Где се деде срећно време кад се одлазак комунизма из Кремља у Европи славио као долазак „новог светског поретка“? Приповест о „крају историје“ данас је смешна и ђацима првацима, а европска јавна мњења се враћају у „природно стање“ – зазора и страховања од руског медведа. Али није нечујно ни питање разума: зашто, забога, не би живели с Москвом, у миру? То је питање од примарног интереса обеју страна. То се лепо види из студије објављене у Бечу: Непријатељска слика Русије – историја једне демонизације, Ханеса Хофбауера, чије су две књиге о злој коби транзиције објављене и код нас.
Пре свега, „непријатељска слика Русије” константа је у западњачком погледу на ту земљу. Кад је пољски филозоф и математичар Јан од Глогова 1494. објавио један птоломејски атлас (дакле, то је време пре него што је Коперник објавио да је земља лопта која се окреће око Сунца!), цртао је Москву као „азијатску Сараматију“, а због ратних неуспеха његове пољско-литванске уније с Великим кнезом московским. А Иван III Васиљевич, ујединитељ кнежевина и ослободилац делова земље од Монгола, доносилац првог руског зборника закона „Судбеник“, после женидбе с византијском принцезом, сматрао се наследником Источног римског царства. То га је стављало у улогу заштитника православља и рађало идеју о Москви као „трећем Риму“. Али – што је Русија више напредовала на том тада „европском путу“, то су њене слике на Западу добијале све више сивих тонова. „Отварање прозора ка Европи“ Петра Великог или чињеница да се Волтер дописивао с Катарином Великом епизоде су које на час кваре слику непоправљивог непријатеља.
„Историја једне демонизације“ показује и како се – сваки пут кад затреба – на Западу оживљавала „непријатељска слика Русије“, иако 1812. није руска војска ушла у Париз него Наполеон у Москву, а подизање црвеног барјака на Рајхстагу у Берлину није последица руске инвазије него контраофанзива у одбрамбеном рату.
Негативни европски стереотипи о Русији сежу у време „кад Земља још није била округла“
Посебност овог тренутка је, што Европа не изгледа као неко ко би могао поћи Наполеоновим стопама, него је она „мали од кужине“ великог вашингтонског разарача. Тако су „у лето 1999. после југословенског рата амерички стратези пред очима имали два циља: подупирање националних и религијски мотивисаних покрета за независност зарад слабљења центра у Москви: тако је уследио и школски пример прогона, уз помоћ албанско-косоварских снага, јаког човека у Београду, Слободана Милошевића; и – торпедовање руско-европских покушаја приближавања, јер би то јачало глобалну моћ која није подршка интересима САД“, пише Хофбауер.
Гледано из Беча, улога Србије у операцијама демонизације Истока је незаобилазна. С једне стране, као што је 2007. рекао Солжењицин, постбољшевичко „руско обожавање западног света и државног уређења западних земаља“ прекида „сурово НАТО бомбардовање Србије“ а које је „обележило црним однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва“. А с друге стране, бомбама умирени Београд, постао је праотаџбина „обојених револуција“, што Москва доживљава као један од најопаснијих „хибридних“ похода против ње.
Читалац Хофбауерове књиге, суочен с чињеницама на једном месту, остаје изненађен шта је све против „Путинове Русије“ предузето: од економског разарања и подривања, политичких преваспитавања, колонијалних културних приступа, уцењивања преко спорта, пропагандне демонизације. Тоталност пропаганде затире бистар поглед и пред најочигледнијим чињеницама: САД су „миротворне“ упркос очигледности да за војни комплекс издвајају седам пута више од Русије – америчких 610 милијарди долара према руских 84!
Па, шта? Не занима Вашингтон–Брисел–Берлин мир сам по себи. Њима је Украјина најбоља ако је гурнута у грађански рат. А кад то произведе враћање Крима у геополитички координатни систем какав постоји бар два века, онда је то „опасније по светски мир“ од свих крвавих западних инвазија, од Ирака до Сирији.
Хофбауреов напор да се западни поглед на Исток уравнотежи, није нов, и личи на покушај немачког филозофа Валтера Шубарта који је пред Други светски рат објавио књигу Европа и душа Истока, у којој утврђује да је „Запад пали затoченик материјалне цивилизиације и да проживљава време дубоке кризе. Запад не може да се сам спасе и буђење из тога може доћи само са Истока, из Русије“. Шубарт је тврдио да се те 1938. „питање не поставља у облику: Трећи рајх или Трећа интернационала, нити фашизам или бољшевизам? Ради се о светском историјском сукобу континента Европе и континента Русије“. Данашњи Хофбауеров напор уверљиво показује да је такав сукоб бесмислен. Али и егзистенцијално опасан.
Слободан Рељић, Политика.рс
