друштвена штета која ће настати по основу њиховог даљег рада.
На овај начин, било би онемогућено локалним самоуправама да селективно тумаче прописе и не би постојао плански основ да се на локалном нивоу другачије третира ово питање.
