И књижевност нам је пријемчива нижим вредностима

0
(0)

Наметнуте „нове вредности“ нашег пропадања у егзистенцијални понор окупирале су оно време из мојих књига, каже књижевница Маја Канинска. У интервјуу за Балканмагазин она говори о стању у друштву, култури, шансама и „прођи“ које су резервисане за одређене „припадајуће“ појединце, и новим генерацијама које су у сваком периоду историје „лоше, неваспитане, безосећајне“, иако то заправо нису

Наметнуте „нове вредности“ нашег пропадања у егзистенцијални понор окупирале су оно време из мојих књига, каже Маја Канинска, књижевница, керамичар, филолог, док седи у једној београдској башти, усред урбане вреве која избија и са страница њених књига. Упућени у организовање обележавања годишњице Миланског едикта помињу да ће се и Канинска ангажовати у културној манифестацији планираној за идуће лето у Нишу.

„Где је глад, ту је и привид“, наставља она у интервјуу за Балканмагазин и помиње сате које део становништва губи уз разноразне ТВ серије, као и књижевнике који последњих деценија имају прођу у издавачким кућама без обзира на квалитет штива (чиме се затварају врата неким другим, „неприпадајућим“, свежим писцима).

Држави, каже, ни данас није интересна сфера да се ангажује око националног става, моралних и културних вредности младих, јер ту „вероватно нема профита“, али истиче да треба одати поштовање не малом броју појединаца који себи нису дозволили да се утопе у „профане и празне профиле“.

Кроз „Сергеја“ и „Малу енциклопедију страха“ провлачи се дух неког ранијег Београда. Да ли вам се чини да су деца и млади данас другачији од ликова Ваших романа?

Знате, чувам један исечак из Политике, неки број из 1981. Текст је био посвећен „омладини која никад није била овако лоша“ а цитирани став мудре старине још из времена античке Грчке и Рима, затим кроз ране, средње векове до данас. Не мења се ништа. Омладина ће за остареле увек бити лоша, неваспитана, безосећајна у сваком периоду историје. А она то заправо није. Ради се о детињству које је сасвим прилагођено времену и простору у којем ниче, и то је једина лепота за коју зна. Чини ми се да сам негде написала да нема веће глупости него рећи за своје детињство да је лепше од детињства некога из другог времена или другог окружења. Читајући романе, као што је „Ловац на змајеве“, читаоцу је дочарано поднебље, наизглед различито од нашег, али сам препознала сличности и блискости са својим детињством, што је потврдило мој став. Не можемо осуђивати савременост нових генерација и њихових афинитета и тежњи зато што их не препознајемо на прави начин.

Слике београдског Дорћола провлаче се кроз све три књиге, па и “Омнибус лаких и тешких прича”. Да ли имате утисак да се и данас у овом смислу доживљава град у којем се одраста, или се већина ствари узима здраво за готово?

Ја имам нешто што је мој живот обележило од почетка мрачних деведесетих у Београду, то ми је тада била једина светлост. А то је увек и довољно. У питању је мој син, рођен 1994. Прошли смо заједно кроз све важне догађаје: несташицу млека деведест пете, шесте, седме, ДОС демонстрације које су трајале данима, лупање у шерпе и лонце у време дневника и, наравно, Пети октобар, дан када је требало да отпочне ново време. Данас мој син има 18 и добро видим кроз њега, његове пријатеље, како живе и доживљавају ситуације – исто је. Воли свој комшилук, продавачице у пекарама које му дају најлепши хлеб, локалца који увек седи за истим столом у кафаници на ћошку и прича нешто на свом „брбљонском“. Има ту и неких нових момената, које доносе савремност и иновације, али то је она ствар која нама већ увелико промиче, јер није више наше време.

У „Малој енциклопедији страха“ обухватили сте неколико генерација које су тешко могле да се „помире“ у светлу друштвених турбуленција. Да ли је тај јаз и даље изражен као деведесетих?

Јаз је просто природна појава. Он је неминован. У овој нашој средини, и јаз је некако непримерен светским стандардима а веома примерен свему кроз шта смо колективно прошли. Култура урбаног живљења од улаза, зграде преко улице, врло мало живи. Она више пулсира, показује знаке живота. Ту је јаз међу генерацијама.

