fbpx
Насловна / Свет / Европа / И ТО ЈЕ ЕВРОПСКА УНИЈА: Брисел уништава новом дрогом Румунске Роме

И ТО ЈЕ ЕВРОПСКА УНИЈА: Брисел уништава новом дрогом Румунске Роме

Роме у Букурешту навучене на дрогу остављају да труну

Само када се амбулантна кола паркирају у близини главне железничке станице у Букурешту, заборављени људи овог града појаве се из мрака. Неки излазе из шахтова, из својих домова у градским каналима канализације. Други долазе из оближњих уџерица, шатора и уличних ћошкова. Ноћу обични грађани не залазе у овај део града, окруженог заобилазницом. То је део њиховог града који би најрадије заборавили.

Светло из отворених врата амбулантних кола обасјава групу оштећених људи који се окупљају, од којих су многи Роми. На кожи имају трагове честог убризгавања дроге: ране од игала на вратним жилама, натечене ноге од уништених вена, и огреботине на рукама. Неколико њих је било дрогирано, или умртвљено лошим хероином, или нервозно од убризгавања невероватно јефтиног хибрида мефедрона, локално познатог као „легални” или „чисти”.

Некоме са стране би могло да се учине да су стали у ред за супу из пољске кухиње. Али они користе оно мало помоћи која им се нуди: чисте шприцеве. За људе који четири ноћи недељно стрпљиво стоје у реду испред амбулантних кола, нове игле су спас, али и облик средства плаћања.

„Генерални став јавности према Ромима и наркоманима је тај да се на њих траћи новац, и да је боље пустити их да умру, него им помоћи”, каже Дан Попеску, коодинатор контроле штете у румунскојАсоцијацији за борбу против сиде (АРАС), која је обезбедила та амбулантна кола. Упркос епидемији ХИВ-а међу интравенозним наркоманима у Букурешту, АРАС је један од свега два пројекта која се баве умањењем штете од употребе дроге у целој Румунији.

Неки од уживаоца доносе кофе са пластичним боцама пуним прљавих игала, које су скупили у свом крају, и за које ће бити награђени са још нових шприцева. Чисте игле би требало да смање број заражених. Попеску каже да су скоро сви интравенозни наркомани са којима су ступили у контакт у гетима Букурешта позитивни на ХИВ и хепатитис Ц. Због тога што се у толикој мери употребљавају, шприцеви су такође вид залога за све међу интравенозним наркоманима Букурешта, од дроге, до такси услуга.

Деца из дома за незбринуту децу „Пинокио” се ноћи искрадају да би шмркала индустријску фарбу. Нека су већ почела да убризгавају „легални”.

Једна жена са којом сам разговарао, Флори, има 28 година, али се креће као да има седамдесет и нешто, и губи вид на једном оку. Током топлијег дела године спава на улици, а током зиме у канализацији. Она убризгава мешавину хероина, мрвљених таблета метадона и „легалног” – комбинација три дроге позната као „Тотална борба”. Рекла ми је да јој је најомиљеније осећање у животу налет који осети када убризга „легални”.

Сваке ноћи, група тинејџера из локалног сиротишта „Пинокио” долазе на улаз водовода и придружују се старијим наркоманима, јер им је држе да се дрогирају него да спавају у својим креветима. Шмрчу токсичну металик фарбу под називом „Ауролак” из црних пластичних кеса. То је омиљена дрога младих уличних клинаца, пре него што пређу на убризгавање. Од те фарбе имају халуцинације, али она шкоди плућима, срцу и мозгу. Лако може да изазове тренутну смрт од срчаног удара.

Стефан, мали Ром из „Пинокија”, има 16 година. Са 10 година су му пред очима убили мајку; завршио је у дому за незбринуту децу и од тада дува фарбу. Када сам ја разговарао са њим, управо је почео да узима „легални”. У сиротишту му га је дао један старији дечак. Његов друг, још један мали Ром по имену Ливију, има 17 година. Његов отац је такође мртав, али га брат и сестра посећују у „Пинокију”. Питао сам га зашто се дрогира. „Живот је гадан”, рекао ми је. „Како може да буде добар, када немаш родитеље”?

Није случајност то што већина очајнички болесних наркомана у Букурешту долазе из ромске заједнице, највеће етничке мањине у Европи. Као и у многим другим деловима Европе, Роми, који потичу из Индије и који су у Европу емигрирали у средњем веку, и од тада су нижа класа, су у великој мери изолована заједница у Румунији. Од 10 до 12 милиона Рома у Европи, процењује се да их у Румунији живи око 2 милиона, више него игде другде. Иако их је румунски краљ ослободио ропства пре 170 година, и даље их сматрају непожељнима, и према њима се тако и понашају.

Имају свој језик и свој неконвенвционални начин живота. Иако има ретких изузетака – дечја ромска поп звезда, мала група повлашћених Рома и ромских предузетника – огромна већина њих има слабо плаћене и мало поштоване послове, као што је прикупљање секундарних сировина и старог гвожђа. На сваком нивоу – пребивалиште, образовање, запослење и здравље – они су у веома тешком положају. То је нешто са чиме се Европа, макар на папиру, хвата у коштац. Али на терену, Роми су жртве широко распрострањене дискриминације, што је номинално нелегалан положај у оквиру једне чланице Европске уније.

Многи Роми су једноставно искључени из друштва. Само око 45 посто њих има здравствену заштиту или прима социјалну помоћ у Румунији, због тога што немају важећа лична документа. У извештају Стејт Дипартмента САД пише да су због недостатка докумената многи Роми искључени из изборног процеса, социјалних давања, здравствене заштите, легализовања некретнина и тржишта рада.

Они су за власти буквално невидљиви. Упркос упозорењима из глобалног програма за сиду Светске банке о ескалацији проблема у Румунији, влада од 2010. године није учинила готово ништа да заузда епидемију ХИВ-а међу уживаоцима „легалног”. Румунија је на ову епидемију ХИВ-а реаговала тако што је затворила центре за помоћ наркоманима и куповала игле лошег квалитета које се ломе у венама.

Чак сам и у авиону на путу за Румунију могао да осетим анти-ромске вибрације. Један млади Румун који у Британији студира менаџмент ме је питао шта ћу да радим у Букурешту. Када сам почео да му објашњавам да пишем чланак о Ромима и наркоманији, брзо ме је исправио. „Роми? Цигани, мислиш? Ми их не зовемо Роми. Молим те пази се, они воле да краду”.

Многи Роми на крају и прибегну крађи, али то је због тога што су заробљени у циклусу сиромаштва, одвојени у гетима, и често прибегавају дроги као решењу за своје усране животе.

Многи од наркомана – бескућника у Букурешту, као што је ова жена која већ 20 година живи на улици, имају проблема са менталним здрављем.

Смрт од злоупотребе дроге вреба ову популацију. Румунске власти једва да броје умрле од дроге. По ономе што Дан и његова АРАС екипа виде у гетима Букурешта, око двоје људи умре сваке недеље – око стотину њих годишње – што је трипут више него званичне статистике за целу земљу. Дан након што сам био на терену с њима, нашли су леш младе жене по имену Никулина, хероинске зависнице са којом су често разговарали. Службеници хитне помоћи су је утоваривали у амбулантна кола у једном букурештанском гету.

„Један од највећих проблема са којим смо данас у Румунији суочени је необуздано ширење ХИВ-а и туберкулозе међу интравенозним наркоманима. Зашто долази до тога? Због недостатка политичке воље и одговорности”, каже Валентин Симионов, који је десет година убеђивао румунске власти да озбиљно схвате проблем који имају с дрогом, пре него што је добио посао у једној НВО која се бави дрогом, са седиштем у Лондону. „У земљи у којој се више од 80 процената становништва декларишу као православни хришћани, очекивао би велику дозу саосећања и солидарности са сиромашнима и болеснима. Али није тако”.

Двадесет минута вожње од подземног гета у канализацији налази се Ферентари, најозлоглашенији гето у Букурешту. Смештен у општини под називом Сектор 5, која подзећа на комунистичку прошлост ове земље, многима је познат као „Земља пирата”, посебно таксистима који одбијају да возе у тај део града. Тамошњи политичари су итекако мутни; председник општине Сектор 5 је ранијеове године ухапшен због корупције.

Локалне невладине организације и новинари је зову „врећом сиромаштва”. Другим речима, тамо влада толико сиромаштво, да је из њега немогуће побећи. Шансе за одлазак одатле, осим у мртвачком ковчегу, мале су колико и напори румунских власти да помогну тим људима.

Један од делова гета Ферентари. Стотине породица су нагуране у малецне гарсоњере које су у озбиљном стању распада.

Док сам шетао низ уличицу Ливезилор, стишњену између неких озбиљно оронулих зграда подигнутих седамдесетих година, прво што сам видео је био један младић који се сагнуо насред улице, убризгао дрогу у препоне и наставио да корача.

У сваком станчићу од 5 квадратних метара, који су првобитно били намењени за раднике сада угашене фабрике аутобуса, данас у просеку живи десетак људи. Само један од шест станова има топлу воду и грејање. Немају сви ни струју, али спољни зидови ових зграда су прекривени новим и старим сателитским антенама. На многима од њих нема ни врата. Подруми су поплављени већ годинама, и тамо живе огромни пацови. Смрад је невероватан. Прљаве игле су посвуда, на степеништима, на плочнику, и на огромној, отвореној депонији која се налази у близини.

У, књизи која говори о Ферентарију, постоји теорија да дилери и наркомани намерно праве ове гомиле ђубрета, да ту нико не би залазио и да би култура дроге опстала. Оно што је сигурно је то да већина људи баца своје ђубре кроз прозор, јер камиони градског комуналног већ годинама ту не залазе, зато што политичарима једноставно није стало. 70 посто тамошњег становништва су Роми. Тако да је ђубре остављено да трули, заједно са људима.

Микеле Ланћионе је италијански етнограф са Универзитета у Кејмбриџу који је проучавао заједницу у Ферентарију. Он ми је био водич кроз ову у суштини забрањену зону за новинаре, који се задовоље тиме да шкљоцну пар фотографија наркомана, пре него што се искраду одатле. „Живот на тим местима је невероватно тежак, а још је тежи када си наркоман”, каже ми Ланћионе. „Стигматизован си и због тога што си Ром, и због тога што си наркоман. У свему овоме, држава једноставно није присутна. Или још горе, ту је, али само да би малтертирала људе и још више им загорчала живот средњевековним казнама”.

Док смо се удаљивали од уличице Ливезилор, неко је једну жену извукао из њеног дома и стрпао је кола. На улици се раширила прича да је она секс радница коју је разљућени макро желео да казни. Одмах иза угла се налази Каракуда, пројекат који води друга румунска добротворна организација за питања дроге, и то је у суштини само барака у коју наркомани доносе своје старе шприцеве да би добили нове.

Роми доносе кофе коришћених шприцева да би добили нове. Игле су роба од виталног значаја – користе се за превенцију инфекција, али и као средство плаћања у свету дроге.

Већина наркомана са којима сам разговарао у Каракуди имају сличне приче о губитку и кајању. Дрога им пружа бег од тога, макар и на кратко.

„Почео сам да узимам хероин са 17 година, јер су сви остали то радили”, каже Марјан, који сада има 35 година, и никада није био запослен. „Када узмем хероин, осећам се као нормална особа, као ти”. Још један наркоман, тинејџер под именом Костел, ми је рекао, „Дрогирам се да бих заборавио. Осећам потребу да будем омамљен”. Када сам га питао шта то мора да заборави, рекао је да то не може да ми каже, да се о томе не говори”.

Као што Ланћионе истиче, фондови ЕУ за Каракуду, која је део невелике опскрбе за наркомане, убрзано се тање, а румунска влада одбија да се умеша и спаси је. „Румунска држава је неспособна да помогне онима којима је помоћ најпотребнија, што је илустровано чињеницом да шкртари на помоћи коју пружа Каракуди, у виду чистих шприцева. Игле су толико лошег квалитета, да се ломе у венама наркомана. Таква помоћ је готово бескорисна”.

Разговарао сам са Флоријаном, 27, који на врату има две ране од убризгавања. Он долази из гета, и каже да се тамо „сви” дрогирају. Управо је изашао из таксија, а вожњу је таксисти, хероинском зависнику, платио чистим шприцевима. Флоријан узима хероин од своје 12 године. Узима грам дневно. „У почетку, када сам био дечак, осећај када узмем хероин је био стварно леп. Али сада га узимам зато што морам. Не пружа ми никакво задовољство”, каже он.

Он скоро пола свог живота буши кожу и пуни вене хероином. Али он није дивља, полуљудска карикатура. Он је изгубљени дечак који тражи неки излаз. На несрећу, затворен је у истом оном зачараном кругу у којем се обрело толико младих Рома. Када сам га питао, шта га чека сутра, он је рекао, „Срање. Нема будућности. Ничега”.

Флорин је Ром који живи на улици од 1995. године и дува „ауролак” и убризгава „легални”. Ране на његовом телу су старе опекотине које никада нису зацелиле, које су настале када је 2010. покушао да се спали.

Један од људи окупљених испред Каракуде ми је рекао да његов брат сутрадан одлази у Енглеску. Испоставило се да је Енглеска популарна туристичка дестинација међу људима у Ферентарију. Али не одлазе тамо да би сликали краљицу.

Питао сам човека шта ће његов брат да ради у мојој домовини. „Да краде”, одговорио ми је с осмехом. Каже да много људи из Ферентарија воли Енглеску, због тога што су полицајци тамо толико фини и благи. Посебно воли продавнице „Азде” и „Морисонса” у Бирмингему, где је прошле године боравио шест месеци, пре него што је депортован. Добро је зарађивао крадући виски, чоколаде, и „жилет фјужн” бријаче, уз помоћ кесе обложене алуминијумом, које је продавао власницима локалних драгстора.У Румунији можеш да добијеш три године робије ако украдеш „сникерс”. Али рекао ми је да су га у Енглеској четири пута ухватили у крађи, пре него што су га послали назад у Румунију.

За Амера, 30 година, још једног Рома који је интравенозни наркоман, живот у гету је једносмерна улица. „Мени је ово нормалан живот, од рођења живим овде”, рекао ми је. „Одлазим из Ферентарија двапут недељно, када идем на лечење у болницу и да зарадим паре, али не могу да ти кажем чиме се бавим – јер бих завршио у затвору! Овде се у наредних пет година неће ништа променити. Надам се да ће живот бити бољи, али не верујем да хоће. Власти нису фер према Ромима – исмевају нас и не схватају нас озбиљно”.

Једна тридесетпетогодишња наркоманка по имену Данијела се дрогира већ 15 година. Држи кутију драгоцених игала прислоњену на груди. „Ове игле су дивна ствар. Али према нама се понашају као да смо ђубре. Живети овде је као да живиш на острву које је свет заборавио”.

Ово је Амер. Ове ране на кожи су настале када се до крви чешао, патећи од акутне психозе изазване двогодишњим узимањем „легалног”, од 2010, до 2012. Окомио се на своју руку, јер је умислио да му испод коже гамижу бубе.

Просечна плата у уличици Ливезилор је мање од 68 долара недељно. Многи живе од онога што нађу на улици. Мушкарци варају и краду, а једна од ретких алтернатива за тинејџерке је проституција. Ниво образовања међу Ромима у Ферентарију је озбиљно низак, јер већина деца напусти школу до своје дванаесте године, и почне да ради или заснује породицу, по подацима Политичког центра за ромску мањину, непрофитне организације основане 2008, са седиштем у Ферентарију. Отворено убризгавање дроге је део живота у многим домовима, и уобичајено је да деца почну да се дрогирају, чак и хероином и „легалним”, у веома малом узрасту. У „Скривеним заједницама”, аутор је интервјуисао осмогодишњег зависника од хероина, и десетогодињака који је био принуђен на то да убризгава дрогу у откривене делове тела, јер су му све остале вене уништене.

„Проблеми са којима се ромска заједница у гетима као што је Ферентари суочава сви су везани за екстремно сиромаштво”, каже Ралука Негулеску, извршна директорка Политичког центра. „Деца су изложена конзумацији дроге, што не само да постаје нормално, већ је и велики ризик по здравље. Деца бивају заражена хепатитисом Ц, ако се случајно набоду на иглу”.

Млади Роми не само да морају да имају посла с дрогама, већ морају да се носе и с полицијом. Прошле године, двадесетшестогодишњи Ром из Букурешта, Данијел Думитраше, ухапшен је и одведен у полицијски притвор због тога што је радио као „дечко за паркинг”, што је уобичајен посао за младе Роме, који зарађују тако што возачима за напојницу налазе слободна паркинг места. До јутра је био мртав. У полицији су рекли да му је позлило, и да је убрзо потом умро, упркос медицинској нези. Изајвили су да на његовом телу није било трагова насиља, упркос томе што су Данијелови родитељи рекли да му је тело било прекривено модрицама. У извештају иследника пише да је узрок Думитрашеове смрти била пробушена слезина, и један полицајац је ухапшен за незакониту примену претеране силе, али је касније само прекомандован у другу полицијску станицу.

2014. године, један шеф полиције у Румунији је у марту поднео оставку, када се појавио снимак сигурносних камера, на коме у станици полиције туче четрнаестогодишњу Ромкињу. У међувремену, Ромкиње које се баве проституцијом дају бројне изјаве о томе како их полиција малтретира – обичај је да их натерају да наге очисте полицијску станицу пре него што их пусте.

У извештају Стејт Дипартмента САД о људским правима у Румунији пише: „Дискриминација Рома и даље је велики проблем… многи проблеми са људским правима укључују лош третман и полицијски малтретирање притворених Рома”. Оваква систематска дискриминација Рома им онемогућава приступ адекватном образовању, пребивалишту, здравственој заштити и приликама за запослење.

Политичари су једнако лоши као и полицајци. 2007. године, румунски министар иностраних послова је предложио да влада купи парче земље у египатској пустињи и тамо пресели све Роме. 2010, председника Трајана Башескуа румунска Агенција за борбу против дискриминације казнила је са читавих 150 долара, због изјаве да, „Мали део номадских Рома жели да ради; многи од њих традиционално се издржавају од крађе”.

2014, дошло је до негодовања међународне јавности када је градоначелник једног града у Трансилванији избацио 74 породице из домова и присилио их да живе на отпаду хемикалија. 2012, градоначелник Баиа Мареа, града на северу Румуније, одлучио је да принудно пресели на стотине Рома у једну угашену фабрику хемикалија.

Извештавајући о положају Рома у Европи, Агенција Европске уније за основна права описује ниво изузећа и сиромаштва у земљама као што је Румунија као „шокантан”. 2015, у оцени румунског напретка у реформама, Европска комисија је рекла да је „мало тога учињено по питању интеграције ромског становништва” и да има мало помака у побољшању образовања и здравствене заштите Рома.

„Једине ефикасне интервенције усмерене на наркомане у Букурешту – а посебно на ромске наркомане – препуштене су неколицини невладних организација, које не могу да се носе са ширином проблема”, каже Ланћионе. „Држава може и мора да учини више – али то ће се догодити само ако њени европски партнери (који јој помажу да економски опстане) изврше потребни притисак. На несрећу, то им изгледа није у плану, док још једна генерација младих људи одраста у потпуно неприхватљивим условима”.

Кроз стратешки програм ЕУ за интеграцију рома, државе чланице су од 2007. на располагању имале 28,7 милијарди долара за инклузију Рома, али Румунија је искористила само делић тог новца, јер цивилне службе немају представу шта да раде с њим. ЕУ сваке године упозорава Румунију да заостаје и да мора да делује, али ситуација сваке године стагнира.

Упркос претњи санкцијама због дискриминације највеће европске етничке мањине, изгледа да су Румунија, па чак и самопрокламовани лидери ромске заједнице, задовољни тиме да оставе своје грађане да иструле у својим гетима.

„Та деца виде којим путем други иду, и природно им је да га следе. Морамо да им покажемо алтернативне начине живота, да би имали неку могућност избора” – Ралука Негулеску

Ове године се завржава десетогодишњи програм европских влада под називом „Деценија инклузије Рома”, „До сада незабележени напор европски влада да елеминишу дискриминацију Рома и затвори неприхватљиви јаз између Рома и остатка друштва”.

Због тога питам Ралуку Негулеску какве ефекте је Деценија Рома имала на децу у Ферентарију. „Ефекат је близу нуле, ако ћу да будем оптимистична. И даље је присутан флагрантан расизам према Ромима. За наркомане међу њима се говори да су то и заслужили. То је потпуно неприхватљиво за једну чланицу Европске уније у 2015. години”.

Колико год да је ситуација сада суморна, Негулеску мисли да би права промена била могућа, када би Роми узели ствар у своје руке. „Ми имамо неформалне вође, не људе који кажу ‘Ја сам вођа’, већ људе који имају подршку у свом народу, који заиста желе да мењају ствари, и то не само за себе”, каже Негулеску. „Неке од тих Ромкиња су невероватне. Праве су вође. Данас у општини Сектор 5, уопште нема Рома на јавним функцијама. Али надам се да ће у наредних десет година, те жене ући у локалне скупштине”.

У протеклој години, кроз програм Негулескуове је прошло три стотине махом ромске деце, у оквиру образовног програма осмишљеног да надокнаде градиво и ухвате прикључак са својим школским вршњацима. „Та деца виде којим путем други иду, и природно им је да га следе. Морамо да им покажемо алтернативне начине живота, да би имали неку могућност избора”.

Тото је један од те срећне деце. Документариста Александер Нанау га је приметио када је имао десет година и живео у уличи Ливезилор са своје две сестре тинејџерке, и више од 15 месеци је камером бележио његов живот. Нанау је снимао Тотоа, чија је мама била у затвору због диловања дроге, како борави у огољеном стану, и како спава, док се поред њега наркомани фиксају. Када се његова старија сестра навукла на хероин, он и млађа сестра су смештени у дом за незбринуту децу, где му је живот кренуо набоље.

Брилијантан документарац „Тото и његове сестре” имао је премијеру прошле године. Сада петнестогодишњи Тото је једно од деце које је имало користи од образовног програма Негулескуове. Сада је чувени улични плесач у крају, и понеко му тражи и аутограм.

„И даље ме смарају када уђем у продавницу. Људи ми говоре да ништа не дирам, зато што сам Ром”, рекао ми је. „Посећујем маму у старом стану и виђам млађу сестру, али старија сестра ми је у затвору, због крађе мобилног телефона. Сада делим собу у кући са још два дечака, који су ми пријатељи. Добро сам. Срећнији сам. Бићу плесач. Можда и филмски редитељ, ко зна”.

За жаљење је то што једину праву помоћ наркоманима који живе у букурештанским гетима пружају две невладине организације које се финансирају углавном из иностранства. Ограничених ресурса, ове организације бију унапред изгубљену битку. Румунија је једна од најновијих чланица европске породице, и очигледно је да ЕУ не врши довољно велики притисак на њу да овоме стане на пут. Докле год су Роми издвојени у гетима у Румунији и другим средњеисточним и југоисточним земљама Европе – наркоманија ће цветати и број заражених ХИВ-ом ће наставити да ескалира.

Надам се да ће Тото, дечак који је за разлику од других добио прилику да побегне од суморне судбине својих сународника, успети да живот у гету остави иза себе. Али чак и ако успе, увек ће бити Ром. После векова подјармљивања, време је да се Тото и друга деца слична њему третирају као људска бића.

Аутор жели да захвали Микелеу Ланћионеу и мађарској Унији за грађанске слободе на сарадњи на овом чланку. ХЦЛУ је покренуо нову кампању за подизање свести о злоупотреби дроге на Балкану; да бисте сазнали нешто више о томе, посетите www.room-for-change.org..

 

 

 

ИЗВОР: juznarepublika.com

Фотографије: Влад Братеану

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ДЕСНИЧАРИ РАСТУРИЛИ ЕУ СТРАНKЕ: Салвини однео 58% гласова на изборима у региону Умбрија!

5 (1) Нова анти-суверенистичка, про-мигрантска влада Италије поражена је на првом озбиљном тесту, упркос масовном …

Друже Јункер, ми ти се кунемо да са европског пута не скрећемо!

1.8 (8) Председник Србије Александар Вучић састао се данас поподне у Бриселу са председником Европске …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *