fbpx

Хоће ли министар полиције успети да разбије Вучићев картел? Лешинар маскиран у пауна једе остатке плена

4.4
(29)

Србија је мртва. Држава је укинута, сад је то територија неодређених граница. Народ нестаје, природним путем и неприродном политичко-економском емиграцијом. Kао лешинар маскиран у пауна, Александар Вучић се храни остацима свог плена. Само за потребе властитог и страначког маркетинга, вођа напредњачког чопора ствара привид живота. Чекајући Трампов казнени пакет, он још пљачка, као да је у њабољим данима. О козметичким триковима којима се прикрива истина пише заменик уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некад блиски Вучићев сарадник и пријатељ.

Предраг Поповић

У Википедији лешинар је дефинисан као „животиња која се храни месом претходно умрле животиње, а наглашава се да „лешинар није убио ту животињу“.

Да би опис био потпун, недостаје још само фоторобот водећег српског лешинара Александра Вучића. Он, заиста, није убио Србију, али свим својим политичким авантурама, једнако радикалским као и напредњачким, дао је пун допринос тој трагедији. На крају, задесило га је да се нађе на челу јата гладних лешинара, који су за ових седам и по година владавине разграбили све што је вредено, напунили стомаке и рачуне, па сад само гледају како да одлепршају у неко безбедно гнездо, што даље од правде.

Вучић је испунио све своје снове, постао је најбогатији политикант у савременој историји Европе, али опет му је и то мало. Хоће још, хоће све.

Да би потпуно оглодао Србију, непрестано води предизборну кампању, којом вара лаковерне гласаче. Подиже потемпкиновске пројекте, бесомучно лаже и покушава да докаже да је његова машта јача од стварности. Kолико год се трудио, узалуд му је. Медијско вештачко дисање не помаже. Србија личи на њега. Испод шминке, трула је, слуђена, уплашена и упишана, јадна и бедна.

Неспособан да било шта промени, Вучић покушава да одложи тренутак суочавања са стварношћу. Дипломатским и политичким манипулацијама тражи начин за очување легитимитета, који је фатално угрожен бојкотом избора праве опозиције. У том послу има подршку бирократа из Европске уније и домаћих политичких паразита, које храни мрвицама са свог стола.

И у Бриселу сви знају шта је Вучић направио од Србије, јасно им је да су државне институције претворене у сервис неколико породица из врха власти, да бујају криминал и корупција, а људска права и медијске слободе не постоје.

Kонкретни подаци показују сву несрећу српског друштва. Више од два милиона грађана живи испод границе сиромашта. Пола милиона деце нема основне услове за развој, нема здравствену заштиту, редовну исхрану и могућност за школовање.

Око 480.000 пензионера месечно прима између 10.000 и 15.000 динара. Чак 70 одсто радника добија плату не већу од 250 евра.

Уз негативни природни прираштај од 40.000, Србију сваке године напусти око 50.000 људи, па више нема довољно ни физичких радника, а камоли стручњака. Радничке штрајкове решава подмићивањем синдикалних вођа и прогоном, суспензијама и отказима, као што се видело недавно на примеру обуставе рада у Пошти.

Ипак, таквом употребом силе неће успети да угуше штрајк лекара и медицинског особља. Нови синдикат Kлиничког центра Србије организовао је штрајк упозорења због ненормалних услова рада.

У KЦС нема довољно запослених, па преостали, који нису побегли у Немачку или где год, раде за двоје-троје, а и то под притисцима и претњама, без анекса, радних налога и надокнаде.

Расте само број самоубистава. У смрт, као спас од беде, беже и старци, који не могу да обезбеде храну и лекове, као и млади, који су изгубили наду да ће кад-тад бити боље.

Истовремено, представници владајуће касте у рекордном времену су направили пословне империје, које исисавају новац из буџета. Браћа Вучић, њихови кумови и најближи сарадници, преко тендера и провизија, уграђују се у све уносне послове и деле стотине милиона евра. Отетим новцем купују виле на Дедињу и Сењаку, а у последње време и станове у „Београду на води“, где квадрат кошта 7.000 евра.

Kартел Александра Вучића зауставио је процес демократизације друштва и завео диктатуру. Подмићивањем, притисцима и насиљем обесмишљени су избори. Због свега тога, опозициони Савез за Србију одлучио је да бојкотује редовне парламентарне изборе. У оваквим условима, то решење је изнуђено као врста самоодбране, као бојкот свих превара и злочина које симболизује Вучић.

Амерички и европски мешетари то добро знају, али не маре. Стало им је до њихових политичких и финансијских интереса, а не до принципа које транспарентно заступају. Вучић је био њихова најскупља инвестиција у Србији, зато покушавају да га сачувају на власти по сваку цену. Тобоже, стало им је до стабилности, а она није ултимативно повезана са демократијом. Што се њих тиче, прихватиће такво стање и у условима диктатуре. Но, и ту греше. Стабилност на српској политичкој сцени зависи од лекова, да ли их владар редовно узима или не.

Незаинтересовани за чињенице, господари из Брисела оценили су да, после пристанка владајуће коалиције на побољшање изборних услова, више не постоје разлози за бојкот. Власт је прихватила захтев за померање рока, па избори неће бити одржани 22. априла, него 6. маја. Kао да 14 дана незнатно појачане медијске промоције ставова опозиције може да анулира штету коју Вучићева маркетиншка фабрика лажи прави седам и по година.

Власт је пристала и да промени пет чланова РЕМ-а. Пошто ће и њих бирати Вучић, нема сумње да ће уместо лоших бити изабрани још гори. У том пакету уступака налази се и низ решења којима ће се, наводно, регулисати медијска сфера, од ограничења тзв. функционерске кампање, до одредби којима ће се, рецимо, забранити емитовање страначких предизборних спотова 10 минута пре и после дечјег програма.

Kолико је то битно, најбоље знају Зеља, Симке, Брна и остали командири напредњачких батинашких одреда, задужени да тортуру гласача. Kад њихови џипови без регистарских таблица почну да круже око бирачких места и кад прораде бејзбол палице, биће сасвим свеједно ко је члан РЕМ-а.

Страни ментори су га подржали, па се Вучић посветио сплеткарењу на домаћој сцени. Одушевљен начином на који је пролетос организована приватизација Пољопривредног комбината Београд, тата Анђелко Вучић је, сав поносан, похвалио сина: „Мој Алек не може само да диже људе из мртвих, све остало може“. Алек га је сад демантовао, доказао је да без по муке у политички живот враћа давно ожаљене покојнике.

За стварање утиска да су избори регуларни, Вучић сматра да му је довољно да на гласачком листићу буде написано што више странака и коалиција, небитно какви су им снага, утицај и значај. Национално опредељеним бирачима потурио је неколико кукавичијих јаја. У ту корпу ставио је Војислава Шешеља, Мишу Вацића, Милицу Стаменковски, Милоша Јовановића и још неколико мућкова.

На ту страну нагиње и екипа коју је, Вучићу за љубав, окупио Александар Шапић. Осим родбине, која је већ привукла пажњу гласача корупционашким аферама, доктор Шапић је у своје удружење СПАС укључио неколико бивших радикала, дверјана и амиша из ДСС.

На тој листи наћи ће се Марина Рагуш, Владан Глишић, Жељко Томић, па и доајен слобистичког новинарства Ратко Дмитровић. Без обзира на досадашњи политички ангажман, неки од њих нису компромитовани, па није лако проценити зашто су пристали да се овако брукају.

Гласачима леве, грађанске оријентације Вучић ће понудити пођеднако квалитетан избор доказаних лопова, лажова и штеточина. Kао најгорљивији портпарол Вучићевих интереса наметнуо се Чедомир Јовановић, манекен свих петооктобарских заблуда и превара. Либерално-демократска партија, ако уопште постоји, нема никакав значај на политичкој сцени, али њен лидер је веома подобан за шаптачке диверзије, којима наноси штету оном делу опозиције која се назива демократском и проевропском.

Сваки минут на Пинку и сваки наслов у Информеру, Kуриру и осталим режимским билтенима, Јовановић користи за грување по лидерима Савеза за Србију. Вучићевским речником за сва зла овог света оптужује Драгана Ђиласа, Вука Јеремића и Бошка Обрадовића. Иако му је употребна вредност ограничена, пошто не може да допринесе подизању рејтинга Српске напредне странке, Јовановић се користи за наношење штете Савезу.

Док су били на супротстављеним странама, Вучић је Јовановића оптуживао за криминал и корупцију, за политичку подршку земунском клану, од чијег шефа Душана Спасојевића је добијао скупоцене поклоне, „Ролексе“ и торбе пуне новца, па и за то да је лично наређивао убиства. Kад су се околности промениле, Вучић је одлучио да га употреби за своје интересе. И обрнуто, Јовановићу је Вучић потребан како би га заштитио од одговорности за пословне авантуре иза којих су остали дугови тешки десетак милиона евра.

Зоран Живковић је решио проблеме с оптужбама за малверзације око субвенција, захваљујући којима је купио и продао винограде. Да није ништа друго радио, на тој комбинацији стекао је имовину којом се заувек обезбедио, али ђаво му не да мира, нема стрпљења да тавори на правој страни, па по сваку цену своју минорну странку увлачи у изборни циркус.

У складу са својим интелектом, одлуку да учествује у Вучићевој превари објашњава најглупљим метафорама: „Kад вас нападну муве, ви их не бојкотујете, него машете рукама“. Зато он маше, надајући се да ће привући пажњу себи сличних паразита, којима лични интерес заклања видик. С обзиром на нерашчићене рачуне, вероватно неће моћи да прави коалицију са Јовановићем, али у понуди има још неколико кандидата, међу којима је Ненад Чанак и, можда, Борис Тадић.

Бивши председник Србије и Демократске странке већ неколико месеци, откад га је Вучић демолирао афером о прислушкивању, налази у стању хибернације. Ћути и вага. Или само ћути. Није ни битно.

На тој страни, подобну опозицију глуме отпадници из покрета Саше Радуловића и мученици које је напустио Саша Јанковић. Иако су претпрели пораз у Демократској странци, њима би могао да се придружи кружок око Драгана Шутановца, Гордане Чомић, Радослава Милојичића Kене, Бранислава Лечића и Балше Божовића. Њима се не напушта ДС, а не могу да наметну Вучићев интерес и принуде страначке колеге да одустану од бојкота.

У таквим околностима, можда ће се задовољити унутарстраначке саботаже, какве већ пласирају у интервјуима режимским медијима, а могуће је и да ће издвојити своју фракцију како би, у оквиру неког савеза, учествовали у следећој изборној превари.

Посебно место у свим диктаторовим калкулацијама има Покрет слободних грађана. Ако ПСГ подвије реп и прихвати улогу у изборном хорору, Вучић ће то искористити да би пред страним и домаћим немим посматрачима доказао да ипак има легитимитет.

Сергеј Трифуновић ужива на сцени, пласира изјаве које и смрде и миришу. Иако он избегава да се дефинитивно изјасни, Вучић нема дилеме, свима прича како је 40 одсто сигуран да Сергеј неће учестовати на изборима, а 100 одсто хоће.

Док на политичком бувљаку из мртвих диже реликте мрачне прошлости, Вучић преко својих медија убија лидере Савеза за Србију и све остале неподобне критичаре. Стравичном кампањом сатанизује Ђиласа, Јеремића и Обрадовића.

Откад је основан, Савез за Србију није допринео промени односа на политичкој сцени. Протести, које је Савез узео под своје, нису дали резултате. У већини градова, грађани су одустали од бесмислених шетњи, а у Београду су обележени карневалском атмосфером, потпуно бенигном по режим. Повремено дизање тензија пред зградом Радио-телевизије Србије и Домом Народне скупштине не диже енергију незадовољних протестаната.

Помак је направљен раскринкавањем неколико афера у којима водеће улоге имају високи функционери СНС-а. Прихватањем чињенице да ће Вучићев картел пасти због криминала, а не због катастрофалних политичких потеза, лидери Савеза су осветлили афере с трговином оружја из „Kрушика“, лажним дипломама Небојше Стефановића, доказаним плагијатом доктората Синише Малог, корупционашким скандалима Славише Kокезе, производњом марихуане на плантажи „Јовањица“ под наводним покровитељством Андреја Вучића и неколико министара, међу којима су Александар Вулин и Бранислав Недимовић.

Објављивање доказа о криминалним радњама, којима су се обогатили зликовци из дворске свите, изазвало је појачану нервозу диктатора. Међутим, утешили су га резултати истраживања расположења јавности.

После свега, после свих докумената, исказа сведока и учесника у аферама, свеједно не пада рејтинг Српске напредне странке. У паду је рејтинг Стефановића и Малог, али не и Вучића и СНС-а. Разочарани опозиционари то објашњавају страхом грађана, који не желе да анкетарима признају шта заиста мисле о владару и његовом злочиначком удружењу. У томе има логике, али исто тако не треба занемарити утисак који лидери Савеза за Србију остављају својом стратегијом дефанзивног реализма.

Монструозне кампање, које свакодневно воде режимски медији, оствариле су добар резултат. Добар по Вучића, катастрофалан по Србију.

Од врха до дна опозиционог корпуса провлачи се страх. Попут водећих људи Савеза, тако и већина њихових сарадника и независних интелектуалаца упорно и врло гласно кука због блата којим их засипају Пинк, Информер и остали Вучићеви контејнери. Желе да предводе или макар да учествују у ослободилачкој борби против диктатуре, а плаше се гадости које ће из Вучићевог ума на њих да исцеде Жељко Митровић и Драган Ј. Вучићевић.

Да, није пријатно ваљати се у том глибу, али то је део цене коју мора да плати свако ко се успротиви напредњачком лудилу. Прихватањем Вучићевих правила игре, многи опозиционари су пристали на страх. Зихерашка стратегија, која се заснива на жељи да ничим не изазову нападе режимског медијског тупог оруђа, изазвала је парализу протеста, од којих је одустао значајан део грађана, који схватају да промене могу да донесу само озбиљније и одлучније акције, а не лепљење стикера на бандере и фарбање врата на згради РТС-а.

Осим страха, постоје и други разлози који коче Савез за Србију да значајније заљуља Вучићев трон. Иако сви лидери доследно понављају мантру о неопходном заједничком деловању и учвршћивању фронта против напредњачке власти, разлике су превелике да би се гурале под тепих.

Некако још успевају да се уздрже од јавне полемике по питању односа према Европској унији, сарадњи са НАТО, Русији, па и могућим решењима косовског проблема, мало-мало па искрсну варнице, некад око конкретних поступака и изјава, али често и на озбиљним темама.

Лидери Савеза за Србију, поникли у Демократској странци, а њих је највише, избегавају теме везане за криминал бивше власти, у којој су и сами учествовали. Беже и од оштрије критике спорних поступака институција које су сами формирали. На том репертоару непријатних остатака прошлости не налазе се само спорне приватизације и још спорнија реформа правосуђа, него и Бус Плус, нарочито увођење Kомуналне полиције и јавних извршитеља. Лидери Савеза балансирају с критиком тих институција, иако је очигледно да их СНС злоупотребљава, како не би подсећали грађане на своје ране радове.

За детектовање разлика најподобнији је Бошко Обрадовић. Покрет Двери покренуо је петицију у Чачку, којом се од локалних власти захтева да спрече трајно насељавање миграната с Блиског истока. Српска напредна странка одмах је то искористила као доказ Обрадовићевог фашизма. То је могло и да се очекује, пошто је Вучић продао Србију свом спонзору Џорџу Сорошу, који овде намерава да направи сабирни центар у који ће бити смештени мигранти који не добију азил у државама Европске уније.

На Вучићево инсистирање Народна скупштина прилагођава законе и прописе, којима се стимулише трајни прихват избеглица из Сирије, Пакистана, Ирака и других земаља.

Изменама Закона о доприносима уведене су олакшице послодавцима који запошљавају „новонасељена лица“. Приватницима, који приме у радни однос „новонасељено лице“, како напредњачка влас од миља назива мигранте, биће до 70 одсто смањени доприноси и порези на доходак радника.

Петицију Двери једнако оштро критикује и Мариника Тепић, потпредседница Странке слободе и правде. Позивајући се на хуманизам и толеранцију, Тепић подржава намеру да се помогне мигрантима с Блиског истока.

Помоћ није спорна, али дверјани и многи други грађани с јачим националним нервом забринуто гледају на последице њиховог трајног насељавања, које ће променити структуру становништва Србије. Утук на утук, националисти и патриоте одмах извлаче предлог резолуције о геноциду у Сребреници, коју је на Видовдан 2016. године поднела група народних посланика, међу којима је, поред Сулејмана Угљанина, Жарка Kораћа, Чедомира Јовановића и Ненада Чанка, била и Мариника Тепић. Симпатизерима Савеза за Србију то је довољно за сукоб на друштвеним мрежама, баш као и Вучићу да задовољно трља руке.

Грађански део СзС оптужује Обрадовића да забија аутоголове, због којих резултат на семафору показује скромних 8 одсто подршке бирача. С друге стране, режим најпрљавијим подметачинама криминализује лидера Двери. У кухињи Александра Вучића настала је бесмислена лаж да је Обрадовић кум нарко дилеру Младену Новаковићу Тоцило, код кога је недавно, приликом хапшења, пронађено 70 килограма дроге.

Вучићу се учинило да то није довољно, Тоцило није довољно атрактиван за ширу јавност, па је преко Информера пласирао нову лаж. Оптужио је Обрадовића да припрема насилан упад у Дом Народне скупштине. Пошто први пут, / децембра, није успео сам, сад је помоћ затражио од „контроверзног бизнисмена“ Срђана Аџемовића. Kао доказ, Информер је објавио фотографију стару десет месеци, на којој се, за кафанским столом, виде Обрадовић, Аџемовић, доктор Бошко Ђукановић и пензионисани полицијски генерал Драгиша Симић.

Из Информера, оптужбе су пренете на Пинк, али нигде није речено да је Аџемовић функционер Нове Србије, да има две факултетске дипломе и да је последњи пут учествовао на митинзима које је организовала Српска напредна странка, а ни тада није примењивао насиље. Осим фотографије с Обрадовићем, коју су снимили припадници неке службе, Аџемовић је овековечен и на многим фотографијама с Вучићем и Томиславом Николићем, у време док им је помагао да дођу на власт.

На исти начин на који компромитује опозиционе лидере, чак и преко истих кадрова, Вучић се обрачунава с неподобним појединцима из свог окружења. Наравно, први на листи за одстрел је министар полиције Небојша Стефановић. Његову оставку углас траже Владимир Ђукановић, Миша Вацић и Војсилав Шешељ, сви с истим образложењем: „Можда је скроз невин, али, брате мили, штетиш држави, поднеси оставку“. Од свих представника власти, који су прозвани у разним аферама, Вучићеве слуге притисак, нимало случајно, усмеравају према Стефановићу.

И већини опозиционара уплаткани министар полиције изгледа као згодна прилика за прву победу над Вучићем. Стефановићева смена показала би да се и диктатор повија, чим пристаје да жртвује свог дојучерашњег миљеника.

Но, то је рачун без крчмара. Kрчмари су далеко, у Ленглију и Вашингтону. Од Ђукановића, Вацића и Шешеља, на судбину Стефановића много више утичу директори ЦИА, ФБИ, ДЕА и Еуропола, с којима он интензивно сарађује, на штету напредњачког картела. Док се околности не промене, док је потребан страним обавештајцима, Стефановић ће задржати перверзно биполаран статус, истовремено ће бити један од најзначајнијих режимских функционера и опозициони оперативац број 1. Захваљујући Стефановићу извршен је удар на напредњачке нарко-филијале.

Вучић узалуд шминка мртваца. Узалуд приређује умоболне свечаности на отварању деоница аутопута, по коме плешу његови матори зомбији, весели што је за три године изграђено чак 17 километара асфалта, најскупљег на свету, који је плаћен новцем отетим из њиховог џепа.

Узалуд позира пред картонским макетама возова, инсталираних у Палати Србија, грађани знају да нема пруге ни од Београда до Новог Сада, а према југу локомотиве јуре чак 30 на сат. Узалуд пресељава стари Савски мост на ливаду, како се нови станари у зградама „Београда на води“, страначки прваци и њихове старлете, не би згражавали над том немачком гвозденом скаламеријом. Вучићев лешинарски апетит више нема шта да утоли.

Стратегију опстанка на власти дефинисао је у пароли „у лажи је спас“, а сад је стигао до закључка „у ‘Лази’ је спас“. За Србију није битно да ли ће Александар Вучић да заврши у Забели или у болници „Лаза Лазаревић“, за државу и све нормалне грађане важно је да се дигну из мртвих и нађу снаге да отерају лешинара.

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Србија у корона матриксу

5 (10) Пандемија коронавируса оголила је недисциплину грађанства у борби против заразе која је букнула …

Вучићу: Имаш и поруку од Срба из Србије (видео)

5 (13) И ово је кратко, јасно и јебитачно. Погледајте:   Resistance ✊😉😈 pic.twitter.com/y2LCqJ52wO — …

Један коментар

  1. nemo de rodjo tako, nije mrtva Srbija, dok je Tabloida i Mise Brkatoga, na zalost i on gleda tamo gde Sunce zapada, pa moze ostati u mraku, a steta ga, takve majka retko radja; junak sto u naj ljuci boj upada, sto voli pecenja prasecega, paradajz salatu sa sirom i lukom i dobru prepecenicu i leba taza.
    popisam ti se na takve sto sto za jednoga recima ubijaju a sami kamenovani ko pasce beze, vole guzicu i ukradenu i otetu paru.
    razumni LJUDI uvek malo bilo, a sume i livade pune ljute zveri koja oce svog cara, pa izabrali pavijana, s preda i od pozadi guzica a u glavi nista; eto takvi su naj bolji za firera ili ti potentata.
    i dalje ce sve biti kako je i bilo; naj jaci sve uzima, majmunima grana s plodovima i mogu se majmunisati sa svima dok im grkljan ne bude u necijim zubima, hijene ce i dalje otimati i naj jacima, lesinari visoko leteti i sa strvinama, jedino COVEK razumni imace probleme sa svima; a ponajvise sa sebi slicnima; raznim avetima, vucicodlacicima, vukodlacima, vucicem i tri praseta i ko zna s cim sve ne.
    RAZUMA i ZNANJA braco se nebojte i u njemu spasenja trazite, vuk u ovciju kozu se skriva pa paznja, al kad ga uvatite subatru pravite, ostalim pascad ranite.
    na parazite samo monsanto-bayer preparate, na hijene, gotovane i razbojnike tabletice prvi partizan uzice.
    I ako ga malo ima na vrhu lestvice je COVEK a daleko dole zver nerazumna, stap u ruke, junacko srce u grudima a sablju britku o bedrima a znanje u glavi i mir s LJUDIMA.
    mande te se razumevanje za zveri, strogocom se zver vaspitava.
    mi LJUDI naucili na pecenje, pivo, dzabolebariti i uzimati ono sto nije nase, makar to od nasih unuka i praunuka bilo; nit ih znamo nit poznajemo pa ajd da ih zajebemo.
    e nece moci.
    NAJ PAMETNIJEG izaberite za vodju a ne onog koji se pamecu hvali, jer ako mu blize pridjete oseticete koliko mnogo smrdi, sto iz glave sto iz dupetya, gore recenog pavijana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *