Идеолошка хегемонија турског национализма

Идеолошка хегемонија турског национализма

Ердоганов политички ислам и његово разумевање туркизма

 АУТОР: Институт међународних политичких и економских стратегија (РУССТРАТ)

Турски национализам се развио у две главне линије у смислу своје историјске праксе, политичке позадине и цикличне ситуације. То је државни национализам настао на Балкану, који се назива и солунска школа, и друштвени национализам, који се формирао око идеје туркизма Централне Азије.

Солунска школа се фокусира на модерну социологију и фокусира се на процес дезинтеграције-обнове који се одвијао у држави. Такође су га подстицале идеје националистичке социологије и преношење националистичких идеја из Француске.

У том смислу нису дошли до изражаја објективни елементи идеје национализма, попут династије или етничке припадности, већ субјективни елементи попут заједничких осећања и воље за заједничким животом. На њега су утицала и светска струјања. Језик је изабран као средство за успостављање заједнице осећања између представника друштва који живе у држави.

Међутим, место језика у националистичкој социологији било је оријентисано „не на прошлост, већ на садашњост“. Тако је покрет „Нови језик” у Солуну започео туркизацијом народног језика. Тада је концепт туркизма посејан на плодно тло генерације одгајане у држави са турским обичајима и манирима и идентификујући се са Турцима.

Туркистички покрет 1950-их

Покрет туркизама, са седиштем у Централној Азији и Истанбулу, брзо се развијао углавном током 1950-их и развио се под окриљем Турског удружења. Истанбулска школа је наставила своје активности у оквиру покрета, у већој мери, са акцентом на „династију“ и „језикословце“. Концепт национализма формиран је на основу историје и порекла. Током ових година рођена је сада утицајна Партија националистичког покрета (ПНД), као и Идеалистички покрет.

Идеје национализма републичке Турске опстале су до данас захваљујући подршци ове две школе. После 1930-их појавила се дефиниција националног идентитета Турске и шта и кога он обухвата. У то време се појавила идеја да је територија Анадолије историјска домовина,  док је створени туркизам и његово наслеђе почело да је тражи у Централној Азији. Културне промене повезане са новим и цивилизованим типом Турака покушала је да оствари држава својим средствима. Од тада, све владе су ово укључиле у своје програме.

Притисак на сопствени народ да се консолидује режим

После распада Османске империје 1900-их, у новоформираној Републици Турској, а посебно у Анадолији, нашли су се милиони Јермена, милиони Грка, милиони Курда, на стотине хиљада Асираца и Арапа, од којих су сви говорили својим језиком, док су друге етничке групе, велике и мале, такође су говориле својим језицима. Ови језици су наставили да коегзистирају у већим анадолијским регионима.

Ново руководство земље, са расистичким, националистичким погледима, којим је доминирала идеја о супериорности Турака, почело је да наноси много штете свим осталим нетурским етничким елементима, односно чији матерњи језик није био турски. На самом почетку двадесетог века, стотине хиљада Јермена, стотине хиљада Грка и десетине хиљада Асираца, сви из Анадолије, биле су подвргнуте систематском истребљивању и геноциду. Они који су остали били су жртве страшних притисака да се асимилују као грађани нове турске државе, у којој је првенство дато Турцима.

Идеолошка хегемонија турског национализма

НАРИЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 063/250 331

Јермени, Грци и Јевреји из Анадолије, чија су права била гарантована Лозанским уговором, иако делимично, могли су да се супротставе овом притисак у делу који се односио на асимилацију. Међутим, Курди, највећа нетурска етничка група, и алавити, највећа несунитска верска група, суочили су се са систематским расизмом и културним истребљењем заснованим на принципу турске супериорности.

„Туркизам“ се сматра расним и етничким концептом

Нова република је хтела да буде турска република – и она је то постала. Појавио се приступ заснован на основу идентитета: „Како је срећан онај ко каже да је Турчин!“, тј. бранило се уверење да се не тежи турској републици, већ републици у којој људи себе сматрају Турцима. Од 1900-их година у Анадолији се спроводи систематска етнокултурна хомогенизација. Они који нису били Турци били су принуђени да то постану.

Кроз турску историјску доктрину акценат је стављен на турску расу, а туркизам је усвојен као расни и етнички концепт. Тврдње Турака да су „народ који се доселио из Средње Азије у Анадолију“ и да је њихова „прадомовина Централна Азија“ то јасно откривају. Дакле, док су људи који нису били Турци принуђени да се идентификују као Турци, другим речима потурче се, дотле је туркизам грађен на етничкој основи Турака из других земаља и прапостојбине Централне Азије. Ова расистичка турска супериорност није наишла на отпор, чак ни наука као што су антропологија, археологија, историја и, коначно, генетика, и у потпуности је примењена у Турској Републици.

Ова дискриминаторска, расистичка држава је увек порицала постојање Курда. Када је морала да призна постојање Курда, онда је умањила значај њиховог језика, културе и фолклора. Гледала их је кроз наочаре колонијалне супериорне нације, класификујући их као примитивне и којима је потребно образовање. Турци су исмевали њихов говор и искористили њихово непознавање турског језика. Турска је у школама њихову децу подвргавала језичкој асимилацији кроз наставне планове и програме усредсређене на турску надмоћ. Последњих 100 година турске државе, све владе су стратешки и у потпуности засноване на заједничком плану асимилације Курда.

Ову срамну нацистичку праксу покренула је Републиканска народна партија (РНП) – Ататуркова партија, која је била саставни елемент државе. РНП, који је сада постала опозиционаи, још увек не може да се ослободи овог наслеђа. Ово питање је такође још један разлог за интересовање за Ердогана. У јавним образовним установама, а посебно кроз пројекте као што су сеоске институције, под маском просветитељства, Курди и алевити су се одвајали од своје културе.

Главни аргумент ове праксе је тврдња да курдски језик нема своју азбуку, да је примитиван, а граматика и речник су му оскудни. Ови ставови, са становишта турске супериорности, подржавају језичку асимилацију Курда и користе се као оруђе за истребљење Курда. На сличан начин се врши и асимилација других етничких група које још нису изгубиле свој језик и идентитет. Курди, Арапи, Лази, исламизовани Грци, Арапи и други народи губе свој идентитет и идентитет. За то је заслужна политика и пракса турске супериорности, која је идеолошки остала непромењена у протеклих 100 година.

Са педагошке тачке гледишта, курдски је самодовољан језик, барем у истој мери као и турски, те заслужује ништа мање поштовање од турског. Курди су исто толико колико и Турци становници Анадолије. Они су древни народ Анадолије. Хиљадама година пре него што се турски језик први пут почео говорити у Анадолији, Курди су живели на подручју где данас живе. Негирање постојања Курда од стране модерне турске државе и њеног режима не мења ову истину.

Ердоганов политички ислам и његово разумевање туркизама

Реџеп Тајип Ердоган, утицајна личност последњих 20 година модерне турске историје, политички је и идеолошки познат као исламиста. Он је настављач традиције покрета „Мили Горјуш“ (Национални поглед), има исламистичко-политичку основу. Упркос чињеници да је у више наврата изјавио да смо „скинули кошуљу „Мили Горјуша“, очигледно је да своје главне радње изводи кроз ову призму. Важно је напоменути да подржава политичке идеје Муслиманског братства (активност организације која је забрањена у Русији) и прилично мирно демонстрира њихов политички знак на трговима током митинга.

Ердоган је своју спољну политику изградио око исламизма, могло би се рећи, у зависности од његове припадности једном или другом мезхебу (правним школама – прим. прев.). Гледао је успех покрета Муслиманска браћа (активност организације која је, да поновимо, забрањена у Русији) у Египту, Сирији и Тунису. Он је стао на страну Хамаса по палестинском питању. Међутим, он је био муслиман и када су у питању и други палестински покретиа. Истовремено, био је, на пример, другачији по питању „Асадовог режима“ у Сирији, који није био антиисламски. Ни „проамерички“ Сиси, који је дошао на власт као резултат пуча у Египту, такође није био атеиста, већ муслиман.

Ниједна муслиманска земља није подржала Турску у операцији „Рађањее мира“ против Сирије или другим операцијама. Катар и Сомалија су невољно дали малу подршку. Ердоганови покушаји да се домогне власти на Блиском истоку под паролом подршке Муслиманској браћи нису дали резултата.

Ердоганова филозофска противуречја

 Другим речима, настала је противуречна ситуација. С једне стране, он ће постати исламиста, али ће такође похрлити на Блиски исток кроз експанзију у муслиманске земље, а створи ће и исламску војску усмерену на калифат (као што је САДАТ). Он ће почети да критикује Ататуркову еру због чињенице да се бивша Турска окренула од арапских муслиманских земаља, а истовремено ће изјавити да би било добро да се исламске државе уједине и створе савез, водиће панисламистичку политику политичког исламизма, а истовремено ће се позиционирати као лидер међу исламским земљама… И све ове унутрашње контрадикторне ставове у унутрашњој политици тумачиће као „растућу моћ Турске“ .. .

Паралелно са свим овим, настојаће да пружи руку турском свету, на пример, Турском савету. Турски савет, састављен од пет чланова, укључујући Узбекистан, а Мађарска је чланица посматрач, је само један пример. Бројне владине агенције са седиштем у Анкари или Истанбулу покушавају да поставе темеље моћном турском свету.

Одељење за верске послове, Институт Јунуса Емреа и културни центри (истог имена), Турска агенција за сарадњу и координацију (ТИКА) само су неке од институција које желе да спроводе своје активности упркос свакој кризи. Ердоган, враћајући се из Азербејџана, није престајао да хвали Турски савет, и није заборавио да дода паролу „Један народ – пет држава“.

Резимирајући може се приметити да су све владе у Анкари крили своје право лице и спроводили политику консолидације режима и наметали становништву турски идентитет са великом дозом национализма у циљу обезбеђивања њихових гласова на изборима. Истовремено, током Ердоганове владавине овоме се додао политички ислам, зачињен калифатом. Турску спољну политику дефинишу, заправо, ове две „искривљене“ филозофије. Шта представљају ова два тока, која опредељују спољну политику Турске је тема за  посебну публикацију.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://russtrat.ru/analytics/12-noyabrya-2021-0010-7112

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

ТУРСКА ЗАБРИНУТА – због Авганистанаца дижу зид на граници (видео)

ТУРСКА ЗАБРИНУТА – због Авганистанаца дижу зид на граници (видео)

Турска гради високи бетонски зид на граници према Ирану како би спречила илегални улазак миграната, …

Страшне сцене масовних пожара у Турској – Број мртвих расте, туристи беже чамцима (видео)

Страшне сцене масовних пожара у Турској – Број мртвих расте, туристи беже чамцима (видео)

У великим пожарима који су захватили Турску погинуло је осмеро људи, а најмање 27 особа …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *