fbpx
Насловна / Безбедност / Аналитика / Гротло украјинског грађанског рата и тектонска геополитичка померања

Гротло украјинског грађанског рата и тектонска геополитичка померања

Након референдума у Доњецкој и Лугањској области 11. маја и председничких избора 25. маја 2014. године, Украјина је све даље од деескалације кризе, а све ближе отвореном грађанском рату. Изгледа да се ратна машина захуктала и да је грађански рат у Украјини практично већ почео, а последњи догађаји у Доњецку говоре томе у прилог.

Да ли се све ово могло спречити­? Декларативно, сви актери су инсистирали на деескалацији и преговорима, а суштински кијевски пучисти (читај: Вашингтон) нису ни имали намеру да преговарају. Одавно се стекао утисак да дијалог није никада ни био опција новом кијевском режиму. То је и основни разлог зашто споразум четири стране (САД, ЕУ, Русија, Украјина) договорен 17. априла у Женеви није био вредан папира на којем је написан, као ни договор Русије и представника ОЕБС постигнут у Москви. Иако је овакав сценарио већ виђен на Балкану, Блиском истоку и другим светским кризним жариштима, постоји једна разлика: геополитичке импликације украјинске кризе су много веће и озбиљније од свега што је свет видео у последње две и по деценије, још од распада Совјетског Савеза.

Шта се желело постићи овим референдумима и изборима? Магична реч је легитимитет. Кијеву (и Западу) су били неопходни председнички избори, како би што пре осигурали легитимитет за пучисте, а то су постигли изабирањем наметнутог кандидата, Петра Порошенка за новог председника Украјине. Шта може ново да донесе овај тајкун, кога је Запад једино и могао да „свари“ у овом тренутку, а чија је победа била осигурана од самог почетка председничке кампање? Апсолутно ништа, осим настављања исте политике као и претходних месеци, али овај пута са пуним легитимитетом.

Новим властима Доњецке и Лугањске Народне Републике је био неопходан референдум како би добили неку врсту легитимитета, барем de facto, ако већ не de jure. Излазност на референдуму и подршка одвајању од Кијева је и њима дала зелено светло, неопходно за наставак започетог процеса, што је и потврђено 24. маја формирањем савеза названог Новорусија.

Шта даље? Процес дисолуције је већ отишао предалеко, тако да је пређена тачка са које нема повратка. Томе су умногоме допринели потези које су повлачили кијевски пучисти и њихови западни пријатељи у последњих неколико месеци, а који су имали за циљ брзо сламање отпора на југоистоку земље и/или директно увлачење Русије у постојећу кризу и пребацивање одговорности за последице на Москву.

Задаци које „евромајдановци“ морају да изврше се готово експоненцијално умножавају и усложњавају, што је изгледа превелики терет за њихова нејака леђа, још увек ненавикнута и неприпремљена за своје, прилично захтевне западне пријатеље. „Украјинско пролеће“ није дало очекивани резултат, чак штавише, трансформише се у неку врсту „руског пролећа“, па је разумљива све већа нервоза Вашингтона.

Осим катастрофално лошег односа према добром делу сопствених грађана, кијевски режим је показао да ће његови односи са Русијом само наставити да се погоршавају. Један од основних задатака нове украјинске политичке елите јесте стварање државе која ће бити изразито непријатељски настројена према Москви, што је од пресудне важности пре свега Вашингтону. Бела кућа чврсто стоји иза политике унитарне Украјине, којом ће управљати украјински тајкуни и њихове приватне војске, како би се пацификовало становништво, посебно на југу и истоку земље и осигурала мирна транзиција у ЕУ и НАТО.

Први шамар таквој политици је стигао анексијом Крима, а други делимичним или потпуним губитком контроле над више области југоистока Украјине. Оружана интервенција кијевског режима само је погоршала стање на терену и још више радикализовала становништво југоисточне Украјине, што је довело до оружане побуне против власти у Кијеву. Носиоци те побуне су авганистански ветерани, бивши припадници украјинских снага безбедности и цивили.

Вашингтон покушава то да амортизује активирањем украјинских тајкуна и снажним притиском и застрашивањем локалног становништва, концентришући готово све расположиве украјинске снаге на југоистоку земље, а масакр у Одеси је управо послужио као озбиљно упозорење непослушном југоистоку. Нови (амерички) председник Украјине, тајкун Петро Порошенко, треба да омогући Белој кући поред геополитичке и контролу над украјинском економијом, посебно над енергетиком и пољопривредом.

Први кораци су већ начињени: син америчког потпредседника Џозефа Бајдена (Хантер) је именован у одбор директора највећег украјинског произвођача гаса „Буризма холдингс“. Није тешко закључити како је то Бајден повезан са значајним украјинским резервама гаса у шкриљцима и налазиштима нафте и гаса у Црном мору. Такође, логична је и озбиљна заинтересованост америчке администрације за украјински „чернозјом“, који би требало да падне у руке „Монсанта“, највећег произвођача ГМО семена на свету. Занимљива је и намера званичника у Кијеву да замене руске добављаче горива за своје нуклеарне електране с америчким. Не треба заборавити ни геостратешке циљеве опкољавања главне премије, Руске Федерације, што би значајно ослабило и НР Кину, а ту је и освета за неуспех у Сирији.

Вашингтон се више и не труди да сакрије своју отворену, чак и хистеричну, антируску реторику, па је логично да је таква атмосфера предоминантна и у постпучистичкој Украјини. Вишевековне поделе на територији данашње Украјине дошле су као поручене америчким стратезима и користе се максимално. Ипак, погрешно је мишљење да је подељеност украјинског друштва на националној (и верској) основи слична као на Балкану. Заборавља се снажна веза са Совјетским Савезом и „мајком Русијом“, па многи доживљавају име Украјинац не као националну, већ као територијалну одредницу. Становништво Украјине много више одређује језик којим говоре па је због тога (не)званични Кијев кренуо у тако агресиван обрачун са руским језиком, а то је и један од основних разлога (уз економско-социјални) устанка на југоистоку земље.

Русија се суочава са највећим геостратешким изазовом још од краја кубанске кризе. Анексија Крима је само делимично амортизовала велики безбедносни проблем, који је створен потпуним америчким преузимањем државне инфраструктуре Украјине, чиме је добар део овог, некада саставног дела царске Русије неповратно изгубљен.

Москва једино може да спасе шта се спасти да, а то је задржавање утицаја на југоистоку Украјине. Треба играти веома опрезно па је Кремљ изабрао игру чекања, на коју Вашингтон није навикао и нема унапред припремљен одговор. Чини се да је Москва добро проучила америчку тактику у Сирији. Сада је свима јасно да оружане снаге Руске Федерације неће интервенисати на украјинској територији, осим у случају крајње нужде (погром руског становништва). Поред тога, руски званичници су својим понекад и контрадикторним изјавама успели да додатно збуне западне стратеге који су у последњих пар деценија имали прилично лак посао: свако може да сабере два и два, али са Русијом морају да рачунају са много непознатих.

Путинова посета НР Кини 20.маја и велики стратешки уговори потписани током те тродневне посете показали су да чак ни „свемоћне“ САД не могу да зауставе точак историје, колико год се томе опирале. Сарадња која није само у домену енергетике (гас и нафта) већ и аутомобилске, авиоиндустрије и других привредних грана, требало би да до краја деценије повећа годишњу међусобну трговинску размену на најмање 200 милијарди долара.

Много важнија чињеница, од које се Белој кући диже коса на глави, јесте да ће се сва трговина НР Кине и Руске Федерације обављати у јуанима и рубљама, док ће амерички долар бити потиснут. Иако медијски у другом плану, велики значај има истовремени боравак иранског председника Хасана Руханија у Кини и његови билатерални сусрети са Путином и Ђинпингом. Да ли се ствара осовина Москва-Пекинг-Техеран? Вероватно је по неким питањима већ створена, а ту је и могуће отопљавање односа Индије са Кином и Пакистаном, на свеопшти ужас Беле куће и Брисела. Као „шлаг на торту“ долази намера Кремља да Монсанто и све остале фирме које производе ГМО семе ставе изван закона и практично прогласе неком врстом криминалних, па и терористичких организација.

Управо потписани уговор Русије, Белорусије и Казахстана о формирању Евроазијске економске уније (29.мај) и скоро проширење на још три чланице (Јерменија, Таџикистан и Киргистан), уз већ потписане стратешке уговоре са НР Кином, значајно су ојачали руску позицију, тако да је потпуно разумљиво зашто је Вашингтон протеклих пар месеци непрекидно провоцирао Москву на југоистоку Украјине и чинио све да не дође до оваквог развоја догађаја.

Дакле, ствара се један веома озбиљан фронт против светске хегемоније САД и НАТО. Који су наредни потези Вашингтона? САД ће се држати своје опробане стратегије и играти улогу „кварише“ где год је то могуће. Обамином азијском турнејом почетком маја ове године је требало постићи неколико циљева: први, да се спречи потписивање енергетског и других споразума између Москве и Пекинга, а други (ако не успе први), да се казни „неконструктивност“ Пекинга потпаљивањем постојећих несугласица са Вијетнамом, Јапаном, Филипинима… Циљ је изазивање унутрашњих или међусобних сукоба одређених земаља које нису по вољи Вашингтону: Либија, Ирак, Сирија, Афганистан, Србија, Украјина, Русија, Белорусија, С.Кореја, Кина…списак је веома дугачак.

Међутим, све има свој крај па би оваква политика Вашингтона могла доживети потпуни колапс, уколико у свету заживи трговина другим валутама уместо америчког долара. Тиме би се одузела могућност Вашингтону да штампањем новчаница без реалног покрића финансира сопствену голему ратну машину, али и велики број пучева и оружаних сукоба широм планете.

Шта наредни дани и недеље доносе становницима Украјине, има ли лека за ову источноевропску земљу или је њена судбина запечаћена? Историја нас учи да се увек по узимању лека (ако га је и било) стање пацијента погоршало, пре него што би дошло до побољшања, али не без последица, тако да се исто може очекивати и у случају Украјине. Вашингтон и Кијев су повлачење руских снага са границе и последње помирујуће изјаве из Кремља разумели као слабост званичне Москве, па су решили да сломе побуну на југоистоку по сваку цену и свим средствима. Надмен и уцењивачки став кијевског режима по питању регулисања гасног дуга (3,5 милијарди долара) према Гаспрому говори да је Кијев проценио да је Москва у економски подређеном положају и да се неће усудити на неке драстичније кораке (завртање гасних вентила, отворен сукоб са ЕУ).

Остаје да се види шта ће Кремљ урадити након истека рока за разрешење дуга за гас почетком јуна, али и у случају великог страдања становника Доњецке и Лугањске Републике, односно Новорусије. Нажалост, многи су заборавили лекције из историје и претходних покушаја да се оствари „drag nach osten“. Иако се за Србе често говори да су мали Руси, постоји једна битна разлика: Руси нити заборављају, нити опраштају.

Ромео-Никола Поповић

НСПМ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Почео нови рат у Сирији: Турска авијација бомбардовала штаб америчких савезника Курда (видео)

* Турска авиjација је претходно десетак сати изводила извиђачке летове над приграничном зоном * Сиријска …

Прича се прича да Хути долазе

Делује да су нови напади на Ријад неизбежни. Улицама Саудијске Арабије шире се гласине да …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *