Хитлер је мрзео Србе због Гаврила Принципа

Немачка суровост према Србији 1941. била је прекомерна са становишта војне тактике. То је објашњавано Хитлеровим бесом због одустајања од Тројног пакта. Сада се јављају и тумачења да је вођа Рајха био љут због Сарајевског атентата.

Објављивање фотографије Хитлеровог личног фотографа у недељнику “Време”, на којој за рођендан 20. априла 1941. године прима поклон донет из Сарајева – спомен-плочу Гаврилу Принципу, у први план избацило је тезу да је Први светски рат одиграо одлучујућу улогу у формирању Хитлеровог става према Србима.

– Постоје сведоци који су о томе оставили писани траг – каже историчар Милан Ристовић, редовни професор на БУ – да је Хитлер после вести о пучу 27. марта запао у хистерично расположење. Из њега је тада избила мржња према Србима, својствена аустријском јавном мњењу које је годинама, и пре атентата у Сарајеву, било изложено антисрпској пропаганди. Ту мржњу потискивао је само да би Југославију придобио за Тројни пакт… Хитлер је тада дао смернице Гебелсу, који је у прогласу о нападу на Југославију рекао да је “дошло време да се уништи Београд, да се уништи српско завереничко језгро које се по други пут окренуло против Немачке“. Први пут је био Принципов атентат, а други пуч.

А енглески историчар Кристофер Кларк у интервјуу за недељник “Време” каже да је у немачком вођи после пораза 1918. остало “много хабзбуршке мржње према Србима…”.

– Хитлеров однос према Србима део је ширег контекста: постоји, наиме, једна разгледница на којој је изнад фотографије аустроугарских војника из Првог светског рата и немачких из Дугог, портрет Еугена Савојског, војсковође који је крајем 18. века освојио Београд. Натпис на тој разгледници је: “Очеви и синови на истом задатку”, и њиме се успоставља веза између различитих периода у којима је постојала једна иста жеља: ширење немачког животног простора на југоисток, на Балкан – наводи проф. др Ристовић.

Кад је о самом Хитлеровом учешћу у Првом светском рату реч, међутим, историчари нису јединствени.

Донедавно била је широко је прихваћена теорија да су Хитлерова искуства из Првог светског рата оно што је допринело његовом радикализму и окренуло га беспоштедном антисемитизму.

И сам Хитлер се хвалио да је од 1914. до 1918. године “ризиковао свој живот, готово свакодневно”.

Колико му је било стало до успомена на ове дане, сведочи и чињеница да су једине две медаље на његовом телу кад се убио биле из овог рата – Рањеничко одликовање и Гвоздени крст прве класе.

Али 2010. године немачки историчар Томас Вебер утврдио је да Хитлер није био херој, већ га је таквим касније начинила нацистичка пропаганда.

“Уништити интелигенцију”

Генерал Александар фон Лер, немачки заповедник за југоисток, после заробљавања, рекао је о 6. априлу: “У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку у Београду, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно. Библиотека је била важна због тога што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа. Фирер нам је наредио да уништимо српску интелигенцију и да обезглавимо Српску цркву…”

 

Блиц