Живели смо у оновременом, световном паклу који нас је оштетио неправедно, због непамети и грамзивости неколицине и то је оставило дубоке ране и последице које никако да се регенеришу и опораве. Када данас поменемо деведесете, осећај који носимо је монструозна и дуга тортура а, у ствари, трајало је само шест година. Променила се људска природа? Није се променила људска природа, само су људи били приморани да изокрену своје часне кодексе наглавачке, јер се другачије није могло преживети. У Србију су надирали нови грађани са својим навикама, које се нису уклапале у домаће и овај јаз се осећао а рекла бих да се осећа и данас борба две-три, па и четири различите културе једне нације, зване српском нацијом.

Рекосте да су се кодекси „изокренули наглавачке“. Које су то вредности које су се, према Вашем мишљењу, битно промениле последњих деценија?

Мир и лакоћа живљења током осамдесетих, када је моја генерација стасавала и била сигурна да је чека неки бољи свет, нестали су за годину дана. Били смо збуњени а неки који су из непознатих праваца пристигли, лако и брзо су сагледали начин да се снађу. Ми смо чекали да се мрак заврши па да наставимо тамо где су нас зауставили, а они су одлично знали да се то неће десити. Почела је прљава вода да се слива улицама целе земље. Испоставља се, све о чему човек размишиља да се у савременом свету не може десити као превазиђена појава, управо се догађа.

Зеленашење је било јавно, свуда на улицама, цензура је укинута, па од глади и немаштине опадао је морал, култура је запомагала и молила за спас од вртлога у који је гурнута, а образовање је постало небитно. Борба за опстанак је сурова појава. Људи су у овој борби изгубили осећај за људе, губили су доброту, поштење и поштовање.

Некадашње вредности одлазе за старијим генерацијама. Нису успеле да победе у сукобу са „вредностима“ деведесетих на које су се као успешан пелц примиле неке нове, што би рекла мудра глава, са Запада приспеле.

Како се то одразило на књижевност код нас?

Нажалост, и ово биће се упадљиво променило и постало пријемчиво новим, нижим вредностима. Култ доброг писца чији се наслови чекају као хит филм који треба до дође у биоскопе, више не постоји. Они падови којима је низводна путања отворена током последњих година прошлог века, и даље одржавају своје вредности и не дају могућност да се ово стање побољша, прочисти. Данас имају привилегију да буду популарна презимена, они који пишу оно што тренутно треба народу, који и даље живи тешко. То су људи који улазе лако у издавачку кућу и објављују. Није то књижевност. Да не набрајам имена која су преко политичких странака, у последњих дванаестак година објављивала своје наслове. Велико је питање колики профит доносе, али њима се то може. Зато нема места за добре рукописе са којима се сусрећем често, који нуде освежење и у стилу и у тематици. Мислим конкретно на млађе писце који немају потребу да се подређују актуелним политичким, социјалним, ЛГБТ темама. Последње што се распродало, била је књига режисера Емира Кустурице, што је улило неку наду. Али већ следећи Сајам књига је показао да је то била само једна мала, светла искра. Решење је у враћању домаћим класичним насловима, па онда полако.

Да ли се назире некакав културни помак у српском друштву уопште?

Па, гледам око себе млађе генерације како се лако и брзо сналазе за неко путовање, обилажење других земаља, других култура. Користе предности Интернета и немају интересовања да губе време. Њима је много тога доступно и они то хоће да користе. Они би да дају нешто ново свом друштву из ког потичу, али тешко је то овде остварити.

Ипак, већина популације у Србији не жели да буди у себи жељу за истраживањем, за новим. Неко ће рећи, а новац? Где је глад, ту је и привид. Не, новац не треба за улазак на отварање изложбе, промоције књига, за бесплатне дане на Коларцу. Једноставно, серије по разним ТВ каналима довољна су компензација за глад.

Али, недавно сам ишла у Ниш на премијеру новопостављене представе „Константин“. Сала је била дупке пуна. Било је ту старијег света, види се – редовни посетиоци. Међутим, било је и пуно младих у гледалишту, расположених за културна дешавања. Били су већина и то је добар знак.

Помиње се да ћете учествовати у обележавању годишњице Миланског едикта. На који начин?

Јубилеј Миланског едикта је за наших живота јединствени јубилеј. Све што се ради око припреме, у смислу културног програма, још је у почетним фазама. Надам се да ће Србија и Ниш омогућити својим грађанима да уживају у будућим летњим данима. Припремају се разна културна дешавања током лета. Једна група уметника се ангаживала да се реализује ораторијум о цару Константину са радним насловом „Раскршће“, и то би требало да буде једно лепо догађање за грађане Ниша и све који буду у овом граду. Надамо се да ће пројекат бити прихваћен.

 

Балкан Магазин

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend