Иста багра нас сатире 30 година: На пролеће Срби излазе из зачараног круга – побунa
Фото: ТВ Пинк/Принтсцреен

Иста багра нас сатире 30 година: На пролеће Срби излазе из зачараног круга – побунa

Србија је окупирана, опљачкана и уништена. Три деценије не успева да се извуче из зачараног круга у коме је држе криминализовани политичари. Странке су се смењивале на власти, али злочиначки систем је остао исти. Народ је на изборима или, чешће, на улици доносио промене, после којих су страначке вође делиле плен. И прошле године опозициони лидери су борбу против диктатуре Александра Вучића искористили за своје, а не опште интересе. Кад год је злочиначки режим СНС-а био на коленима, опозиционари су му помогли да се опорави и настави с тиранијом. Народ је препуштен себи, мора сам да се избори за слободу и право на будућност. Време је за побуну, устанак или нестанак!

„Акција! Одмах! Прича није довољна, морамо да пређемо на дела, док није касно! Веровали смо у сопствене опсене. Страдали смо сањајући такве снове и сада је ред да се пробудимо. За све смо сами криви, нема никаквих завера, белосветских заврзлама, ванземаљаца, ватиканско-православно-будистичко-ционистичко-шаманских урота! Људи су уморни и константно депресивни, и слуђени, у глави им је чешће ‘доста ми је свега’ од жеље за променом. Политичари се врте као на рингишпилу. Левичари постају десничари, интелектуалци машу песницом, ништа се не мења. Морамо да изађемо из зачараног круга и да престанемо да се плашимо!“ – Тешко је поверовати, али те мудре поруке написао је Александар Вучић у ауторском тексту 2014. године, објављеном у Информеру.

Пише: Предраг Поповић

Као никад пре и касније, Вучић је тада био у праву. Србији је потребна акција. Одмах! Без страха и одлагања, Србија мора да се извуче из зачараног круга у чијем епицентру се налази лично Вучић. Време је да се народ пробуди и заустави рингишпил на коме се врте политичари из свих странака. Време је за промене!

Српски „Дан мрмота“ траје тридесет година. Понављају се исте сцене ужаса: ратови у свим облицима, грађански сукоби, криминал и корупција, пљачка јавних ресурса и приватне имовине, гушење демократских процеса и слободе медија, крвави прогон политичких противника… У зависности од карактера појединаца у врху одређеног режима, смењивали су се нивои криминала и осталих страхота, али суштина је увек остајала иста.

С друге стране остали су исти мотиви за борбу против криминализованих аутократа и ординарних лопова и паразита из њиховог окружења. Народ је тражио слободу, правду и право на нормалан живот и будућност.

Ниједна промена власти није се догодила захваљујући деловању опозиционих странака. Сваку победу, на изборима или на улици, извојевали су грађани. Кад би догорело, кад више није могла да се издржи тортура, народ је устајао против режимских злочинаца. По правилу, нова власт је победу грађана користила за властите интересе, увек на штету народа и државе.

И пре месец дана, кад је Вучићева диктатура уздрмана блокадом саобраћајница, политиканти су трговали снагом народа као и њихови претходници, који су конфронтацију с режимом Слободана Милошевића претварали у колаборацију. Народ је побеђивао у својим биткама, а политичке вође у својим. На крају, променила би се имена владара, систем је остајао исти.

Из те прошлости, која траје, недавно се појавио Саво Манојловић, лидер грађанске иницијативе Крени-Покрени. Манојловић је организовао акцију прикупљања потписа за петицију против отварања рудника литијума у Јадарској долини. После тог успеха (прикупљено је више од 200.000 потписа), позвао је грађане да блокирају ауто-путеве и мостове у суботу, 4. децембра, на један сат у знак протеста због два спорна закона, које је Народна скупштина усвојила неколико дана раније, Закона о експропријацији и Закона о референдуму. Иако је Вучићев картел одговорио употребом силе, преко криминалаца у цивилу и у полицијским униформама, следеће суботе је блокирана цела Србија. У педесетак градова народ је устао, а диктатор пао у очај. Но, Вучић је знао ко ће му пружити руку спаса, зато га је позвао и у једним телефонским разговором решио проблем.

Вучић је пристао да врати спорне законе на дораду, али тако да се не промени ништа битно. Закон о референдуму остаје исти, иако је потпуно неуставан, само ће бити избачена одредба о такси од 30 динара, колико је било предвиђено да плати сваки потписник народне иницијативе. Закон о експропријацији ће претрпети нешто веће промене, такође без задирања у суштину проблема. И следећа верзија омогућаваће властима да одузимају приватну имовину под изговором да штите „јавни интерес“, чак и кад иза њега стоје приватне компаније, свеједно да ли су домаће или стране.

Манојловић је прогласио победу и обуставио протесте. Зна да нема никакве победе, али, каже, дао је реч Вучићу. Добро обучен у страним фабрикама тзв. младих лидера, у објашњење сарадње с диктатором удробио је личне трауме, пароле о части и стилске фигуре које лепо звуче, а ништа не значе.

– Обећали смо јавно да блокаде престају ако усвоје захтеве. Ми не можемо да прекршимо дату реч. Јако ми је важо да објасним зашто не могу да погазим сопствену реч. Кад смо бранили „Паркић на Бановом брду“ један познаник, београдски адвокат, тражио ми је састанак. Пренео ми је поруку да морам престати са организацијом протеста и да се повучем. Рекао ми је да ће ми на суду бити заплењена сва имовина, да ћу одговарати кривично, јер блокирам инвеститора, а споменуо ми је и да они знају где ми живи породица. У том мементу ломите се да ли је дошао моменат кад морате одустати… Ја сам трећа генерација у породици која је протерана с Косова. Претходне генерације стално су се враћале. Живот на том подручју значи често страдање и убијање. Када је почео Други светски рат, моја породица је стављена на листу од стране албанских нациста. Спасио их је комшија Албанац, који је пре тога дао мом прадеди реч („бесу“) да ће сачувати нашу породицу, ако им животи буду угрожени. Ова прича, коју сам често слушао од оца и стрица, укоренила је у мени идеју да је цела породица преживела, а ја добио шансу да се родим и живим, само јер је један човек држао реч. Зато нисам могао да оставим своје комшије с којима сам се борио за „Паркић“. Изашао сам и на протесту говорио о претњама, То је дотакло људе и почели су још више да долазе на протесте. Тако смо одбранили „Паркић“. И зато не могу ни сада да погазим своју реч, коју сам дао Александру Вучићу – објаснио је Манојловић.

Млади лидер је одржао „бесу“, помогао је Вучићу да политички преживи побуну народа. После свега, власт је наставила да ради у интересу Рио Тинта. Граде се прилазни путеви Јадру од Ваљева и Лознице, као и магистрални гасовод, који ће снабдевати рудник литијума. Просторни план ће претрпети одређене промене, потпуно неважне – за одлагање јаловине биће пронађен нова локација, као да ће то спречити загађивање животне средине.

Манојловић је дао „бесу“ Вучићу, али не и грађанима које је позвао на протесте. Грађани су се побунили на своју одговорност, зато сада добијају прекршајне казне, отказе на радним местима у државним и приватним фирмама, изложени су линчу, напредњачки бандити их лове по улицама.

Цео Шабац је облепљен потерницама за уредницом Подринских новина и двојицом учесника протеста, од којих је један малолетник. Ниједан напредњачки криминалац, нико од оних који су витлали чекићима, моткама и пиштољима није процесуиран. Ниједан полицајац није одговарао за насиље над грађанима.

Народ је блокадом путева показао да има енергију, вољу и моћ да се супротстави диктатору. Међутим, нема подршку опозиционих лидера, па ни грађанских активиста, који су организовали протесте. И то је већ виђено. Манојловићева представа је само реприза превара, какве су опозициони политичари режирали и у време борбе против Милошевићеве диктатуре.

Као Манојловић данас, тако је и Зоран Ђинђић јуче, пре 25 година, трговао с Милошевићем, коме је успешно продао гнев народа због изборне крађе 1996. Лопови из Социјалистичке партије Србије (у Београду их је предводио Бранислав Ивковић, данас, наравно, функционер Српске напредне странке) прекројили су резултате локалних избора. Опозиција се помирила с преваром, али грађани су одбили да подвију реп. Протести су покренути у Нишу, а затим се проширили у још двадесетак градова. Београд је три месеца, из дана у дан, био блокиран с по неколико десетина хиљада демонстраната. Свако вече су Милошевићеви дивљаци у полицијским униформама пребијали грађане, хапсили и приводили, по децембарском мразу поливали их леденом водом. Александар Вулин, тадашњи заменик Мире Марковић у Југословенској левици, спрдао се с људима: „Па, шта они хоће, да их полиција полива топлом водом?“

На Никољдан 1996, док су на улицама пендреци пуцали по леђима побуњених грађана, у једном дедињском ресторану Милорад Вучелић је приредио славску вечеру. Свечани гости црвеног буржуја били су полицијски генерал Радован Стојичић Баџа и председник Демократске странке Зоран Ђинђић. Уз звецкање есцајга, преко винских чаша и кроз дим из томпуса договорено је да Ђинђић оде у тајну посету Слободану Милошевићу. Састанак је одржан у јануару 1997, десетак дана после убиства демонстранта Предрага Старчевића и тешког рањавања Ивице Лазовића, активисте Српског покрета обнове.

– На питање да ли сам се видео са Слободаном Милошевићем, Јовицом Станишићем и генералом Баџом, мој одговор је – да, али није битно. Док смо били заједно на улицама, то никоме није било битно. Сад се испоставило да је мој пријатељ Јовица Станишић, да је мој саветник Милорад Вучелић, да се виђам са Слободаном Милошевићем, да имам намеру да социјалистима продужим живот. Моје основно питање је – да ли у политици коју водим СПС добија било какву сатисфакцију. На пример, био сам за то да се демонстрације наставе до деблокаде медија. Да ли је то залагање било у интересу Државне безбедности, неког лобија унутар СПС-а, Слободана Милошевића или неког другог? Циљ политике коју ја водим је смена Милошевића и СПС-а – објаснио је Ђинђић у интервјуу за недељник Време у априлу 1997, а у Нашој Борби је допунио: „Ја увек прихватам позиве. Зашто не бих ишао на разговор с Милошевићем? Можда не у Бели двор. Председник СПС-а и опозиционе странке имају о чему да разговарају.“

Ђинђић тада није сменио Милошевића, али недуго после тог сусрета изабран је за „првог демократског градоначелника Београда“.

Као преварени муж, Вук Драшковић је последњи сазнао за Ђинђићев флерт с Милошевићем. То му је открила Весна Пешић, тадашња председница Грађанског савеза Србије.

– Не може се у три по подне држати ватрени говор против диктатора, а увече ићи код Милошевића – рекао је Драшковић, који је неколико месеци касније отишао на канабе у Бели двор, да се договори о смени Ђинђића с места градоначелника и формирању нове београдске власти, уз мањинску подршку социјалиста.

Током тромесечних протеста грађани су пребијани и хапшени, а неки су изгубили главе или остали тешки инвалиди. Народ је победио, а политичари су поделили плен. Три године касније, да се то не би поновило, покрет Отпор је промовисао паролу „Јебите се, лидери“. Иза те поруке стали су обични људи, универзитетски професори, уметници, спортисти, глумци и режисери попут Радивоја Раше Андрића, аутора култних филмова „Муње“ и „Кад порастем бићу кенгур“.

– Изговарати „Бити ил’не бити“ данас на сцени у Београду није могуће, јер сваки човек у публици има ту дилему, много конкретнију од Хамлетове – рекао је глумац Драган Мићановић у јулу 2000. године.

Двадесет година касније, грађани имају још теже дилеме. С групом колега, међу којима су Светлана Бојковић, Горица Поповић, Тихомир Станић, Марко Јањић и Анита Манчић, Мићановић је недавно посетио село Горње Недељице, одакле је кренуо покрет отпора отварању рудника литијума.

– Мештани су обрадовани нашом посетом, јер су схватили да више нису сами. А и ми смо били обрадовани и задивљени њиховом одлучношћу и снагом, јер су успели да анимирају толико људи из Србије да им помогну својим протестима. Сада сам и лично упознао те храбре и јаке људе, који су ми отворили очи шта се дешава са мојим крајем и са том честитом Србијом, и ја сам од њихове одлучности и снаге да одбране своју земљу постао оптимиста. Верујем да ће они својим активизмом и подршком свих наших грађана, а та подршка сиже са протеста из целе Србије и шири се, успети да дођу до победе и да тог рудника Рио Тинта не буде у нашој земљи – каже Мићановић, који је пореклом из Лознице.

Режисер Горан Марковић је првоборац у ратовима против оба диктатора, Слободана Милошевића и Александра Вучића. Марковић је о протестима 1996/97. снимио документарни филм „Полудели људи“. Власт је, по одлуци тадашњег министра информисања Вучића, током НАТО бомбардовања, након затварања Б92, одузела копије тог филма. У лето 2000. године Марковић је, у продукцији АНЕМ-Фрее Б92, снимио филм „Неважни јунаци“.

– Филм се бави судбинама седморо „обичних“ људи, махом из провинције, који су решили да не живе као заробљеници режима Слободана Милошевића и одлучили су се да се побуне. Кад сам размишљао да направим филм о отпору режиму, почео сам да обилазим српску провинцију. Оно на шта сам наишао пријатно ме изненадило. У Лесковцу или Параћину далеко се слободније дише и мисли. Београд је епицентар страха. Док овај град дрхти, нама нема помоћи. Јунаци овог филма су људи који су савладали страх и који су предузели личну акцију, узели сопствени живот у своје руке – рекао је Марковић за НИН у јулу 2000. године, само три месеца пре петооктобарског пуча.

У та три месеца, већинска Србија се ослободила прво страха, а затим и Милошевића. Побуна је имала политичку, логистичку и финансијску подршку западних сила. Акцијама на терену управљали су појединци из покрета Отпор, добро обучени за политичко герилско деловање. На хиљаде чланова Отпора је хапшено и пребијано, а неколико је убијено у никад расветљеним случајевима. Док су омладинци из Опора киднаповани и злостављани, њихов лидер Срђа Поповић седео је у Вучићевом стану у „Ју бизнис центру“ и договарао комбинације од којих ће обојица имати корист. Један другом су дали „бесу“, која до данас није раскинута, а и неће бити док год имају заједнички интерес да паразитирају на несрећи обичног света.

Без обзира на подршку Запада, на стотинак милиона долара инвестираних у Отпор и опозиционе странке и медије, Милошевића је оборио народ. Победио је народ, да би, опет, којекакви лидери и лидерчићи разграбили ратни плен, засели на власт и наставили по старом, где су стали претходници из црно-црвене коалиције.

Све што се дешавало под влашћу ДОС-а увукло је Србију у најнижи и најпрљавији круг, у коме је створен режим Александра Вучића. Као пре двадесет година, Горан Марковић опет ратује против диктатора.

– Надам се да Александар Вучић има пред очима Чаушескуов крај и да ће се повући без крви – рекао је недавно Марковић и одмах се нашао на удару диктаторовог тупог политичког и медијског оруђа.

Најјаче је ударила најтупља министарка, Дарија Кисић Тепавчевић, која је на свом налогу на Инстаграму објавила Марковићеву дијагнозу, коју су Вучићеви медији презентовали као оптужницу и пресуду.

– Марковић каже да је депресивно потиштен. Говори да треба стрељати председника Србије Александра Вучића! О крви говори као о води. Причињавају му се логори за људе. Србија му је „дно дна“. Бернар Анри Леви му је „врх врхова“. Огроман новац, који је добио од РТС-а за снимање серија и филмова чува за црне дане. У флешбековима види Праг“. Срби му се гаде. Филм о Голом отоку му је и даље опсесија. У том филму он себе види као команданта логора. Бацио би све у Петрову рупу. Или, са пријатељем Левијем, све Србе одвео у Жуту кућу. Дијагноза: Фрустриран и агресиван, уметнички импотентан, без националног идентитета – написала је Кисић Тепавчевић, на чему су јој честитали Ана Брнабић и остале сподобе из врха напредњачког картела.

Реаговала је и Вучићева прва званична супруга Ксенија Вучић.

– Ако због нечег треба стрељати Вучића то је зато што је у протеклих 7 година Горану Марковићу (и сличнима) омогућио коришћење буџетских пара (ФЦ, Телеком, РТС…) колико овај током целе каријере није видео – написала је Ксенија Вучић на Твитеру, нехотице откривши право стање свести окупатора Србије, који искрено мисле да су буџетска средства њихова приватна имовина, коју могу да деле по својој вољи и милости.

Од 9. марта 1991. до данас Србија се отима из канџи политичке касте, којој припадају паразити свих идеолошких профила. Страначки лидери се, као кечери, боре у политичкој арени, добро пазећи да један другом не нанесу озбиљније повреде. Они не ратују за слободу, правду и нормалан живот, него за што већи плен. Није им важно што више од половине становника Србије живи у сиромаштву или у ризику од беде, већ чије фирме ће добијати уносне послове с државом, ко ће трговати енергентима, градити путеве, контролисати медије и прати биографије како би се заштитио од оптужница и судских поступака. У њиховом рату грађани су само топовско месо, репроматеријал за успон на власт. Такав однос према држави и народу створио је услове у којима су настали Александар Вучић и његов картел, који су Србију ставили пред коначни испит – устанак или нестанак.

До тог закључка дошао је и новинар Срђан Шкоро, који је недавно најавио да ће се кандидовати на председничким изборима. Уз оцену да Србија следећег априла неће гласати само против Вучића, него ће бирати између свог нестанка и опстанка, Шкоро тврди да ту борбу могу да воде људи који „заиста желе да Србија личи на државу, а не на Дивљи запад или депонију“.

– Вучића на власти не држе сендвичари, како их називају опозициони елитисти. Не, Александар Вучић опстаје на власти управо захваљујући лажној елити. Иако заступају опозиционе ставове, они не желе да угрозе свој комодитет, неће да се замере и остану без посла или неких бенефита. Живе на Дедињу или Врачару, имају по пет аутомобила, пословне кобинације… Њима је лепо. Не иде то тако. Не може! Мора да се дели судбина народа да би народ могао да их препозна и прихвати. А, народ је паметан, све види. У Србији има око 40 одсто људи који су разочарани у све политичаре. Они не гласају за Вучића, али знају шта могу да очекују од ових лидера опозиционих странака. Уморни су од мантре да треба да се опредељују између Вучића и Ђиласа. То је погрешна перцепција, Србија је већа и важнија од њих двојице. То знају и угледни независни интелектуалци, које опозициони лидери мрежом јуре, не би ли их уловили и наговорили да пристану да буду њихови кандидати на председничким изборима. Сви су их одбили, нико их неће. А, неће их јер знају какви су. Људи знају да није довољно да се само смени власт, потребна је и промена система, да се овакво зло више не понови – тврди Шкоро.

Нема сумње, народ ће ослободити Србију напредњачке пошасти и Вучићеве диктатуре. Картел ће се – као што се видело у децембру – бранити оружјем, мафијашким, полицијским и медијским одредима, багерима и тенковима. Насиље, ма колико било брутано, неће спасити Вучића и његове ортаке из злочиначког удружења од суочења с правдом.

Диктатор не мари за жртве, браниће трон до последње капи туђе крви. На крају ће, наравно, победити народ, победиће живот. Искуство је показало да тек тада прети права опасност.

Порази, који су уследили после победа 1996/97. и 2000, створили су оваквог Вучића и овакву опозицију. Ако нова власт, ко год да у њој учествује, не промени систем и не извуче Србију из зачараног круга зла и пљачки, све жртве ће бити узалудне.

magazin-tabloid.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

ПСИХОПАТА! Вучић поручио Србима Подриња да ће ионако да изумру за 20, 30 година без Рио Тинта?! (видео)

ПСИХОПАТА! Вучић поручио Србима Подриња да ће ионако да изумру за 20, 30 година без Рио Тинта?! (видео)

Гостујући по ко зна који пут на РТС, Александар Вучић је, желећи да заплаши народ …

После Брнабићке и Вучић отворено напао Новака Ђоковића за потребе странаца!

После Брнабићке и Вучић отворено напао Новака Ђоковића за потребе странаца!

Председник Александар Вучић изјавио је вечерас да није сигуран да је први тенисер света Новак …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *