fbpx

Хумор сече као сабља

0
(0)

Где су млади ту је памет, где је памет ту је шала, а где је шала, страха нема, у најкраћем је слика вишедневних Протеста против диктатуре из угла српског стручног миљеа које атмосферу окупљања широм Србије види као велику уличну журку, препуну раскошне духовитости. Смех окупљених људи је, кажу, главно оружје у борби за бољу државу.

Бунт, који је на улицама освануо после председничких избора и победе премијера Александра Вучића, носи препознатљиве симболе са протеста од пре две деценије организованих због крађе гласова на локалним изборима, попут дувања у пиштаљке и лупања у шерпе. Изнедрио је, међутим, и нову иконографију, као што је свакодневно „падање у несвест“, са алузијом на момка који се „сручио“ у студију ТВ Хепи приликом гостовања Вучића и његових родитељима.

Плаћа ме ујка из Немачке

Из велике уличне журке врца духовитост младих људи који кажу да знају да су у прорежимским медијима проглашени за „стране плаћенике“, „сорошевце“ и „опозиционе пионе“. Тим флоскулама ће вам иронично и одговорити ако их запитате ко стоји иза њих, а у хумористичној емисији „Четири и по мушкарца“ дали су низ врло шаљивих одговора.

– Сунђер Боб ми даје паре да изађем на улицу – казао је један од студената, док је други тврдио да је то лично урадио Александар Вучић.
Студенткиња се надовезала одговором да протесте финансира њен „ујка из Немачке“, док је било и оних који су навели да иза њих стоји Влада Шкотске, портпаролка Хитне помоћи Нада Мацура, Пензиони фонд… Давне 1968. године студенти су носили пароле попут „Ми градимо социјализам, а ви виле“, а данас „Народ гладује, елита се радује“…

Или, долазак на протест са пеглом у рукама и паролама „Пеглам резултате повољно“ као иронијом на снимак са друштвених мрежа на којем део поново пребројаваних гласачких листића из Санџака није пресавијен, па је питање како је био у гласачким кутијама.

Хумор је, према оцени новинара Њуз.нета Бранислава Грковића, најубојитије средство у оваквим окупљањима, зато што, како истиче, држава нема одговор на осмехнута лица са улица.

– Власт може да проба да стави фластер на уста онима који би да на овај начин поправе ствари у земљи. Али… онда мора да га ставља сваком појединачно у тој маси народа, па је јасно да не могу никако да угуше српску духовитост и сатиртичност као средство за указивање на негативне појаве. Ми то носимо у себи и уопште немају начина да нам га одузму – тумачи Грковић за „Вести“.

Док се смејемо, живи смо

Хумориста Бранислав Грковић указује да хумор, ако је сам, можда и не може да победи власт, али и да без њега, победа никако није могућа.
– Док се људи смеју, они су живи и борба не престаје – истиче Грковић.

„Боље пиво у руци, него посао преко странке у струци“, „Мали Алек велика револуција“… Ови транспаренти су очит доказ духовитости и инспиративности нације и у најтежим моментима, као и жеље да борбу за права извојева мирно, само оштром сатиричном речју. Шаљивим транспарентима студенти и грађани су се, како подсећа социјални психолог Жарко Требјешанин, супротставили и крађи гласова на локалним изборима 1996. године.

– Пре две деценије су на улицама биле сјајне досетке попут оних „Туђман има карцином, а Слоба студенте“, „Гледам дневник РТС и почео сам да се дрогирам“. Као и онда и сада је атмосфера карневалска, а смех на улицама лековит, јер ослобађа људе од страха и побеђује га. Са друге стране за диктатора и аутократу који се народу представља као велики вођа, сатирична критика је много гора од озбиљне, јер тако исмејан остаје без ореола и губи тло под ногама – потврђује Требјешанин своју тезу да нема убојитијег средства против политичара од смеха и сатире.

Несумњиво богат дух младих, према оцени председника секције сатире Удружења књижевника Србије Драгутина Минића Карла, тешко ће направити преокрет у друштву. Као разлог песимизма он је навео развијени инстинкт политичара за опстанком на власти која им је очито преча од свега.
– Ми не оскудевамо у хумору, напротив сјајни смо, чак смо и 1999. док су падале бомбе, блистали у духовитости. То је једино што Србији не недостаје, али тешко ће власт тако бити натерана да стави прст на чело. Уосталом, и каже се да када се публика смеје то је хумор, а када се уозбиљи, онда је сатира, па могуће је да тек та сатира можда неком да допре до мозга – каже Минић за „Вести“.

Пси лају…

Драгутин Минић Карло се присећа да су се млади хумором борили и на студентским протестима 1968. и деведесетих година.
– Лепа је и данашња слика са улица, али не и потпуно делотворна на власт, јер политичари на то гледају по оној народној „пси лају, каравани пролазе“. Ти који воде државу, ако су паметни, требало би да се насмеју тој бриткости младих и покажу да су људска бића – сматра Минић који каже да тај српски хумор није само део протеста, већ и графита, друштвених мрежа, афоризама.

Пародијом на политичаре у лику са Љубише Прелетачевића Белог, млади Лука Максимовић је у кампањи за председника врцао од духовитости и шале и, на изненађење многих, према броју гласова винуо се на трећу позицију, остављајући далеко иза себе опозиционе лидере. Феномен звани Бели и даље бежи од „праве“ политике и народу путем Твитера поручује да нико од политичара не заслужује ни да шета са њима, а камоли да буде испред њих. Поздравља „достојанствени протест“ уз савет младима и грађанима који су на улици „само полако, фино, мангупски“.

Грађански протести се из дана у дан шире, а после универзитетских професора, уз студенте су стали и радници. Домановићевски и нушићевски остају „до краја“ и док власт и опозиција не престају да се препуцавају, целокупном политичком „чардаку ни на небу ни на земљи“ стиже порука младих да није битан само један човек, већ да осим њега, из српског дворишта треба почистити целокупну „тајкунску елиту“.

Д. Декић – Вести

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

МИЛО ПУКАО КАО ЗВЕЧКА У РОДНОМ ГРАДУ! Милогорци хтели да спрече литију, али стигао бруталан одговор!

4.7 (20) Иако су путем друштвених мрежа слали „хитно обавештење“ за комите и све „храбре …

Милова Црна Гора је данас највећи нeпријатељ Срба и Србије у окружењу

4.2 (10) Просто је невероватно гледати и слушати режимске и окупационе медије у Србији ових …

Један коментар

  1. Ne, nije njima „psi laju, karavani prolaze“. Samo se još uvek obuzdavaju. A dokle će, ne zna se… Ako ništa, klinci im oteli prostor u medijima, pa sad ne mogu da se šepure, a oni bez toga ne mogu. Mediji su njihov omiljeni stimulans i bič za narod.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *